petak, 1. kolovoza 2014.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА У НАШИМ ЊИВАМА

Бројни стручњаци указују да ће у 21. вијеку ратови бити вођени око незагађених извора воде, обрадивог земљишта, шума и других природних ресурса. Мислим да гријеше, јер зашто ратовати за нешто одавно напуштено, обезвријеђено, заборављено...

Пише: Борислав Радовановић

Глобализација, нови свјетски поредак, алијенација и слични феномени одавно су присутни у нашој спознаји, но, залуд нам било кад исте још увијек доживљавамо као „декаденције Запада“ и непримјећујемо у нашем непосредном окружењу. Поједини узбуњивачи у нашој свијести указивали су на опасност и временом једноставно утихнули пред страстима кладионица, ТВ-сапуница, ријалити програма, електронских „дружења“, ма усљед опште дезорјентације и аутодеструкције. Понекад, доиста ријетко и најчешће натјерани неком муком, задесимо се на нашим запуштеним њивама или шумама и помислимо како би лијепо било пронаћи купца за то „бескорисно насљеђе“. Врло скоро доћи ћемо у прилику да у бесцијење продамо то шта су наши преци вијековима крвљу бранили, жуљевитим рукама одржавали и уз одрицања чували за своје насљеднике – односно нас овако муњене.

Но, покушајмо за тренутак стишати емоције и рационално размотрити поједине актуелне друштвене процесе. Оно шта оквирно називамо транзицијом (читај: бјесомучна пљачка и уништавање) садржи и појаве какве су „општепознате“, али у појединим димензијама испољавања ипак латентне у мјери потпуног непрепознавања. Једна од тих општепознатих димензија глобализације свакако је ирационална урбанизација. Диљем свијета егзистирају мегаградови са десетинама милиона становника, а стотине милиона којекаквих „метросексуалаца“ сањају да доспију у те људске кошнице. Сад, запитајмо се како настају и материјализују се такве наоко ирационалне тенденције или друштвени процеси?

Хтјели ми то признати или не, но, финанцијски центри моћи су примарни креатори друштвених токова, процеса и промјена. Ови центри моћи су у позицији да одређене категорије друштва развијају, а друге да уништавају. То се идентично манифестује и у односу на одређене економско-привредне процесе, друштвене промјене или токове. И та нерационална и свакако претјерана урбанизација заправо је циљно и плански реализована активност финанцијских центара моћи. О чему се ради? Једна од првих транзицијско-пљачкашких активности 90-их година прошлог вијека на цјелокупном простору бившег Источног блока манифестовала се у виду промјена власничке структуре банкарског сектора (основног инструмента финанцијског дјеловања). У готово свим посткомунистичким земљама уништене су домаће банкарске институције и продаване за буквално симболичне износе. Обзиром да постколонијална и посткомунистичка друштва чине гро човјечанства, ваљда је једноставно схватљиво да неколико финанцијских центара моћи доминира глобалним процесима и промјенама, но, малени смо ми да перципирамо тако велике и сложене конструкције, тако да је у даљем најбоље усмјерити се на наше непосредно окружење.

Сви се добро сјећамо како су својевремено поједини наши економски „стручњаци“ и политички моћници хвалили се тиме што су домаће банке добро „утопили“ за чак (!?) један евро. Затим моћне инобанке започињу креирање домаћег друштвеног амбијента, а према већ прилично развијеним стратегијама опште дезорјентације, разарања домаће привреде, успостављања контроле у сфери размјене (трговине), јачања увозничких капацитета, стварања економског робља и сличних активности погубних по друштво у каквом се материјализују. Кредити су свакако најважније средство „специјалних операција“ уништавања држава и друштава, но, прије тога морамо разјаснити одређена претходна чињења и дешавања, а карактеристична за ове наше просторе.

Југославија је разбијена кроз два основна корака:
  • први, разбијањем државе и најважнијих субјеката њеног функционисања (попут предсједништва или ЈНА), те,
  • други, разбијањем српског етничког бића као примарног конституенса те јужнославенске државе.
Разбијање ове државе, примјенивши модерну терминологију, представља „удружени злочиначки подухват“ домаћих и иностраних актера, гдје је лични интерес неспорно био примарни мотив овог противправног и антицивилизацијског чињења. Још током рата започиње та фамозна транзиција, илити боље речено пљачкашка и ратнопрофитерска промјена структуре власништва над нашом „заједничком“ (друштвеном) имовином, па и стварање неких нових економских „елита“. У први план истичу се неки чудни „привредници“: млади, набилдани, тетовирани и брзи на пиштољу, но, ипак се политичко-безбједносна олигархија у позадини догађања јасно разазнаје као креатор бјесомучне пљачке. Након рата ова нова економска „елита“ доминира новоствореним друштвима са обе стране Дрине, а све до потпуног слома српског народа какав наступа након 2000. године. Тек тада, након успостављања апсолутне контроле над свим политичким односима и процесима унутар српског етничког корпуса, на ове просторе стижу „инопартнери“ наших олигарха и започиње процес каквом је овај текст посвећен.

Само констатације ради треба рећи да су у тренуцима пристизања „дашка демократије“ на ове наше српско-српске просторе капитал и финанцијска моћ били концентрисани код малог броја домаћих ратно-санкцијских профитера и иностраних банкарских мешетара. На другој страни грађани су имали жеље, хтијења и реалне потребе, али нису располагали „почетним капиталом“, а истини за вољу ни претјераном мудрошћу. Усљед таквих околности започиње наше понирање у амбис, за који мислимо да смо дотакли његово дно, међутим, позната индијска народна каже: „Увијек може бити горе.“ и то ћемо тек спознати.

Дакле, кредитне махинације оквирно изводе се на два нивоа – општем и појединачном. Оно шта је чињено на општем нивоу можемо посматрати кроз појаве познате као грчки, шпански или португалски „синдром“, али суштина је иста – финанцијским манипулацијама од државне администрације вјештачки се ствара  средњи сталеж (најбољи друштвени сталеж ствара се из ове паразитске категорије).  Повлађивање партократским и политиканстским интересима доводи до тога да се држава све више кредитно задужује, а најгоре, ова државно-паразитска категорија временом расте, баш као што расте и незајажљивост њених кључних актера, па кредитима никад краја. На другој страни, и на појединачном плану кредитна задуживања грађана прелазе економске и уопште здраворазумске границе, а то се посебно испољава у поменутој државно-паразитској категорији. Но, покушајмо проанализирати структуру грађанима доступних кредита. Примарно се пласирају тзв. ненамјенски кредити са готово зеленашким каматама. Затим слиједе намјенски кредити, али „неким случајем“ инструментализовани за куповину аутомобила, техничких производа или роба из земаља које истовремено и доминирају нашим банкарским сектором. Врхунац манипулације слиједи у сфери тзв. стамбених кредита. Јесте да банке не условљавају грађане гдје ће и за шта искористити добијене кредите, али имовина у руралним подручјима сведена је на буквално симболичку вриједност, тако да је засигурно огромна већина стамбених кредита реализована у неколико урбаних центара.

Углавном, било како било, данас имамо ситуацију презадужене државе каква више није у могућности финанцирати сопствену огромну државо-паразитску категорију, а, опет, та категорија друштва је кредитно „заробљена“ до границе буквалног схватања коријена те ријечи (од роб, робовати). И онда долазе избори са већ отрцаним паролама о томе како су наши природни ресурси та „сламка спаса“ за коју се хватамо приликом даљег пропадања у амбис. Но, запитајмо се гдје су ти наши природни ресурси, у каквом су стању, како да их искористимо за сопствено спасење и, на крају, да ли су још увијек наши? Актуелне политичке елите врхунац управљања природним ресурсима виде у давању у концесије наших ријека, у ненаплаћивању експлоатације дрвета у већ опустошеним шумама, у дестимулисању пољопривреде и све тако неким „велеумним“  идејама. Истовремено, десетине хиљада сеоских имања наших „новоурбанизованих“ грађана зарасла су у коров, шикаре и претворена у „терете“ овисне о одавно онемоћалим родитељима. За најдуже 10-ак година ће „биолошке неминовности“ у потпуности опустошити на стотине наших села, а тиме пресјећи и ту посљедњу везу ове наше „новоурбанизоване“ популације са њиховим насљедствима, односно имовином на руралним просторима. Дакле, овакве тенденције можемо сублимирати као отуђивање популације од природних ресурса. Кад к томе додамо чињеницу да је вриједност имовине на руралним просторима (а гдје се природни ресурси налазе) сведена на ниво апсолутне обезвријеђености, онда није тешко претпоставити да ће промјене власничке структуре на овим просторима ићи по већ познатим „принципима ваучерске приватизације“.

Дакле, кад слушамо или читамо о нашим „природним ресурсима“, треба да схватимо како су то управо наше њиве, ливаде, шуме, извори, потоци, ријеке... Но, покушајмо присјетити се у каквом су стању ти наши „потенцијали“ и кад смо ономад посљедњи пут исте обишли. Је л' оно кад смо старој мајци однијели лијек? Но, пустимо то и покушајмо замислити једну објективно могућу димензију наше будућности. Замислимо како се изненада појавио домаћи или ино купац за наше насљеђено, а ионако запуштено, напуштено и готово безвриједно сеоско имање. Затим, замислимо своју „срећу“ јер смо се ненадано запослили и свако ујутро одлазимо на посао у новоизграђену фабрику питке воде, какав индустријско-прерађивачки погон, или на плантажу воћа/поврћа, или на фарму - зашто не? Е онда, замислимо како зарађене плате трошимо у тржним центрима (нормално у власништву наших послодаваца), и то управо на робе које производимо као „срећни радници“. Они малчице мудрији можда схвате како су наши кредитори, послодавци и „даваоци услуга“ код којих задовољавамо своје основне потребе у ствари једна те иста лица, односно иста она ратнопрофитерска и финанцијскомешетарска инострана и домаћа багра каква нас је управо довела у данашњу позицију. Они најмудрији можда схвате како се тај нови животни амбијент у ствари своди на пуко задовољавање основних потреба, какво је робљу обезбјеђивано и у античка или средњовјековна времена. Већина неће ништа схватити, а шта је и разумљиво за оне „способне“ да неколико година свог живота посвете каквој турској или латиноамеричкој сапуници. На крају, било како било, замишљали ми ово или оно, једно је неспорно - глобализација је ушла у наше њиве...


Аутора текста можете пронаћи на Твитеру под @BorislavRadovan