ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАДИ ПО ОБЈAВЉЕНОМ СПИСКУ „МЕТА“

Након терористичког напада на ПУ Бугојно, дакле готово пет година, узалудно указујем како су полицијски објекти и службеници Републике Српске потенцијална мета напада исламистичких терориста. Но, нашим системом безбједности управљају „стручњаци“ које је стравичан догађај у Зворнику ИЗНЕНАДИО!

Од синоћњег терористичког напада на полицијску станицу у Зворнику свјетска јавност „бруји“ о том немилом догађају. На једној страни преносе се изјаве представника безбједносних агенција о томе да ли је ОБА/ОСА благовремено и адекватно обавијестила о овој опасности. На другој, већина „аналитичара“ је сложна – њих овакав чин није изненадио, а онда слиједе смислена и мање смислена образложења таквог мишљења. Обзиром да годинама указујем на такву потенцијалну опасност, јутрос сам за мање од часа „сурфања“ Нет-ом нашао КОНКРЕТНЕ ПОКАЗАТЕЉЕ онога шта годинама безуспјешно указујем.

Прије него образложим јутрошње активности морам појаснити професионално мишљење какво сам у више наврата кроз службене анализе достављао МУП-у РС-е. На првом мјесту морам читаоце подсјетити да је терористички напад на бугојанску полицију из 2010. године планиран у тренутку када су полицијски службеници требали бити постројени ради упућивања на задатак (акција против вехабија). Само због будности полицајаца задужених за обезбјеђење објекта и њихове реакције избјегнута је много тежа посљедица. У том смислу можемо поставити јасне паралеле са нападом на зворничку полицију. Но, бугојански злочин понукао ме је на размишљање о могућности сличног напада на приједорску полицију. У тада достављеној службеној анализи/информацији посебно сам апострофирао двије чињенице:

-       прво, напад на бугојанске полицајце није изазвао адекватну осуду појединих структура (оних радикално настројених) унутар бошњачке популације и поред чињенице да су настрадали њихови сународници, те,

-       друго, у случају напада на приједорску полицију примјењива је омиљена терористичка максима да се „злочин може правдати претходним злочином“ (ратним), због чега можемо очекивати много блажу осуду злочина (па све до величања акта).

Затим, у фебруару прошле године сачињавам „Општебезбједносну анализу извора угрожености Републике Српске од насилног мијењања уставно-политичког поретка“ (нову), гдје доњи цитат дијела анализе јасно указује оперовање професионалне оцјене:

„У контексту екстремистичко-терористичких извора угрожавања РС-е опетовано долазимо у позицију издвајања само актуелних и крајње индикативних догађања. На првом мјесту то је свакако податак да више стотина лица бошњачко-муслиманске опредјељености тренутно ратује на подручју Сирије. У јавности већ се шпекулише са питањем какву пријетњу ова лица представљају по безбједност ове земље у контексту њиховог повратка. Међутим, треба поставити и питање њихових веза створених током овог ангажовања и могућности довођеља на овај простор њихових „сабораца“ из других земаља. При том се не смије „превиђати“ чињеница да у сукобима на простору Либије, Сирије, Египта и др. држава данас имамо нескривено савезништво англоамеричких оружаних снага и припадника радикално-муслиманских организација типа Ал Каиде.

Кад свему томе додамо чињеницу да на подручју РС-е, а посебно у западном дијелу, годинама постоји континуитет ширења вехабијске/селефијске заједнице, па и њиховог инструментализовања против оваквог уставно-политичког уређења, онда неминовно долазимо до  крајње једноставног питања – колико је систем безбједности РС-е организационо и функционално способан супроставити се оваквим изворима угрожавања?

Полазећи од премисе да на простору РС-е постоје субјекти спремни и функционално оспособљени за тешка угрожавања овог ентитета, као посебно питање поставља се реакција унутрашњих и спољних фактора јавности на евентуалне терористичке нападе, оружано дјеловање или друге облике тешке дестабилизације. Након терористичког напада на полицијску станицу у Бугојну могла се примијетити заиста неадекватна осуда таквог чина од стране појединих официјелних представника, а посебно тешко манифестована кроз одређене категорије бошњачке популације какве су чак давале подршку актерима напада. Уобзиривши „омиљену“ терористичку максиму да је злочин могуће правдати претходним злочином, долазимо до једноставног питања – какву  реакцију можемо очекивати у случају терористичког напада изведеног на подручју Приједора, а посебно ако је усмјерен према полицији? У контексту већ манипулативно створене перцепције о „приједорској злочиначкој полицији“ упитна је чак и међународна осуда неког терористичког напада на полицијске службенике овог Центра, док на унутрашњеполитичком плану овакав чин би засигурно довео до конфронтирајућих подјела по питању осуде, а у одређеним круговима може се рачунати и на отворену подршку.“

Овдје треба нагласити да процјене изнесене у односу на Приједор у потпуности су примјењиве на Зворник, Вишеград, Бијељину, Фочу и друге градове Српске „познате“ по ратним догађањима. Но, прије него пређемо на зворничку трагедију нужно је појаснити још нека важна питања угрожености Српске од исламистичко-екстремистичких субјеката. Ту на првом мјесту мислим на БРЗОПЛЕТОСТ институција поводом већ почињених злочина, а каква се даље манифестује у виду НЕАДЕКВАТНИХ реакција. Примјера ради, током самог акта (прије него је савладан) за Мевлида Јашаревића медији су догађај оквалификовали као терористички напад, а институције су само наставиле слиједити ту матрицу. И онда нас данас „чуди“ како истрага није разјаснила мотиве напада, идеолошко-политичке циљеве напада, налогодавце, помагаче и ино. Због чега би се поступајућа службена лица „трудила“ утврдити обиљежја према којима се овај напад може оквалификовати као терористички, ако је цјелокупно друштво сагласно око  такве квалификације. Струка налаже сасвим другачије поступање у смислу да се прво разјашњавају сви аспекти и обиљежја кримена, па тек онда даје квалификација. Ово је важно управо због прошлогодишњег убиства двојице Бошњака у Трнопољу код Приједора. У том догађају медији и институције су „у старту“ заузели став како је у питању тешко убиство, а могућност терористичког напада није ни уобзирена (бар не озбиљно). Оно шта треба знати јесте да радикално-исламистичке организације у принципу прво нападају своју вјерску заједницу са циљем хомогенизације популације око њихових идеја, „дисциплиновања“ заједнице и успостављања другачијег поретка. Бројне индиције указују да овај немио догађај треба посматрати кроз такву матрицу, а да не говоримо о томе како кривични поступак такве сумње мора неспорно утврдити или оповргнути.

У даљем, потребно је проанализирати и понашање политичких „елита“ Српске и актуелна дешавања. Све те политикантске „декларације“ око независности, око геноцида над Јерменима, око „трећег ентитета и ино озбиљно радикализују бошњачку популацију против Српске. Бакир Изетбеговић је схватио како раније политичке изјаве о укидању Српске, о „геноцидној творевини“ и слично само додатно хомогенизују Србе у одбрани Републике Српске. Прагматичним изјавама како је „Српска неупитна“ и умањивањем спољних иритација Изетбеговић је добрано допринио актуелном политичком раздору у овом ентитету. Међутим, владајућа политичка опција Српске данас се понаша попут Хариса Силајџића или рејса Церића и максимално се „труди“ да Бошњаке хомогенизује и радикализује против Српске. При том не воде рачуна о томе колико је Српска капацитирана за квалитетну одбрану у случају озбиљне дестабилизације и сукобљавања.

И сад, напокон, долазимо до тога шта сам уочио приликом јутрошњег претраживања објављених информација о овом догађају. Ту морам нагласити како сам „прескочио“ неколико десетина познатијих медија и дошао до једног мени непознатог – „ВИЈЕСТИ УММЕТА“. До овог портала дошао сам трагајући за тим ко је уопште Нердин Ибрић. Уочавам, за тај портал важан податак, да Нердин није припадник вехабијске заједнице. Осим тога наводи се како је његов отац Сејфо, заједно са још 750 Бошњака из тог краја, давне 1992. године убијен од стране припадника ВРС и „зворничке полиције“. Сљедећи (фрапантан!) навод је да су убијени Драган Ђурић и рањени Жељко Гајић „учесници сребреничког геноцида“ (то ваљда објашњава „оправданост злочина“!).

Даљим трагањем налазим портал „Медијска агенција Бошњаци“, односно на Фејсбук страницу портала (https://www.facebook.com/bosnjaci.eu ). На тој страници истиче се текст у ком се понављају предњи наводи, а посебно наслов „Списак ратних злочинаца који раде на високим функцијама и у полицији, а учествовали су у геноциду у Сребреници“ (видљиво на http://www.nap.ba/images/file/ratnizlocinci.pdf ). Овај списак садржи податке за 810 особа, са именом и презименом, именом оца и матичним бројем.

Под бројем 137. уписан је покојни Драган Ђурић.

Под бројем 166. наводи се рањени Жељко Гајић.

У тексту се апострофира како од наведених 810 особа њих 400 још увијек ради у полицији. Дакле, у конкретном случају имамо објављен СПИСАК МЕТА актуелног и могућих будућих терористичких напада или других облика угрожавања.

Затим слиједи нешто шта ме је шокирало и поред професионалног мишљења да у случајевима сличних напада неће услиједити адекватна осуда радикалног дијела бошњачке популације. 

У коментарима испод поставке нисам уочио нити један коментар жаљења за жтрвама, осуде злочинца или бар изражавања елементарне човјечности. Коментатори редом дају подршку Ибрићу, а жртве етикетирају као злочинце. Но, оно шта забрињава јесте низ коментара у каквима се наводи како је ОВО ТЕК ПОЧЕТАК ОДМАЗДЕ! У тренуцима писања текста провјерио сам поново податак о броју „лајкова“ и утврдио да је исти досегао готово 400. Десетине и десетине коментара садрже јавно изношење пријетњи, позива на насиље, грубих увреда и ино, дакле, онога шта би надлежне институције требале под ХИТНО ИСТРАЖИТИ! Фотографисао сам дио постављених коментара, тако да је моје наводе могуће провјерити и без улажења на ову Фејсбук страницу.  Понадао бих се да ће наведени портали и странице бити укинути хитном интервенцијом надлежних институција, али тешко да ће то бити реализовано обзиром да су њихови челници најчешће „изненађени“ оним шта се догађа у њиховом окружењу. 

PRIČA U SKICAMA

   

Moj pokojni otac Dušan - Duško, kao borac Vojske RSK tragično je nastradao 1995. godine na Plješevici i to u 48-oj godini života. Njegovi ostaci ni do danas nisu pronađeni i sahranjeni.... Njegova unučad nikada nisu upoznala djeda....

Ova skica (urađena po fotografiji) biće jednom pretočena u sliku, a prihvatam sram zašto to nije odavno učinjeno...

Crtež mog pokojnog oca iz mladalačkih dana

Neka počiva u miru božjem, ma gdje bio....

Skica 

SUD GRAĐANA KAO NAJVIŠA INSTITUCIJA! (ili Irena Predojević, Gordana Milosavljević i Doris Bajilo – simboli mučeništva!)

Mnogi se pitaju šta to činim posljednjih dana, pa je red da im i odgovorim. Tokom kriminalističke karijere navikao sam da djelujem inovativno i uspostavljam nove kriminalističke i krivičnoprocesne instrumente i procedure, pa to činim i ovom prilikom. Konkretno, započeo sam jedan nov i krajnje specifičan oblik istraživanja teških zločina, kakvom dodjeljujem naziv – JAVNA ISTRAGA. Kako je istraga uvijek u funkciji željenog suđenja, tako i ova moja „javna istraga“ ima za cilj uspostavljanja jednog novog suda i oblika sudovanja. Cilj je uspostaviti „SUD GRAĐANA“, kao najvišeg suda/institucije našeg javnog poretka.

Piše: Borislav Radovanović

Naši građani, prostom činjenicom da žive u ovom i ovakvom društvu, decenijama unazad su i žrtve i svjedoci monstruoznih zločina, pa je nekako red da postanu i SUDIJE koje će donijeti konačnu presudu povodom već pokrenute „javne istrage“. Kao kriminalista naučio sam da svaka radnja mora biti ciljna, planska i svrsishodna. Upravo ciljno sam u tekstu „Ko su najveći monstrumi...“,  javnosti objelodanio dokumente iz kakvih je jasno vidljivo da sam nekoliko godina predmetne zločine pokušavao zakonski i profesionalno procesuirati unutar policijskih i pravosudnih tijela. Kada je postalo jasno da je to nemoguće izvesti unutar postojećih okvira i okolnosti obratio sam se institucijama nadležnim za kontrolu rada policije: Predsjedniku Republike, Vladi Srpske, Odboru za bezbjednost parlamenta Srpske i Ustavnom sudu. Kako ove institucije nisu izvršile zakonske obaveze, dolazimo do potrebe aktiviranja novog kontrolnog tijela. Važno je  znati da Zakon o unutrašnjim poslovima i GRAĐANE navodi kao tijelo nadležno za kontrolu rada policije. Obzirom da zakonski nisu razrađeni modaliteti građanske kontrole nad policijom, ocijenio sam da je primjereno građanima dodijeliti status sudija „Suda građana“. 

Sad, dolazimo do jednog sasvim logičkog pitanja: kako se postaje sudijom ovog Suda građana? Vrlo jednostavno – čitanjem prethodno objavljenih i budućih tekstova u vezi teških zločina o kakvima govorimo. Nakon toga ostavljam svakom čitaocu-sudiji da u skladu sa vlastitom ocjenom prezentovanih dokaza i obavještenja DONESE SUD o utemeljenosti OPTUŽNICE, kakvu ću objelodaniti nakon sprovedene JAVNE ISTRAGE. Međutim, prije pitanja „donošenja presude“ moram čitaoce-sudije obavijestiti o nekoliko važnih dimenzija postupka u kojem su involvirani.

Ovaj „specijalni sud“ upravo treba da sudi nosiocima političke moći; institucijama i njihovim čelnicima; pojedinim zajednicama poput medijske, akademske i sl.; nadležnim državnim organima i njihovim rukovodnim i službenim licima; te inim društvenim subjektima direktno ili indirektno odgovornim za pomenute i brojne druge  monstruozne zločine kakve trpe naši građani. Ubrzo slijedi još jedan tekst čija je funkcija da čitaoce-sudije upozna sa određenim brojem takođe monstruoznih zločina o kakvima do sada nismo govorili i dešavanjima kakva su obilježila iste. Potom, za nekih 10-15 dana slijedi onaj konačni tekst-optužnica u kakvom će biti navedeni svi „optuženi“ i razjašnjeni aspekti njihove odgovornosti.

Zatim, moram Sudu OBJELODANITI  DOKAZ da sam određene dimenzije spornih emisija „Dosije“ problematizovao još TOKOM SNIMANJA istih, dakle 3-4 sedmice prije emitovanja.

Službena zabilješka od 05.03.2015. god.

Primijetivši da se snimatelji i novinari ATV-a „vrzmaju“ po zgradi CJB Prijedor, raspitao sam se i doznao kako je Direktor policije Gojko Vasić odobrio/naložio učešće policijskih službenika u snimanju emisije o stradanjima Irene Predojević, Gordane Milosavljević i Doris Bajilo. Pretpostavivši da se to čini u svrhu promovisanja „policijskih rezultata“ odreagovao sam sačinjavanjem službene zabilješke čiji sadržaj možete vidjeti sa priloženih fotografija. Prvo sam problematizovao objelodanjivanje podataka iz istraga za koje držim da nisu i ne mogu biti okončane. Osim toga, istakao sam da MUP RS-e, obzirom na teške nezakonitosti i nepravilnosti počinjene u tim istragama, prema javnosti može istupiti jedino UPUĆIVANJEM IZVINJENJA PORODICAMA ŽRTAVA, i ničim drugim – bar do zakonitog i pravilnog okončanja postupaka. Na kraju zabilješke naglasio sam kako ću, u slučaju korišćenja spornih događaja  (stradanja nevinih žrtava) u svrhu „hvalisanja“ policije, odreagovati prema javnosti u vidu SAOPŠTAVANJA ISTINE! Dakle, učinio sam ono šta sam i najavio!

Narednih tri sedmice „strpljivo“ sam sačekao emitovanje prve emisije, a potom i druge. Iako sam (kako se vidi iz zabilješke) očekivao određena prezentovanja spornih događaja kroz prizmu „policijskih rezultata“, moram priznati da sam bio šokiran onim šta je učinjeno! Na kraju ove „javne istrage“ razjasniću sve aspekte onoga čemu se suprostavljam, a u ovom trenutku zadržaću se na ocjeni kako sadržaj emsije „Dosije“ predstavlja samo još jednu (novu) radnju monstruoznih zločina počinjenih nad nevinim žrtvama!

Sadržaj zabilješke

Nakon emitovanja emisija sačinio sam Odgovor na objavljivanje neistinite informacije (već prezentovan javnosti), te isti dostavio Alternativnoj televiziji u elektronskoj i pismenoj formi. Ponovo sam strpljivo sačekao dvije naredne emisije i nesporno utvrdio kako ova medijska kuća nema namjeru emitovati dostavljeni odgovor, iako je na to zakonski obavezna. Na ovaj način smo „dokazno utvrdili“ kakvi profesionalni standardi  vrijede u ovom mediju, no, mnogo važnije je istaći ono šta tek treba uslijediti. Konkretno, neistine i obmane kakve su novinari ove medijske kuće i intervjuisani policijski službenici prezentovali javnosti predstavljaju zločin, za koji teško da će uspjeti izbjeći sankcju. Ovu specifičnu „istragu“ i pokrenuo sam kako bi pojedini akteri bili razotkriveni i adekvatno kažnjeni od strane Suda građana!  

Kad već pominjemo sankcije, posebno moram naglasiti kako će OPTUŽENI nakon objavljivanja optužnice moći iskoristiti jedan specifičan instrument našeg zakonodavstva – PRIZNANJE KRIVICE I SPORAZUM O SANKCIJI. Time imaju priliku izbjeći javno suđenje i sebi obezbijediti mnogo blažu kaznu od one koja ih čeka ukoliko budem prinuđen objelodaniti najveći dio dokumentacije i argumentacije kakvom raspolažem. Meni lično je svejedno kakva će biti njihova odluka i to iz prostog razloga što sam pripremljen za obe opcije „suđenja“.

Nadalje, moram istaći da sam kao kriminalista adekvatno odreagovao na jednu društveno-opasnu situaciju i trenutno PRATIM REAKCIJE više različitih direktno i indirektno INVOLVIRANIH SUBJEKATA. Konkretno, postavio sam „kriminalističku klopku“ u kakvoj bi ključni akteri trebali SAMI RAZOBLIČITI dimenzije sopstvene odgovornosti i MONSTRUOZNOSTI (podsjetiću da priča započinje etiketiranjem „monstruma“). Različiti akteri svojski se trude da kojekakvim činjenjima ili nečinjenjima odreaguju na ovu situaciju, a u svojoj slaboumnosti nikako da shvate kako su postali predmetom „javne istrage“. No, da bi različite reakcije uslijedile i zatvorile postavljenu klopku neophodno je obezbijediti određeni vremenski period. Samo zbog toga molim čitaoce-sudije za još malo strpljenja.

Sljedeća dimenzija, kakvu moram objasniti, odnosi se upravo na čitaoce i u ovom slučaju sudije. Primjećujem da čitaoci u velikom broju i kontinuirano prate dešavanja kakva sam medijski problematizovao, na čemu sam neizmjerno zahvalan. Istovremeno, moram reći kako i ja pratim obim interesovanja građana obzirom da mi je cilj obezbjediti što više sudija ovog Suda građana. Nešto sa čim sam unaprijed kalkulisao bio je pokušaj „medijske blokade“ (kakva se kasnije i materijalizovala). Tu dolazi do izražaja veličina banjolučkog portala Frontal.RS, koji je PRVI prenio moj tekst i odgovor Alternativnoj televiziji i, time (kao i mnogo puta ranije), suprostavio se ovdašnjoj partokratsko-medijskoj hegemoniji. Zatim, moram pohvaliti i prijedorske portale Prijedor24h, PrijedorDanas, PrijedorInfo i GradPrijedor (izvinjavam se ako griješim oko naziva) koji su redom prenijeli moje navode. Pri tom su većinom  ispoštovali jedan od esencijalnih postulata novinarstva postavljanjem na svoje veb-stranice i sporne emisije „Dosije“. Tako su građanima Prijedora, svakako najviše zainteresovanim za predmetna događanja, omogućili saznanja iz oba izvora (ATV-a i Frontal-a). U sljedećem moram pohvaliti i Senada Avdića, urednika Slobodne Bosne, koji se zainteresovao za ova događanja i u formi intervjua na četiri stranice svoje čitaoce upoznao sa istima.  Godinama pratim Senadov rad i moram priznati da sam njegovu ovakvu reakciju i očekivao (nedvosmisleno je u pitanju novinarska veličina). Nabrajao bih i dalje, ali ovim je spisak medija „zainteresovanih“ navedenim okončan!

U daljem, moram pomenuti kako sam za ove aktivnosti iskoristio i svoj blog (Borislav Radovanovic Blog) i veb-stranicu na Gugl.plus. Iako su u pitanju projekti kakvi tek treba da „zažive“ i čije puno aktiviranje još uvijek odlažem, moram naglasiti kako se posjećenost na istima u zadnjih 20-ak dana manifestovala u nekih 10-12 hiljada pregleda. Ovo ističem zbog toga što je na ovom i drugim pomenutim elektronskim medijima moguće očitati parametar „posjećenosti“. Po ovom parametru nedvosmisleno možemo govoriti o desetinama hiljada građana do određene mjere upoznatih sa objavljenim sadržajem. Treba istaći kako je i preko drugih parametara (komentari, tiraži i ino) moguće raditi kalkulacije o tome koliko osoba je upoznato sa spornim sadržajem. Uglavnom, jedna „mala, ali odabrana“ MEDIJSKA GRUPA onemogućila je pokušaj medijske blokade i osigurala da broj građana upoznatih sa spornim događanjima svakako možemo mjeriti u hiljadama. Dakle, u konačnici, dobio sam „prvu bitku“ i obezbjedio na hiljade SUDIJA Suda građana, kakvi će nakon provedene javne istrage i podignute optužnice moći donijeti svoj sud onome šta sam javno problematizovao.

Na kraju, ostaje nam da ovaj tekst rezimiramo. Ukoliko je neko od čitalaca-sudija već sad pretpostavio da sve ovo za cilj ima REAKTIVIRANJE SLUŽBENIH AKTIVNOSTI na predmetnim zločinima, iliti njihovo zakonito i pravilno okončanje time što će odgovorni biti procesuirani i sankcionisani od strane redovnih sudova – moram pohvaliti njegove perceptivne sposobnosti! Iz ranijih tekstova može se vidjeti da od započetih službenih aktivnosti ne odustajem ni nakon 10-12 godina rada u iznimno teškim uslovima, pa je valjda shvatljivo da i ovom „javnom istragom“ nastojim obezbjediti njihovo adekvatno okončanje.

Vjerujem  da će mi Sud građana i čitaoci-sudije pomoći u PRITISKU NA NADLEŽNE INSTITUCIJE da se službene aktivnosti povodom teških zločina nad nevinim žrtvama zakonito okončaju, i to je važan zadatak ovog Suda!

No, esencijalni zadatak Suda građana jeste da Irenu Predojević, Gordanu Milosavljević, Doris Bajilo i druge nevine žrtve, baš kao u već menifestovanom primjeru Milana Vukelića, pretvori u ŽRTVE-SIMBOLE ovog monstruoznog društva! Pretvaranjem ovih stradalnika u simbole mučeništva i istrajavanjem na potpunom razjašnjavanju svih okolnosti njihovih stradanja moguće je postići pozitivne promjene u našem okruženju. Njihova stradanja, pri tom, mogu i moraju poslužiti da preduprijedimo neka buduća stradanja nevinih žrtava, pri čemu treba imati svijest o tome da danas-sutra žrtvama mogu postati i naša djeca! Manipulativna matrica sporne emisije „Dosije“ prema kojoj su „monstrumi“ Goran Kotaran i Rade Radinović „zaslugama policije“ uklonjeni iz našeg okruženja, čime su građani postali "sigurniji", jednostavno je neodrživa obzirom da brojni drugi monstrumi slobodno se kreću našim okruženjem i predstavljaju opasnost po sve nas. Najgore je što imamo monstrume i u institucijama zaduženim za našu bezbjednost, te što smo svi zajedno „osuđeni“ da živimo u jednom monstruoznom društvu. Sud građana mora se tome suprostaviti!

KAKVE TAJNE DIJELIMO DODIK I JA?

U posljednjem broju "Slobodne Bosne" objavljen je intervju sa mojom malenkošću.

Institucije i mediji Srpske pokušavaju medijskom blokadom spriječiti me da javnosti saopštim istinu.

No, to im baš i ne uspijeva!

U ovom slučaju građani Srpske istinu doznaju iz Sarajeva, a ubrzo će nešto slično stizati iz Beograda, Zagreba... Nije nužno da Banja Luka "zna" ono šta iznosim, jer će svi drugi jasno ukazati da Banja Luka "neće da zna"!

I ovo govori o meni...

О МОНСТРУМИМА (II)

Поштовани читаоци,

у оквиру већ започетог ванинституцуиналног супростављања друштвеноопасној појави криминализације у структурама полиције објављујем садржај Одговора на објављивање неистините информације, достављеног Алтернативној телевизији Бања Лука поводом садржаја емисије „Досије“ емитоване дана 07.04.2015. године.  У спорној емисији изнесен је низ правно неутемељених навода и неистина, каквима се јавност обмањује у погледу понашања и односа полиције према монструозним злочинима (наведеним у мом претходном тексту „О монструмима“).

САДРЖАЈ УПУЋЕНОГ ДЕМАНТА:

Инспектор крим. полиције ЦЈБ Приједор

                  Борислав Радовановић

                                                            АЛТЕРНАТИВНА ТЕЛЕВИЗИЈА БАЊА ЛУКА

На основу Закона о јавном информисању Републике Српске упућујем

ОДГОВОР НА ОБЈАВЉИВАЊЕ НЕИСТИНИТЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

какво је вишеструко и по јавност обмањујуће-штетно чињено у Вашој емисији „Досије“, емитованој дана 07.04.2015. године са почетком у 21,00 часова. Бројни наводи Ваших новинара и интервјуисаних припадника полиције су правно неутемељени, неистинити и по јавност обмањујући у погледу онога шта се стварно дешавало у контексту убистава Гордане Милосављевић, Дорис Бајило и других жртава какве се помињу у емисији. Медијима и полицији наметнуте су законске обавезе да јавност информишу истинито и објективно, а то је у спорној емисији вишеструко и грубо кршено, због чега сам принуђен на овакву реакцију.

Оно шта се емитованом садржају може приговорити, већ на првом кораку, јесте правна утемељеност навода да је Раде Радиновић „масовни убица“, затим „како је убица мамио жртве, убијао и бацао тијела“, те како се Вашом емисијом „открива истина о монструму“. У односу на Радиновића не постоји правоснажна пресуда надлежног суда каква правно утврђује наводе Ваших новинара и интервјуисаних полицијских службеника, из чега произилази његово право на поштивање института пресумпције невиности у погледу помињаних кримена. Тиме што је „пресудио сам себи“ још у фази истраге, покојни Радиновић произвео је правну ситуацију према којој се његова инволвираност у кривична дјела за која је сумњичен може јавности презентовати само у контексту одређених сумњи, а никако у виду правно релевантних чињеница.

Затим слиједе вишеструко понављани наводи како је Радиновић почињене злочине полицији признао „без имало кајања“, „без гриже савјести“, како је „без имало гриже савјести до детаља је описао...“ и слично. Јавно питам на чему су засноване овакве конструкције? Истина је таква да је Раде Радиновић након неколико часова криминалистичке обраде затражио да останемо сами (да остали напусте просторију), затим је замолио да у тишини испушимо по цигарету, након чега је рекао да је убио Дорис Бајило. Упитао сам га да ли жели показати мјесто на ком је то учинио и он је пристао, те одвео до њеног мртвог тијела. Дакле, Радиновић је самовољно одлучио да надлежним органима обезбиједи кључне доказе о томе да је у конкретном случају почињено тешко убиство (до тада смо овај предмет могли правно перципирати само кроз пријаву о несталој особи). Поступајући тужилац и колеге су на лицу мјеста започеле са истражном радњом увиђаја, а Радиновић и ја се враћамо у службене просторије, гдје настављамо разговор. Након неких сат-два Радиновић је рекао да је убио и Гордану Милосављевић, супротно од навода Ваших новинара о некаквих „48 часова“ или „након неколико дана полиција долази до шокантних сазнања - Раде Радиновић је познавао Гордану Милосављевић“ (упознали су се тачно 14.02.2008. године, па је нејасно и о каквој „љубавној вези“ се говори у емитованом садржају). У односу на његово психичко стање треба знати да је од момента започињања криминалистичке обраде презентовао симптоме тешког стреса, да је био растројен, конфузан, те да је након изјаве да је убио и Гордану Милосављевић манифестовао хистеричне реакције – због каквих сам даљи разговор прекинуо. Тек сутрадан, након што се психички адаптирао, одвео нас је на Козару и показао мјесто гдје је Гордана Милосављевић убијена. Овдје истичем да је мјесто убиства Гордане Милосављевић посебно интересантно због информација да су поједини чланови криминалне групе, којој је Радиновић припадао, ту практиковали изнуђивати сексуалне односе од својих жртава, под пријетњом да ће их оставити саме у шуми! Потом нас је одвео до више локација на којима је тврдио да је оставио њено тијело након превожења са мјеста извршења, гдје је одбацивао њену гардеробу и друге предмете (управо како је то одговарало претходно и тада утврђеним чињеницама). Супротно наводима Ваших новинара и саговорника о томе да је „24 до 48 часова“ након убиства мртво тијело превежено на локалитет ријеке Сане,те да „тијело је скоро мјесец дана било у води“, истичем како се Радиновић није могао изјаснити о датуму тог чињења, али је упућивао на неких 10-ак дана након убиства (по мојој процјени и дуже, односно, мислим да је њено тијело на локалитету Расаваца било тек неколико дана). При том треба додати и да је објаснио из каквих побуда и разлога је премјештао тијело преминуле. Дакле, и у односу на тешко убиство на штету Милосављевић Гордане управо осумњичени је надлежним органима обезбједио кључне доказе, без каквих би оваква правна квалификација била неодржива. Из даљед текста биће нешто јасније због чега су његова признања била од изнимне важности на предметне, али и на друге тешке злочине.

У даљем долазимо до неистинитих навода какви су ме посебно мотивисали на овакву реакцију. Наводи типа: „поред чврстих доказа да се ради о утапању...полиција овај случај није затворила“ (Г. Милосављевић оп.а.), па „полиција је предузела низ мјера и радњи у циљу проналажења Дорис Бајило“, или „полиција је одмах предузела потребне мјере... провјеравали су сваки детаљ“ и ино, напросто су неистинити и обмањујући. Ствара се перцепција јавности о високо испољеном професионализму полиције, док се други надлежни органи нити не помињу, или се њихова ангажовања презентују неистинито. То се посебно односи на навод „др Средић се изјаснио да је смрт наступила утапањем“. Истина је да се поменути обдуцент због стања тијела није могао конкретно изјаснити о узроку смрти Гордане Милосављевић (професионално честа и прихватљива ситуација), те да је навео више могућих верзија страдања. У његовом налазу стоји како се утапање не искључује, но, наведено је и како је насилна смрт могла бити изазвана дјеловањем руку на дисајне путеве (тачније гушењем и то управо онако како је то и Радиновић презентовао инспекторима). Дакле, насилну смрт убилачке природе обдуцент није искључио, а понајмање је „утврдио“ како се у конкретном случају догодила задесна смрт утапањем. Осим тога треба истаћи и понашање поступајућег тужиоца. Иако му је извјештајем пријављено да је Гордана Милосављевић настрадала задесном смрћу утапањем, иако су му ускраћиване важне информације, тужилац је (за сваку похвалу!) професионално и упорно налагао радње разјашњавања овог догађаја у контексту могућег кривичног дјела убиства.

Истина о „професионализму“ полиције је битно другачија од оне презентоване у Вашој емисији. Конкретно, пет дана након проналаска мртвог тијела Гордане Милосављевић ( а никако „два-три мјесеца након... негдје у шестом мјесецу“) двојица колега су сачинила и претпостављенима доставила информацију према којој се у овом случају не ради о утапању, него о убиству почињеном од стране Раде Радиновића. Информација је садржавала и низ детаља какви су касније потврђени доказима и обавјештењима. Након што су и мене обавијестили о својим сазнањима, заједно предузимамо одређене оперативне провјере и претрагу терена, те о новоприкупљеним сазнањима достављамо још једну информацију. Обе информације су завршиле „у ладици“ нашег непосредног претпостављеног, а догађај је и даље држан као задесна смрт. Убрзо пристижу материјални докази и свједочења какви додатно потврђују наше сумње о убиству, но, претпостављени се и даље држе своје „верзије“. Тада долази до више сукоба између претпостављених и мене због тога што сам захтјевао да колегама и мени омогуће ангажовање на овом предмету и доказивање професионалне процјене о почињеном убиству, а шта је редом одбијано.

Због такве ситуације колеге и ја одлучујемо да самоиницијативно започнемо са оперативно-тактичким радњама према Радиновићу. Учестало смо га подвргавали информативним разговорима и криминалистичким обрадама, а након чега смо га опсервирали са циљем прикупљања сазнања о другим лицима инволвираним у спорне догађаје. Таквим радњама долазимо до сазнања о везама других лица из криминалне групе којој је Радиновић припадао и која су била директно инволвирана у убиства Ирене Предојевић, Предрага Врбана, Сеада Канурића и Гордане Милосављевић, са појединим нашим претпостављенима. Тада наступа низ професионално крајње неприхватљивих догађања. На једној страни од припадника ове криминалне групе трпимо континуиране пријетње (посебно су биле индикативне оне кад нам пријете директором полиције и нашим начелником) и чак конкретна угрожавања безбједности. На другој страни МУП нас излаже низу монтираних унутрашних поступака, притисцима, манипулацијама и другим незаконитостима у циљу спречавања даљег ангажовања на започетим службеним радњама.

У таквим околностима долази до пријаве нестанка Дорис Бајило. У Вашој емисији се неистинито тврди како су информације о контакту Дорис и Раде на паркинг простору прибављене након Радиновићевог признања и проналаска њеног тијела. Полицајци су ту информацију сачинили и доставили неколико дана раније! Осим тога, Ваши саговорници не помињу да је у моменту почињења дјела на број 122 услиједила анонимна пријава грађана у којој се описује некакво вербално-физичко сукобљавање, тачно указује на мјесто догађаја, те тврди како Раде Радиновић (препознан!) бјежи преко пруге. Полицајци су возилом обишли лице мјеста и у ноћним условима нису уочили мртво тијело, али су учињено задокументовали. Четири дана након тога нико није нашао за сходно да у дневним условима обиђе лице мјеста, при чему је тијело пок. Дорис било могуће уочити чак и са макадамског пута. Ово довољно говори о „ревности“ полиције каквом се Ваши саговорници хвале, а посебно индикативна је чињеница да је починиоцу поново остављен временски простор у ком је могао уклонити доказе почињења, као и у случају Г. Милосављевић.

Затим усљеђује поменуто лоцирање моб. телефона покојне Дорис (баш као и у случају Г. Милосављевић) и тек тада наши претпостављени колегама и мени омогућавају укључивање у спорне предмете (након више од пола године и уз још једно страдање невине жртве). Врло брзо Радиновића доказно повезујем са телефоном нестале особе и приликом повратка за Приједор налажем његово лишавање слободе. Како је то предње речено, за неколико сати утврђен је „основ сумње“ о почињењу два кривична дјела тешког убиства. Овдје треба истаћи како је полицији дозвољено задржавање лица свега 24 часа и да је у том периоду неопходно извести и задокументовати велики број службених радњи, тако да се разјашњавање предмета врши само до нивоа неопходног за одређивање мјере притвора. Разјашњавање мотива, околности кримена, инволвираности других лица у кримене, те других обиљежја кривичног дјела у овако сложеним предметима одлаже се за касније криминалистичко-оперативне и истражне радње. Управо од тих будућих радњи очекивало се потпуно разјашњавање предметних и бројних других повезаних кривичних дјела, а посебно откривање саучесника у предметним дјелима и у дјеловању организоване криминалне групе – чији је Радиновић био члан (којом сам се годинама професионално бавио).

Током описаних активности долазим до фрапантног сазнања о томе како се код мог претпостављеног налази бурма (материјални доказ) пок. Душанке Станковић, те да су убрзо послије њене смрти (даке, још 2005. године) постојале конкретне информације према каквима је и у овом случају почињено тешко убиство. Увидом у предмет уочио сам како су тада поступајући инспектори задокументовали низ доказа и обавјештења према каквима се случај могао процесуирати као убиство из користољубља, умјесто задесне смрти - како је то службено пријављено тужилаштву. Након пријетње да ћу затражити судску наредбу за претресање канцеларије свог непосредног претпостављеног достављена ми је бурма покојне старице, какву у криминалистичким обрадама предочавам свједоцима и убрзо утврђујем „основ сумње“ да је у конкретном случају Радиновић починио тешко убиство (шта се могло и требало учинити још прије три године). Затим од поступајућег судије за претходни поступак тражим његово довођење из притворске јединице КПЗ Туњице ради саслушања у својству осумњиченог, но, у првим тренуцима тај захтјев је одбијен. Оно шта ми тада није било познато јесте да се у притворској јединици овог затвора догодило монструозно физичко злостављање притвореника Ферида Мемића, ком није указана адекватна медицинска помоћ и због чега је подлегао. Након што сам судији објаснио разлоге због којих тражим Радиновићево довођење, договорено је његово довођење након викенда. Сутрадан усљеђује његово самоубиство!

Тиме долазимо до Радиновићеве склоности да призна сопствене кримене и прокаже своје саучеснике. Таква његова склоност била је позната и припадницима криминалне групе у којој је годинама дјеловао (и код истих производила страх), али и колегама и мени – због чега смо од Радиновића много очекивали у погледу бројних тешких злочина. Овдје истичем да је Радиновић током предње описаних службених активности дао нам више битних података о убиствима у Коз. Дубици (каквима се бавила претходна емисија „Досије“), о дјеловању криминалне групе којој је припадао и другим кривичним дјелима. Сад, да ли је Радиновић самоубиство починио својевољно или уз пријетњу да ће му у супротном бити убијено дијете (постоје и такве информације) је питање какво ме и данас интригира. То посебно због чињенице да су ми руководиоци МУП-а РС-е пуне четири године одбијали дати на увид његово опроштајно писмо. Увид у писмо затражио сам због просте сумње да би исто могло садржавати податке о убиствима каква сам тренутно истраживао, но, суочен сам са ставом руководилаца како нисам „надлежан“ за истраживање његовог самоубиства, те да се службене активности у односу на предметне злочине обустављају. Професионално ми је такав став и данас неприхватљив и тиме су моје овакве реакције разумљиве. Након четири године прочитао сам Радиновићево опроштајно писмо и схватио да је поново дошло до „цурења информација“, нешто шта се понављало током свих предметних дешавања, односно да је Радиновић знао податке важне за истрагу.

Надаље, у Вашој емисији помиње се и Радиновићево притварање због сумње на силовање и подвођење малољетних дјевојчица. И тај предмет је важан за схватање злочина каквима сте се бавили. У конкретном случају испољена је Радиновићева склоност ка признањима и проказивању других саучесника. Ваш новинар наводи да је Радиновић „ослобођен због недостатка доказа“, међутим, ту је важно знати да је Радиновић након изласка из притвора у СЈБ Приједор пријавио како је од стране својих саучесника отет, у пртљажнику возила одвезен на Козару, гдје је претучен уз захтјев да промијени исказ дат у истрази. Треба знати и да је у вријеме спорних дешавања (2008.) полицији пријављено више случајева пријетњи бившем тужиоцу (из предмета силованих дјевојчица), жртвама силовања и појединим полицијским службеницима. То су методе каквима се обезбјеђује „недостатак доказа“! О свему томе постоји адекватна документација и „занимљиво“ је да о томе Ваши саговорници не говоре.

Потом, морам поменути како је довођење Радиновића у везу са силовањем и убиством старице Јерине Билбија из 2003. године – ноторна глупост. На том кривичном предмету сам био ангажован и идентификовао потенцијалног осумњиченог. Претресом код истог је пронађена одјећа са траговима крви, каква је по налогу тужиоца упућена у Тузлу ради вјештачења нађених трагова у односу на ДНА убијене. Колико се сјећам, достављен је налаз према ком од 12 карактеристика ДНА убијене 7 одговара, али да тузлански институт не располаже потребном опремом за даље вјештачење. У том налазу је наведено како у нађеним траговима постоји довољно биолошког материјала (!) за додатна вјештачења у Загребу или Београду. Када сам са претпостављенима отворио питање упућивања трагова на додатна вјештачења, речено ми је да је „неко из Тузле“ назвао их и обавијестио како је достављен погрешан налаз и да ће бити достављен нови. Пошто нови налаз није достављен, након извјесног времена сам поново отворио питање упућивања трагова на вјештачење и тада ми је саопштено да су трагови уништени. Ово истичем само као још један показатељ тога како се то „професионално“ ради у Приједору!

На крају изражавам мој професионални став поводом предње поменутих тешких злочина – МУП РС-е према јавности једино може иступити УПУЋИВАЊЕМ ИЗВИЊЕЊА ПОРОДИЦАМА ЖРТАВА због бројних незаконитости и тешких неправилности чињених током службеног поступања. Презентовање јавности ових догађаја кроз призму „истицања професионалних резултата“ је крајње неприхватљиво и у односу на појединце чак монструозно! Дакле, од највиших руководиоца МУП-а очекујем да нареде законито и професионално истраживање предметних злочина, умјесто да се „хвале“ оним због чега би се требали постидити!

Од Вашег медија очекујем да у законом прописаним оквирима објави овај одговор. Истичем како сам ауторским текстом одреаговао и на садржај Ваше прве емисије „Досије“, емитоване дана 31.03.2015. године, поводом убистава почињених у Коз. Дубици, који је објављен на порталу Фронтал.РС и на мом блогу (Borislav Radovanovic Blog) и гдје можете наћи више детаља о спорним догађајима.

У Приједору, дана 09.04.2015. године.

С поштовањем,

                                                                                   Борислав Радовановић с.р.

Борислав Радовановић: О МОНСТРУМИМА

Алтернативна телевизија је дана 31.03.2015. године у 21,00 часова емитовала емисију „Досије“ у каквој се бавила „монструмом из Козарске Дубице“ Гораном Котараном, а како је најављено сљедећа емисија бавиће се убиствима почињеним од стране „монструма из Приједора“ Раде Радиновића (како су их медији прозвали). Обзиром на знања каквима располажем о овим догађајима/убиствима одлучио сам да јавност обавијестим о постојању МОНСТРУМА много већих од ове двојице поменутих, односно да саопштим ИСТИНУ о предметним догађањима.

Есенцијални мотив писања овог текста јесте моје супростављање матрици какву су надлежне институције Српске (полиција и правосуђе) успоставиле у односу на смртна страдања Ирене Предојевић, Предрага Врбана, Сеада Канурића, Гордане Милосављевић, Дорис Баило, Душанке Станковић и Раде Радиновића у смислу постојања два монструма и двије засебне истраге о почињеним злочинима. При том „занемарују“ чињеницу да су и Горан Котаран и Раде Радиновић припадали једној (јединственој) криминалној групи, те да постоје бројни докази и индиције о томе да су и други чланови ове криминалне групе саучествовали у предметним убиствима, као и у другим тешким кривичним дјелима повезаним са овим монструозним злочинима. Но, оно крајње неприхватљиво јесте чињеница да надлежне институције располажу доказима и службеном документацијом о томе да се и одређени полицијски службеници могу сматрати припадницима ове криминалне групе, те да су исти директно инволвирани у злочине над наведеним лицима. Дакле, мој професионални став јесте да спорне злочине треба позиционирати као јединствен кривични предмет/истрагу, какав треба обухватити и друге чланове криминалне групе директно инволвиране у спорне догађаје, па и оне из полицијских структура. Овакав професионални став базирам на пообимној службеној документацији каквом располажу и надлежне институције Српске (полиција и тужилаштво). Због чега поједина службена лица надлежних институција ове кривичне предмете воде другачије, па и због чега јавности подастиру манипулативну матрицу перцепције спорних догађања, биће нешто јасније из овог текста.

Сљедећи мотив оваквог објелодањивања професионалног става јесте селективан приступ злочинима и злочинцима, какав ми никад није био прихватљив. Ако већ поменуте Котарана и Радиновића називамо монструмима, онда елементарна човјечност налаже да прозовемо и друге монструме из њиховог окружења, који су добрим дијелом инволвирани у предметне злочине, али и етиолошки (узрочно-посљедично) ове младе људе претворили у „монструме“. Конкретно, нико се не рађа монструмом, него то постаје усљед утицаја окружења и догађања каквима је излаган. Да бих овакав став образложио морам се вратити у вријеме ратних дешавања на простору БиХ-е, дакле у рано дјетинство наших „монструма“ Котарана и Радиновића.

Непосредно прије и након започињања рата на подручју приједорске регије долази до формирања једне веће и вишеслојне криминлне организације, која се на једној страни „умрежава“ са појединцима из полицијских структура, а на другој са појединим србијанским криминалним групацијама. Тако долази и до директног повезивања појединаца из полицијских структура и „београдског подземља“, гдје се посебно истиче веза између, данас покојних, начекника приједорске полиције Симе Дрљаче и Жељка Ражњатовића Аркана. Тој криминалној организацији припадао је и Горанов отац, пок. Душан Дујо Котаран. Унутар такве криминалне мреже развија се криминал буквално огромних размјера и углавном у домену ратнопрофитерског дјеловања (продајом у Србији имовине опљачкане од друштва или прогнаног становништва, кријумчарењем умјетнина и тражених роба и ино).

Након рата криминалне активности ове организације додатно се шире у односу на новонастале околности. Развија се међународно кријумчарење војног оружја, муниције и опреме (заосталих из рата); међународно врбовање ради проституције и организовање проституције; производња и међународно кријумчарење наркотика; кријумчарење имиграната; тешка разбојништва; организовање различитих облика коцкања и игара на срећу и друго. Као специфичан облик криминалног дјеловања, а посебно карактеристичан за ову организацију, развија се фалсификовање или кривотворење. Када обим овог облика криминала покушавам представити најчешће то чиним кованицом „индустрија фалсификата“. У том контексту треба посебно истаћи учешће полицијских службеника и службених лица других институција, без којих је оваква криминална активност немогућа. По мојим процјенама од рата до данас Центри Приједор и Бања Лука регистровали су преко 10 000 крадених и кривотворених моторних возила, и то је свакако бројка над каквом би се требало забринути. Затим, треба поменути и податак да је приједорски Центар издао на стотине личних докумената (личних карата и пасоша) србијанским криминалцима, а током агресије на СРЈ (1999.) за ту намјену била је уведена и „ноћна смјена“. О кривотворењима диплома, разних увјерења, потврда и сличних докумената потребних за остваривање права је илузорно и говорити (као и о пословним и осигураничким преварама, утајама, фиктивном прометовању и ино). Сљедећи карактеристичан појавни облик криминала по ком је Приједор био „препознатљив“ манифестовао се у нападима експлозивним направама и паљевинама. Крајем 2002. године у два мјесеца догодило се 20-ак таквих напада (што је превише и за Чикаго 20-их година прошлог вијека) на полицијске службенике, на друге криминалце, рекетиране привреднике, вјерске објекте и ино. Могао бих овако набрајати у недоглед, али сматрам да је поента јасна.

Полако долазимо до једне криминалне и социо-патолошке појаве какву морамо посебно разјаснити уколико желимо схватити монструозне злочине о каквима говормо. У питању су сексуалне девијације! Приједорска регија је након рата била посебно позната по бројним ноћним баровима чија је основна дјелатност била проституција. У пресуди Милораду Милаковићу стоји да је само његова криминална организација експлоатисала преко 240 проститутки, а каквима је приједорска полиција „ревносно“ одобравала боравак (обзиром да су углавном потицале из иностранства) као „плесачицама“. Гдје су тек друге „јавне куће“ какве су дјеловале самостално? Тих поратних година у Приједору се баш „плесало“ преко сваке мјере и човјечности. Но, понашање приједорске полиције треба истаћи и са аспекта конзумирања сексуалних услуга. Значајан дио проститутки држан је у буквално ропском односу, а како замислити осјећаје тих дјевојака када по њима „плешу“ припадници полиције и других служби које би их требало да заштите.

Међутим, сексуалне девијације предметне криминалне групе нису могле бити задовољене преко распрострањене проституције, него се ту развија и један посебан облик сексуалног злостављања младих дјевојака, а почесто и малољетних дјевојчица. Унутар ове криминалне групе увијек је функционисао један број младих „војника“ намијењених за прљаве послове. Но, ти младићи су имали и један посебан „задатак“, а који се састојао у проналажењу и врбовању (обећањима запослења или новца, скупих поклона, па све до употребе наркотика и физичког насиља) младих дјевојака и дјевојчица, те њиховом подвођењу под остале припаднике криминалне групе или њима блиске особе. Сексуална злостављања најчешће су чињена од стране групе починилаца (групна силовања) и уз насиље какво само монструми могу осмислити. Покојни Раде Радиновић је овој криминалног групи приступио након готово двије деценије постојања и послије неколико десетина сличних „војника“, те започео са описаним обликом подвођења. За своје „услуге“ био је награђиван са 150-200 марака, али углавном није учествовао у злостављањима каква су чињена над жртвама које је подводио. У Приједору је општепозната чињеница да су таквим облицима сексуалног злостављања подвргаване десетине жртава, али су ријетко усљеђивале пријаве против злостављача, баш из разлог и општепознатих веза између злостављача и полиције. И оно мало пријављених случајева окончано је тако што је Српска исплаћивала одштете злостављачима. Скарадно!

Сложене криминалне конструкције, сасвим разумљиво, садржавају бројне мотиве и побуде чињења тешких злочина, али се један мотив издваја као карактеристичан. У питању је СПРЕЧАВАЊЕ ДОКАЗИВАЊА ПОЧИЊЕНИХ ЗЛОЧИНА! Моја професионална оцјена јесте да су Ирена Предојевић, Гордана Милосављевић и Дорис Баило убијене како би се спријечило процесуирање сексуалних злостављања каквима су подвргаване, а Врбан Предраг и Сеад Канурић су убијени како би се спријечило доказивање злочина над овим дјевојкама, док је Раде Радиновић уцијењен да изврши самоубиство пријетњом да ће му у супротном бити убијено дијете. Радиновић је био кључна особа за разоткривање предметних и бројних других јавности непознатих злочина, а за његово такво страдање (по мојим информацијама) плаћено је 50 000 марака. У контексту убистава треба посматрати и придруживање предметној криминалној групи младог Горана Котарана (након прогона из Шведске), а посебно су индикативне пријетње припадника групе тиме што располажу „највећим европским убојицом“. Оружје пронађено код Котарана интересантно је са аспекта предметних и других тешких злочина, но, неким „чудом“ није адекватно криминалистички обрађено.

Ко су највећи монструми!?

Прије одговора на ово питање морам истаћи како предметне истраге још увијек сматрам отвореним и не могу откривати детаље важне за њихово законто окончавање. Међутим, могу говорити о околностима у каквима су службене активности вођене. Везано за убиства Ирене Предојевић, Врбана и Канурића истичем како сам био добро упознат са тим догађајима и предузиманим службеним активностима обзиром да су се то тицало предметне криминалне групе каквом сам се годинама професионално бавио, но, своја знања и активности нисам експонирао због познатих веза инкримисаних лица са мојим претпостављенима. Поједина сазнања о овим убиствима по први пут откривам приликом једне криминалистичке обраде, којој је присуствовао и тужилац Тегелтија. И два дана након тога добијам прве пријетње од лица инволвираних у ове злочине.

Потом на обали ријеке Сане долази до проналажења мртвог тијела Гордане Милосављевић и овај догађај се тужилаштву пријављује као задесна смрт утапањем. Колеге ме обавјештавају о сазнањима да у конкретном случају није у питању никакво утапање, него убиство почињено од стране Раде Радиновића. Након одређених провјера, а неких 5-6 дана након проналажења тијела покојне Гордане, сачињавамо двије информације у каквима износимо низ података на каквима базирамо оцјену да је у питању убиство. Докази и обавјештења какви касније пристужу све више указују на основаност наших тврдњи, међутим, наши претпостављени остају на становишту да је у питању задесна смрт. Због таквих понашања супростављам се претпостављенима и више пута тражим да колегама и мени омогуће даљи рад по овом предмету, но, то је редовно одбијано. Иритирани таквим ставом претпостављених, колеге и ја самоиницијативно започињемо са низом криминалистичко-оперативних активности над Радом Радиновићем. Предметног смо учестало приводили у службене просторије и подвргавали криминалистичким обрадама. Након пуштања практиковали смо да Радиновића пратимо и након сваке наше активности други припадници криминалне групе су се састајали и расправљали о томе шта се догађа. Индикативни су били „протести“ појединих припадника ове групе према нашим претпостављенима због „злостављања“ Радиновића. Данас откривам да је Радиновић негирао убиство Гордане Милосављевић, али је о том догађају дао низ корисних сазнања. Истовремено, био је врло конструктиван у помагању расвјетљавања убистава над Иреном Предојевић, Врбаном и Канурићем, те низом кримена повезаних са тим догађајима. Дакле, осим реакција појединих припадника групе, пратили смо и реакције наших претпостављених и све то је указивало на недвосмислену спрегу између истих и настојање да се службене активности спријече. Са једне стране добијали смо учестале пријетње од стране криминалаца, а од наших претпостављених излагани смо разним монтираним унутрашњим поступцима, притисцима, уцјенама, манипулацијама и ино.

Преко пола године трајало је такво крајње накарадно стање, све до пријаве нестанка Дорис Бајило. Четвртг дана од пријаве нестанка и након лоцирања сигнала њеног мобилног телефона, наши претпостављени „дозволили“ су нам ангажовање по том предмету. За свега неколико сати утврђена је повезаност Радиновића са нестанком ове дјевојке и на бази тога исти је лишен слободе. Након пар сати криминалистичке обраде Радиновић признаје убиство Дорис Бајило и води нас до мјеста извршења злочина, када је пронађено и њено тијело. Тужилац и колеге започињу са истражном радњом увиђаја, а ја враћам Радиновића у службене просторије. Прије окончања увиђаја Радиновић признаје и убиство Гордане Милосављевић. Сутрадан нас води на Козару и показује нам мјесто убиства, те објашњава из којих разлога и како је мртво тијело касније превезао на мјесто гдје је пронађено. Његово признање у потпуности одговара доказима и обавјештењима претходно и тада прикупљеним, те потврђује оно шта смо колеге и ја тврдили мјесецима. Уз извјештај Радиновић је предан тужилаштву и одређена му је мјера притвора.

Убрзо након тога дознајем и за нове податке везане за смртно страдање наше суграђанке Душанке Станковић из 2005. године. Након откривања њеног страдања претпостављени су ми наложили да провјерим алиби Раде Радиновића, међутим, три године након тога дознајем да су у тренутку издавања задатка од мене затајили постојање материјалних доказа и важних података какви су упућивали на тешко убиство, умјесто на задесну смрт како је то годинама било пријављено тужилаштву. Тек након пријетње да ћу затражити судску наредбу за претресање његове канцеларије, мој непосредни претпостављени предао ми је бурму покојне Душанке. Криминалистичким обрадама над више лица, али овога пута уз предочавање материјалног доказа (бурме) убрзо утврђујем основ сумње да је у конкретном случају Радиновић починио тешко убиство. На основу тога од надлежног судије за претходни поступак затражио сам Радиновићево довођење из притвора ради саслушања у својству осумњиченог, међутим, у први мах поступајући судија је одбио такав захтјев. Оно шта ми у том тренуцима није било познато јесте да је у притворској јединици КПЗ Туњице почињено монструозно злостављање са смртном посљедицом притвореника Ферида Мемића, са чим се Радиновић доводио у везу, те да је то произвело одређено сукобљавање на релацији правосуђе - полиција. Дан прије Радиновићевог самоубиства чуо сам се телефоном са поступајућим судијом и након разјашњавања нејасноћа договорили смо његово довођење у Приједор након викенда. Међутим, у међувремену догодило се његово самоубиство. Тада усљеђује за мене крајње неочекиван став руководства полиције Српске како се Радиновићевим самоубиством прекидају истраге око убистава због којих је притворен, те да ја нисам „надлежан“ за његово самоубиство. Ту се као посебно индикативно јавља одбијање МУП-а РС-е да ми предочи Радиновићево опроштајно писмо, гдје сам увид у исто тражио због претпоставке да би могло садржавати податке о убиствима каква сам процесуирао и истраживао. Схвативши са каквом ситуацијом се сусрећем, оцијено сам како је по мене „најздравије“ да одем на вишемјесечно боловање. Неких три године након Радиновићевог самоубиства из емисије „60 минута“ дознајем да сам директно помињан у Радиновићевом опроштајном писму, а пуних четири године од спорног догађаја омогућен ми је увид у копију писма. Увидом сам утврдио како је по ини пут дошло до „цурења информација“ важних за кривичне предмете каквима сам се бавио, односно да Радиновић зна потатке и околности какве су довеле до његовог процесуирања. Надлежни органи су након тога наставили „по старом“ тако што истрагу око убиства Ирене Предојевић воде засебно од осталих убистава (ево већ 10 година), и поред чињенице да МУП РС-е располаже поприличном служненом документацијом каква указује на потребу сасвим другачијег приступа спорним догађајима. То неспорно знам јер сам највећи дио те документације лично сачинио и доставио.

Дакле, на бази предње изнесеног тврдим да, осим Горана Котарана и Раде Радиновића, постоје и други „монструми“ директно инволвирани у спорне догађаје, а налазе се и у криминалнм круговима и у структурама полиције. Нема потребе да помињем њихова имена обзиром да ће се лако препознати, а у МУП-у РС-е такође (кроз поменуту службену документацију) знају о коме је све ријеч, као и о бројним другим јавности непознатим случајевима и догађањима везаним за предметна убиства. Но, става сам да постоје и много већи „монструми“ од ових из предметне криминално-полицијске организације, а у питању су носиоци политичко-институционалне моћи Републике Српске. Да бих образложио овакав став морам јавности дјелимично објелоданити садржај два документа. Први документ представља представку на рад полиције и приједлог контроле рада полиције какав сам 2011. године упутио институцијама надлежним за контролу рада полиције – Предсједнику Републике, Влади РС-е, Одбору за безбједност НС РС-е и Уставном суду РС-е. Други документ представља одговор Уставног суда, али и доказ постојања такве представке обзиром да од осталих тијела очекујем негирање постојања овог акта. Ипак, наводим да су ме службе предсједника неколико мјесеци „пребацивале“ од једне до друге, те од једног до другог телефонског броја. Народни посланици и чланови Одбора за безбједност, др Ненад Стевандић и Зоран Ђерић, обећали су да ће поменута представка бити разматрана на овом Одбору, но убрзо су обећано „заборавили“. Што се тиче Владе Српске истичем да сам се обраћао чак тројици министара унутрашњих послова, но, моји наводи о постојању тешке криминализације у структурама полиције за њих нису „занимљиви“. Надам се да ће након овакве моје реакције бар одлучити да мене санкционишу због „штетног понашања по углед полиције“, кад већ немају воље да истражују криминалце у сопственим редовима.

Оно шта је посебно индикативно у односу на ову представку јесте мој покушај да инстутиције надлежне за контролу рада полиције „мотивишем“ предлогом контроле у односу на кривичне предмете у каквима је дошло до монструозних страдања двадесетак грађана Српске. Осим наведених убистава, овом представком покушао сам реактивирати и службене активности на сузбијању тешких облика криминализације полиције у односу на велики број кривичних предмета у домену зеленашења, изнуда, рекетирања, прања новца, тешких облика привредног криминалитета и ино. Општепознато је да је у Приједору у 10-ак случајева дошло до самоубистава жтрава зеленашења и изнуда, да је стотине породица годинама буквално држано у ропском односу од стране локалних зеленаша (удружених са „колегама“ из полиције), да су десетине локалних привредника уништене и да им је имовина отета, те да је све то вишеструко повезано са уништавањем приједорских индустријских капацитета (подсјећам да је Приједор некад био индустријски град). Давне 2007. године унутар тадашње Јединице за посебне истраге УКП и ЦЈБ Бања Лука нашла се група руководилаца и оперативаца каква је започела са службеним активностима поводом организованог облика зеленашања и изнуда (уз саизвршилаштво појединих припадника полиције), али и спреге полиције са прометовањем наркотицима, крађама и кривотворењима моторних возила, пословним и свим другим облицима превара, фалсификатима и иним криминалним актиностима. Могао бих у недоглед анализирати како су безобзирно и незаконито спречаване службене активности на плану сузбијања криминализације унутар структура полиције и какав став о томе су заузели носиоци политичко-институционалне моћи, но, овдје ћу се задржати на само два параметра. Носиоце политичко-институционалне моћи Српске нису „дотакла“ тешка страдања невиних грађана, како сам то наивно очекивао. Друго, већина руководилаца и оперативаца ангажованих на кривичним предметима какве сам навео у овом акту, и који су покушали сузбијати криминализацију полиције, касније су удаљени са позиција на каквима су били, а „колеге“ којима су се бавили – чак су унапређивани. Таква понашања ја перципирам као врхунац монструозности и не либим се да то јавно кажем!