četvrtak, 23. listopada 2014.

Б.РАДОВАНОВИЋ: ПУТИН ЈЕ ОТИШАО, ЧЕКАМО ОБАМУ – ДА ЛИ ЈЕ НАБУКО МРТАВ

Величанственом војном парадом 16. oктобра у Београду демонстрирали смо српску војну моћ, присуством Путина и његових МИГ-ова 29 показали смо са чим треба да рачунају наши непријатељи, саопштили смо да пројекат Јужни ток опстаје упркос актуелним препрекама, те позвали свјетске компаније да преко Србије извозе у Русију. Годинама се питам гдје је врхунац српске заслиjепљености и увијек изнова бивам изненађен.
Барак Обама и Владимир Путин
Барак Обама и Владимир Путин
Кажу да је војна парада уприличена поводом „датума“ ослобађања Београда и 100-годишњице Великог рата. Присуство нашег несумњиво највећег савезника манифестовано је увиду Владимира Путина, но, остаје питање због чега су изостали остали наши савезници? Ако се присјетимо како су нас ти и такви„савезници“ бјесомучно бомбардовали (у свим ратовима) можемо закључити да њихово присуство и не приличи обиљежавању српских страдања. Међутим, да ли смо лажним савезницима одаслали такву поруку?
Дознали смо од наших највиших званичника како ће Србија без обзира на све градити своју дионицу Јужног тока, а колико разумих крак тог гасовода кроз Републику Српску је неупитан (има да „комшијама“ од зависти поцркају све краве!). Сад, Бугарска се љетос нашла у троуглу притисака Сједињених Држава, Европске Уније и Русије да се изјасни поводом тог пројекта и прилично мудро је оборила владу, па тиме и изјашњавање ододила за преко пола године. Са друге стране, Србија већ довршава „слијепу улицу“ названу Коридор 10, па нас не треба зачудити грађење дионице гасовода за коју је још увијек неизвјесно на шта и гдје ће се повезати. Спорења великих сила око Коридора 10 несумњиво су један од важнијих узрока оба свјетска рата и на нашу срећу америчка контрола на потезу ЦрнаГора, Косово и Македонија још увијек предупређује довршавање тог пројекта, па тиме и ново глобално сукобљавање. Идентична ситуација постоји и у односу на Јужни ток, тако да нас ни тај пројекат тренутно не угрожава, но, питање је колико нашем миру доприносимо демонстрацијама „војне моћи“ и још моћнијих заштитника?
Даље, са овог скупа српски премијер Александар Вучић, уз јасну подршку руског предсједника, позвао је свјетске компаније да своје производе преко Србије извозе на свима примамљиво руско тржиште. На тренутак помислио сам како су Сједињене Државе безобзирном силом остатак човјечанства натјерале на увођење санкција Русији како би Србији створиле „развојну шансу“.
На крају овог неозбиљног дијела текста морам се осврнути и на наше дичење чињеницом да је руски предсједник баш Београд одабрао за једну овакву међународну посјету. Покушавам пребројати државе и пријестонице какве би Путину у овом тренутку приредиле овакав дочек и још увијек нисам искористио прсте једне руке. Да ли је понашање остатка човјечанста према Владимиру Путину етичк и ицивилизацијски прихватљиво (?) о томе можемо расправљати, али је неспорно да на овакве манифестације пријатељства према њему и Русији у овом тренутку готово нико није спреман. Осим Срба, нормално!
Како се човјечанство налази у једној изутетно тешкој и сложеној ситуацији у даљем тексту настојаћу бити озбиљнији и образложити страховања каква су ме и навела на писање истог.
У тексту „Украјинска замка за Путина“ (види везани текст), објављеном још марта мјесеца и на самом почетку спорних дешавања, указао сам како украјинска криза има за функцију елиминацију Русије из будућих пројектованих дешавања на подручју Блиског Истока и Каспијског базена. Колико је та процјена била утемељена већ у овом тренутку можемо дати оцјену, међутим, са ове временске дистанце и уобзиривањем других повезаних политичких и оружаних сукоба можемо извести и нешто шире закључке.
На првом кораку анализе нужно је схватити општи контекст актуелних дешавања. Упроштено посматрано постоје два конкурентска пројекта са истим циљем, а то је експлоатација гаса са блискоисточног и каспијског регона, трасирање гасовода преко Балкана и дистрибуција према потрошачима Европске Уније. Оба пројекта су вишедеценијског карактера и базично заснована на огромном профиту какав обећавају. О геополитичким и геостратешким аспектима ових пројеката илузорно је и говорити обзиром да је још увијек немогуће сублимирати све могуће директне и индиректне материјализације моћи и утицаја какве ови конкурентски пројекти обезбјеђују. Један пројекат је познат по званичном називу Јужни ток, док се овај конкурентски константно јавља у различитим верзијама и под различитим називима, али га за потребе ове анализе можемо представити по оном идејно-изворишном називу – Набуко.
Уобзиримо податак да је пројекат Набуко званично обустављен због немогућности обезбјеђивања довољних изворишних капацитета, али то још увијек можемо тумачити и као привремену одлуку – до момента стицанја контроле над потребним извориштима. Актуелна догађања недвосмислено демантују прокламовано одустајанје од пројекта Набуко. Дакле, тај пројекат заснован је на извориштима у простору од Либије и Египта, па све до Азербејџана и Ирана (захвативши Сирију, Ирак, Турску, Израел, Јордан и Сауд. Арабију). Изузев вијерног америчког сателита Саудијске Арабије, која од набројаних држава за посљедњих двије-три године није била захваћена различитим облицима дестабилизације? За оне неупућене треба истаћи како су Сједињене Државе од 1976. до 1993. године развиле низ стратегија оружаних и неоружаних дејстава у облику контролисаних сукоба или хаоса. Разумљиво је да сваки амерички „противник“ у ствари представња специфично друштво, шта подразумијева и одређено стратегијско прилагођавање, али divide et impera увијек чини стратегијску основу. У Либији и Египту дестабилизацију је било могуће извести кроз тзв. арапска прољећа, но, примарне претпоставке за такве ФИД операције носио је „демократски потенцијал“ какав је објективно постојао у тим друштвима. У односу на Сирију морало се калкулисати са нешто мањим унутрашњим демократским потенцијалом, али и са много квалитетнијим и компактнијим системом безбједности. Посебну околност доносила је и Асадова чврста контрола над системом безбједности, а знамо да и најјачи системи безбједности примарно овисе о политичкој вољи и контроли.
Јужни ток и Набуко
Јужни ток и Набуко
Даљим слиједом долазимо до феномена Исламске државе Ирака и Леванта (ИСИЛ). Ова паравојна радикално-исламистичка организација буквално хара простором Ирака и дијелова Сирије, а безбједносне доктрине јасно указују да снажне војне организације не настају „преко ноћи“ (стварање таквих структура подразумијева вријеме, финансије, људство, организацију, материјално-техничке ресурсе, инструментализовање и ино). Но, покушајмо схавтити основну функцију/задатак ИСИЛ-а. На првом кораку то је свакако потпуно сламање режима Башара ел Асада, а даљи задатак је преношење сукоба на простор Ирана (као најважније мете актуелних пројектованих сукоба), те увођење Турске у постојеће сукобе. Оног тренутка кад ИСИЛ у постојеће сукобе уведе и Турску и Иран, креаторима овог „контролисаног хаоса“ преостаје само да произведу прво директно сукобљавање те двије велике силе. Ирански вјерски вођа ајатолах Али Хамнеи у односу на ИСИЛ већ се изјаснио како је у питању тек пуки англоамерички инструмент изазивања међумуслиманских сукоба. Са друге стране моћна Турска трпи борбе на својим границама, па и озбиљне унутрашње немире, али остаје на становишту да се неће умијешати у овај сукоб, шта указује на свијест о томе како се овај пројектовани сукоб може по њу тешко одразити. Додуше, можда су и турски и ирански званичници послушали упозорења познатог америчког истраживача Вилијама Енгдала, који је актуелна дешавања предвидио прије више од двије године.
Дакле, овај дио анализе можемо резимирати тиме да је на блискоисточном и каспијском подручју изазван низ планских дестабилизација са циљем произвођења једног великог сукоба. Државе власнице гасних залиха треба да се међусобним сукобима исцрпе до мјере у каквој неће имати снаге супроставити се будућој „миротворачкој мисији“ Сједињених Држава, а понајмање америчком експлоатисању њихових природних ресурса – потребних за реализацију пројекта Набуко!
Међутим, до сада наведено представља само дјелић геополитичких и геостратешких активности Сједињених Држава. Осим дејстава усмјерених на успостављање контроле над извориштима природног гаса потребних за реализацију пројекта Набуко, Сједињене Државе истовремено предузимају и цио сет активности усмјерених на спречавање руског конкурентског пројеката. И ове активости начелно можемо перципирати кроз више димензија: пресијецање главног енергетског чворишта између Русије и ЕУ, оног украјинског; предупређивање изградње Јужног тока као конкурентског пројекта; стварање и ширење конфронтација на релацији Русија – ЕУ; пресијецање свих руско-евроских интегративних процеса: економско исцрпљивање и слабљење оба субјекта и ино.
Владимир Путин је маестрално избјегао директни руско-украјински сукоб и, при том, присвојио по њега изнимно важну стратешку тачку – Крим. Но, то је уједно и максимум онога шта је уопште могао остварити. Како је то претпостављено у везаном тексту, украјинском кризом Русија је у потпуности „дисквалификована“ из актуелних блискоисточних догађања (шта је и био амерички примарни циљ!). Тако се полако потврђује и моја претпоставка како ће украјинска криза потрајати неколико година, таман док Англоамериканци не реализују своје блискоисточне циљеве. Но, морамо нешто детаљније проанализирати и активности усмјерене ка спречавању реализације Јужног тока. Турско приступање овом пројекту резултирало је социјалним и политичким превирањима (добрано споља инструментализованим). Идентично се понавља и у односу на вишеструка турска одбијња америчких захтјева за војно ангажовање против Асада, или данас против ИСИЛ-а. Како је предње речено, Бугарска је маестралним потезом избјегла конфронтације са много јачим и међусобно супростављеним „партнерима“, па тиме и избјегла озбиљнију унутрашњу дестабилизацију. Више него јасне америчке поруке како би се Србија требала позиционирати у односу на Јужни ток и актуелна дешавања изгледа да наша политичка елита није схватила озбиљно, па је, поред декларисања на руску страну, своју позицију додатно манифестовала и предметном демонстрацијом „војне моћи“. И Република Српска би врло вјеројатно уприличила сличну војну параду да није „проблемчића“ – немања војске.
Почетак градње Јужног тока у Бугарској
Почетак градње Јужног тока у Бугарској
На крају долазимо до питања колико су рационална наша потоња понашања. Сједињене Државе су несумњиво најважнији генератор разбијања Југославије и произвођења једног деветогогодишњег оружаног сукоба какав је изњедрио више малих и нестабилних колонија. Но, усљед каснијих потреба за ангажовањем на другим (поменутим) неуралгичним тачкама, наш колонизатор је напустио овдашње просторе. Тиме је створена изванредна прилика да у колико-толико слободним условима развијамо новостворене државе и друштва, да започнемо интегративне процесе какви би нам обезбиједили много бољу позцију у односу на постојећу и предстојећу врло турбулентну геополитичку ситуацију; да јачамо економски и привредно; да зауставимо постојећу општу дезорјентацију и започнемо друштвено оздрављење, да штитимо сопствене интересе и ино. Шта смо конкретно учинили по овим питанјима види се и летимочним погледом.
Уколико је неко наивно помислио како ће англоамеричке пројекције заобићи овдашње просторе и српски народ, такве морам разочарати. Ред ствари сасвим природно на прво мјесто ставља успостављање контроле над гасним извориштима, па тек након тога трасирање енергетских коридора. То америчке хегемоне недвосмислено враћа на наше просторе, уз незаобилазно питање – да ли сте са нама или против нас? Уколико то питање посматрамо кроз пројекат Набуко онда до тога врло вјеројатно неће доћи наредних пар година. Но, наше декларисање у вези конкурентског Јужног тока могло би постављање тог питања убрзати и до нама незамисливо блиског тренутка. Кад к томе додамо наше „параде поноса“ (војног, сексуалног и иног карактера) не би нас требала зачудити војна претходница неке будуће Обамине посјете. Нашем парадирању ради демонстрирања обрамбене моћи Албанци су се већ наругали једоставном употребом дрона са окачемом заставом Велике Албаније, а шта тек можемо очекивати од много озбиљнијих противника?
АУТОР: БОРИСЛАВ РАДОВАНОВИЋ