četvrtak, 2. travnja 2015.

Борислав Радовановић: О МОНСТРУМИМА

Алтернативна телевизија је дана 31.03.2015. године у 21,00 часова емитовала емисију „Досије“ у каквој се бавила „монструмом из Козарске Дубице“ Гораном Котараном, а како је најављено сљедећа емисија бавиће се убиствима почињеним од стране „монструма из Приједора“ Раде Радиновића (како су их медији прозвали). Обзиром на знања каквима располажем о овим догађајима/убиствима одлучио сам да јавност обавијестим о постојању МОНСТРУМА много већих од ове двојице поменутих, односно да саопштим ИСТИНУ о предметним догађањима.


Есенцијални мотив писања овог текста јесте моје супростављање матрици какву су надлежне институције Српске (полиција и правосуђе) успоставиле у односу на смртна страдања Ирене Предојевић, Предрага Врбана, Сеада Канурића, Гордане Милосављевић, Дорис Баило, Душанке Станковић и Раде Радиновића у смислу постојања два монструма и двије засебне истраге о почињеним злочинима. При том „занемарују“ чињеницу да су и Горан Котаран и Раде Радиновић припадали једној (јединственој) криминалној групи, те да постоје бројни докази и индиције о томе да су и други чланови ове криминалне групе саучествовали у предметним убиствима, као и у другим тешким кривичним дјелима повезаним са овим монструозним злочинима. Но, оно крајње неприхватљиво јесте чињеница да надлежне институције располажу доказима и службеном документацијом о томе да се и одређени полицијски службеници могу сматрати припадницима ове криминалне групе, те да су исти директно инволвирани у злочине над наведеним лицима. Дакле, мој професионални став јесте да спорне злочине треба позиционирати као јединствен кривични предмет/истрагу, какав треба обухватити и друге чланове криминалне групе директно инволвиране у спорне догађаје, па и оне из полицијских структура. Овакав професионални став базирам на пообимној службеној документацији каквом располажу и надлежне институције Српске (полиција и тужилаштво). Због чега поједина службена лица надлежних институција ове кривичне предмете воде другачије, па и због чега јавности подастиру манипулативну матрицу перцепције спорних догађања, биће нешто јасније из овог текста.

Сљедећи мотив оваквог објелодањивања професионалног става јесте селективан приступ злочинима и злочинцима, какав ми никад није био прихватљив. Ако већ поменуте Котарана и Радиновића називамо монструмима, онда елементарна човјечност налаже да прозовемо и друге монструме из њиховог окружења, који су добрим дијелом инволвирани у предметне злочине, али и етиолошки (узрочно-посљедично) ове младе људе претворили у „монструме“. Конкретно, нико се не рађа монструмом, него то постаје усљед утицаја окружења и догађања каквима је излаган. Да бих овакав став образложио морам се вратити у вријеме ратних дешавања на простору БиХ-е, дакле у рано дјетинство наших „монструма“ Котарана и Радиновића.

Непосредно прије и након започињања рата на подручју приједорске регије долази до формирања једне веће и вишеслојне криминлне организације, која се на једној страни „умрежава“ са појединцима из полицијских структура, а на другој са појединим србијанским криминалним групацијама. Тако долази и до директног повезивања појединаца из полицијских структура и „београдског подземља“, гдје се посебно истиче веза између, данас покојних, начекника приједорске полиције Симе Дрљаче и Жељка Ражњатовића Аркана. Тој криминалној организацији припадао је и Горанов отац, пок. Душан Дујо Котаран. Унутар такве криминалне мреже развија се криминал буквално огромних размјера и углавном у домену ратнопрофитерског дјеловања (продајом у Србији имовине опљачкане од друштва или прогнаног становништва, кријумчарењем умјетнина и тражених роба и ино).

Након рата криминалне активности ове организације додатно се шире у односу на новонастале околности. Развија се међународно кријумчарење војног оружја, муниције и опреме (заосталих из рата); међународно врбовање ради проституције и организовање проституције; производња и међународно кријумчарење наркотика; кријумчарење имиграната; тешка разбојништва; организовање различитих облика коцкања и игара на срећу и друго. Као специфичан облик криминалног дјеловања, а посебно карактеристичан за ову организацију, развија се фалсификовање или кривотворење. Када обим овог облика криминала покушавам представити најчешће то чиним кованицом „индустрија фалсификата“. У том контексту треба посебно истаћи учешће полицијских службеника и службених лица других институција, без којих је оваква криминална активност немогућа. По мојим процјенама од рата до данас Центри Приједор и Бања Лука регистровали су преко 10 000 крадених и кривотворених моторних возила, и то је свакако бројка над каквом би се требало забринути. Затим, треба поменути и податак да је приједорски Центар издао на стотине личних докумената (личних карата и пасоша) србијанским криминалцима, а током агресије на СРЈ (1999.) за ту намјену била је уведена и „ноћна смјена“. О кривотворењима диплома, разних увјерења, потврда и сличних докумената потребних за остваривање права је илузорно и говорити (као и о пословним и осигураничким преварама, утајама, фиктивном прометовању и ино). Сљедећи карактеристичан појавни облик криминала по ком је Приједор био „препознатљив“ манифестовао се у нападима експлозивним направама и паљевинама. Крајем 2002. године у два мјесеца догодило се 20-ак таквих напада (што је превише и за Чикаго 20-их година прошлог вијека) на полицијске службенике, на друге криминалце, рекетиране привреднике, вјерске објекте и ино. Могао бих овако набрајати у недоглед, али сматрам да је поента јасна.

Полако долазимо до једне криминалне и социо-патолошке појаве какву морамо посебно разјаснити уколико желимо схватити монструозне злочине о каквима говормо. У питању су сексуалне девијације! Приједорска регија је након рата била посебно позната по бројним ноћним баровима чија је основна дјелатност била проституција. У пресуди Милораду Милаковићу стоји да је само његова криминална организација експлоатисала преко 240 проститутки, а каквима је приједорска полиција „ревносно“ одобравала боравак (обзиром да су углавном потицале из иностранства) као „плесачицама“. Гдје су тек друге „јавне куће“ какве су дјеловале самостално? Тих поратних година у Приједору се баш „плесало“ преко сваке мјере и човјечности. Но, понашање приједорске полиције треба истаћи и са аспекта конзумирања сексуалних услуга. Значајан дио проститутки држан је у буквално ропском односу, а како замислити осјећаје тих дјевојака када по њима „плешу“ припадници полиције и других служби које би их требало да заштите.

Међутим, сексуалне девијације предметне криминалне групе нису могле бити задовољене преко распрострањене проституције, него се ту развија и један посебан облик сексуалног злостављања младих дјевојака, а почесто и малољетних дјевојчица. Унутар ове криминалне групе увијек је функционисао један број младих „војника“ намијењених за прљаве послове. Но, ти младићи су имали и један посебан „задатак“, а који се састојао у проналажењу и врбовању (обећањима запослења или новца, скупих поклона, па све до употребе наркотика и физичког насиља) младих дјевојака и дјевојчица, те њиховом подвођењу под остале припаднике криминалне групе или њима блиске особе. Сексуална злостављања најчешће су чињена од стране групе починилаца (групна силовања) и уз насиље какво само монструми могу осмислити. Покојни Раде Радиновић је овој криминалног групи приступио након готово двије деценије постојања и послије неколико десетина сличних „војника“, те започео са описаним обликом подвођења. За своје „услуге“ био је награђиван са 150-200 марака, али углавном није учествовао у злостављањима каква су чињена над жртвама које је подводио. У Приједору је општепозната чињеница да су таквим облицима сексуалног злостављања подвргаване десетине жртава, али су ријетко усљеђивале пријаве против злостављача, баш из разлог и општепознатих веза између злостављача и полиције. И оно мало пријављених случајева окончано је тако што је Српска исплаћивала одштете злостављачима. Скарадно!

Сложене криминалне конструкције, сасвим разумљиво, садржавају бројне мотиве и побуде чињења тешких злочина, али се један мотив издваја као карактеристичан. У питању је СПРЕЧАВАЊЕ ДОКАЗИВАЊА ПОЧИЊЕНИХ ЗЛОЧИНА! Моја професионална оцјена јесте да су Ирена Предојевић, Гордана Милосављевић и Дорис Баило убијене како би се спријечило процесуирање сексуалних злостављања каквима су подвргаване, а Врбан Предраг и Сеад Канурић су убијени како би се спријечило доказивање злочина над овим дјевојкама, док је Раде Радиновић уцијењен да изврши самоубиство пријетњом да ће му у супротном бити убијено дијете. Радиновић је био кључна особа за разоткривање предметних и бројних других јавности непознатих злочина, а за његово такво страдање (по мојим информацијама) плаћено је 50 000 марака. У контексту убистава треба посматрати и придруживање предметној криминалној групи младог Горана Котарана (након прогона из Шведске), а посебно су индикативне пријетње припадника групе тиме што располажу „највећим европским убојицом“. Оружје пронађено код Котарана интересантно је са аспекта предметних и других тешких злочина, но, неким „чудом“ није адекватно криминалистички обрађено.


Ко су највећи монструми!?


Прије одговора на ово питање морам истаћи како предметне истраге још увијек сматрам отвореним и не могу откривати детаље важне за њихово законто окончавање. Међутим, могу говорити о околностима у каквима су службене активности вођене. Везано за убиства Ирене Предојевић, Врбана и Канурића истичем како сам био добро упознат са тим догађајима и предузиманим службеним активностима обзиром да су се то тицало предметне криминалне групе каквом сам се годинама професионално бавио, но, своја знања и активности нисам експонирао због познатих веза инкримисаних лица са мојим претпостављенима. Поједина сазнања о овим убиствима по први пут откривам приликом једне криминалистичке обраде, којој је присуствовао и тужилац Тегелтија. И два дана након тога добијам прве пријетње од лица инволвираних у ове злочине.

Потом на обали ријеке Сане долази до проналажења мртвог тијела Гордане Милосављевић и овај догађај се тужилаштву пријављује као задесна смрт утапањем. Колеге ме обавјештавају о сазнањима да у конкретном случају није у питању никакво утапање, него убиство почињено од стране Раде Радиновића. Након одређених провјера, а неких 5-6 дана након проналажења тијела покојне Гордане, сачињавамо двије информације у каквима износимо низ података на каквима базирамо оцјену да је у питању убиство. Докази и обавјештења какви касније пристужу све више указују на основаност наших тврдњи, међутим, наши претпостављени остају на становишту да је у питању задесна смрт. Због таквих понашања супростављам се претпостављенима и више пута тражим да колегама и мени омогуће даљи рад по овом предмету, но, то је редовно одбијано. Иритирани таквим ставом претпостављених, колеге и ја самоиницијативно започињемо са низом криминалистичко-оперативних активности над Радом Радиновићем. Предметног смо учестало приводили у службене просторије и подвргавали криминалистичким обрадама. Након пуштања практиковали смо да Радиновића пратимо и након сваке наше активности други припадници криминалне групе су се састајали и расправљали о томе шта се догађа. Индикативни су били „протести“ појединих припадника ове групе према нашим претпостављенима због „злостављања“ Радиновића. Данас откривам да је Радиновић негирао убиство Гордане Милосављевић, али је о том догађају дао низ корисних сазнања. Истовремено, био је врло конструктиван у помагању расвјетљавања убистава над Иреном Предојевић, Врбаном и Канурићем, те низом кримена повезаних са тим догађајима. Дакле, осим реакција појединих припадника групе, пратили смо и реакције наших претпостављених и све то је указивало на недвосмислену спрегу између истих и настојање да се службене активности спријече. Са једне стране добијали смо учестале пријетње од стране криминалаца, а од наших претпостављених излагани смо разним монтираним унутрашњим поступцима, притисцима, уцјенама, манипулацијама и ино.

Преко пола године трајало је такво крајње накарадно стање, све до пријаве нестанка Дорис Бајило. Четвртг дана од пријаве нестанка и након лоцирања сигнала њеног мобилног телефона, наши претпостављени „дозволили“ су нам ангажовање по том предмету. За свега неколико сати утврђена је повезаност Радиновића са нестанком ове дјевојке и на бази тога исти је лишен слободе. Након пар сати криминалистичке обраде Радиновић признаје убиство Дорис Бајило и води нас до мјеста извршења злочина, када је пронађено и њено тијело. Тужилац и колеге започињу са истражном радњом увиђаја, а ја враћам Радиновића у службене просторије. Прије окончања увиђаја Радиновић признаје и убиство Гордане Милосављевић. Сутрадан нас води на Козару и показује нам мјесто убиства, те објашњава из којих разлога и како је мртво тијело касније превезао на мјесто гдје је пронађено. Његово признање у потпуности одговара доказима и обавјештењима претходно и тада прикупљеним, те потврђује оно шта смо колеге и ја тврдили мјесецима. Уз извјештај Радиновић је предан тужилаштву и одређена му је мјера притвора.

Убрзо након тога дознајем и за нове податке везане за смртно страдање наше суграђанке Душанке Станковић из 2005. године. Након откривања њеног страдања претпостављени су ми наложили да провјерим алиби Раде Радиновића, међутим, три године након тога дознајем да су у тренутку издавања задатка од мене затајили постојање материјалних доказа и важних података какви су упућивали на тешко убиство, умјесто на задесну смрт како је то годинама било пријављено тужилаштву. Тек након пријетње да ћу затражити судску наредбу за претресање његове канцеларије, мој непосредни претпостављени предао ми је бурму покојне Душанке. Криминалистичким обрадама над више лица, али овога пута уз предочавање материјалног доказа (бурме) убрзо утврђујем основ сумње да је у конкретном случају Радиновић починио тешко убиство. На основу тога од надлежног судије за претходни поступак затражио сам Радиновићево довођење из притвора ради саслушања у својству осумњиченог, међутим, у први мах поступајући судија је одбио такав захтјев. Оно шта ми у том тренуцима није било познато јесте да је у притворској јединици КПЗ Туњице почињено монструозно злостављање са смртном посљедицом притвореника Ферида Мемића, са чим се Радиновић доводио у везу, те да је то произвело одређено сукобљавање на релацији правосуђе - полиција. Дан прије Радиновићевог самоубиства чуо сам се телефоном са поступајућим судијом и након разјашњавања нејасноћа договорили смо његово довођење у Приједор након викенда. Међутим, у међувремену догодило се његово самоубиство. Тада усљеђује за мене крајње неочекиван став руководства полиције Српске како се Радиновићевим самоубиством прекидају истраге око убистава због којих је притворен, те да ја нисам „надлежан“ за његово самоубиство. Ту се као посебно индикативно јавља одбијање МУП-а РС-е да ми предочи Радиновићево опроштајно писмо, гдје сам увид у исто тражио због претпоставке да би могло садржавати податке о убиствима каква сам процесуирао и истраживао. Схвативши са каквом ситуацијом се сусрећем, оцијено сам како је по мене „најздравије“ да одем на вишемјесечно боловање. Неких три године након Радиновићевог самоубиства из емисије „60 минута“ дознајем да сам директно помињан у Радиновићевом опроштајном писму, а пуних четири године од спорног догађаја омогућен ми је увид у копију писма. Увидом сам утврдио како је по ини пут дошло до „цурења информација“ важних за кривичне предмете каквима сам се бавио, односно да Радиновић зна потатке и околности какве су довеле до његовог процесуирања. Надлежни органи су након тога наставили „по старом“ тако што истрагу око убиства Ирене Предојевић воде засебно од осталих убистава (ево већ 10 година), и поред чињенице да МУП РС-е располаже поприличном служненом документацијом каква указује на потребу сасвим другачијег приступа спорним догађајима. То неспорно знам јер сам највећи дио те документације лично сачинио и доставио.

Дакле, на бази предње изнесеног тврдим да, осим Горана Котарана и Раде Радиновића, постоје и други „монструми“ директно инволвирани у спорне догађаје, а налазе се и у криминалнм круговима и у структурама полиције. Нема потребе да помињем њихова имена обзиром да ће се лако препознати, а у МУП-у РС-е такође (кроз поменуту службену документацију) знају о коме је све ријеч, као и о бројним другим јавности непознатим случајевима и догађањима везаним за предметна убиства. Но, става сам да постоје и много већи „монструми“ од ових из предметне криминално-полицијске организације, а у питању су носиоци политичко-институционалне моћи Републике Српске. Да бих образложио овакав став морам јавности дјелимично објелоданити садржај два документа. Први документ представља представку на рад полиције и приједлог контроле рада полиције какав сам 2011. године упутио институцијама надлежним за контролу рада полиције – Предсједнику Републике, Влади РС-е, Одбору за безбједност НС РС-е и Уставном суду РС-е. Други документ представља одговор Уставног суда, али и доказ постојања такве представке обзиром да од осталих тијела очекујем негирање постојања овог акта. Ипак, наводим да су ме службе предсједника неколико мјесеци „пребацивале“ од једне до друге, те од једног до другог телефонског броја. Народни посланици и чланови Одбора за безбједност, др Ненад Стевандић и Зоран Ђерић, обећали су да ће поменута представка бити разматрана на овом Одбору, но убрзо су обећано „заборавили“. Што се тиче Владе Српске истичем да сам се обраћао чак тројици министара унутрашњих послова, но, моји наводи о постојању тешке криминализације у структурама полиције за њих нису „занимљиви“. Надам се да ће након овакве моје реакције бар одлучити да мене санкционишу због „штетног понашања по углед полиције“, кад већ немају воље да истражују криминалце у сопственим редовима.

Оно шта је посебно индикативно у односу на ову представку јесте мој покушај да инстутиције надлежне за контролу рада полиције „мотивишем“ предлогом контроле у односу на кривичне предмете у каквима је дошло до монструозних страдања двадесетак грађана Српске. Осим наведених убистава, овом представком покушао сам реактивирати и службене активности на сузбијању тешких облика криминализације полиције у односу на велики број кривичних предмета у домену зеленашења, изнуда, рекетирања, прања новца, тешких облика привредног криминалитета и ино. Општепознато је да је у Приједору у 10-ак случајева дошло до самоубистава жтрава зеленашења и изнуда, да је стотине породица годинама буквално држано у ропском односу од стране локалних зеленаша (удружених са „колегама“ из полиције), да су десетине локалних привредника уништене и да им је имовина отета, те да је све то вишеструко повезано са уништавањем приједорских индустријских капацитета (подсјећам да је Приједор некад био индустријски град). Давне 2007. године унутар тадашње Јединице за посебне истраге УКП и ЦЈБ Бања Лука нашла се група руководилаца и оперативаца каква је започела са службеним активностима поводом организованог облика зеленашања и изнуда (уз саизвршилаштво појединих припадника полиције), али и спреге полиције са прометовањем наркотицима, крађама и кривотворењима моторних возила, пословним и свим другим облицима превара, фалсификатима и иним криминалним актиностима. Могао бих у недоглед анализирати како су безобзирно и незаконито спречаване службене активности на плану сузбијања криминализације унутар структура полиције и какав став о томе су заузели носиоци политичко-институционалне моћи, но, овдје ћу се задржати на само два параметра. Носиоце политичко-институционалне моћи Српске нису „дотакла“ тешка страдања невиних грађана, како сам то наивно очекивао. Друго, већина руководилаца и оперативаца ангажованих на кривичним предметима какве сам навео у овом акту, и који су покушали сузбијати криминализацију полиције, касније су удаљени са позиција на каквима су били, а „колеге“ којима су се бавили – чак су унапређивани. Таква понашања ја перципирам као врхунац монструозности и не либим се да то јавно кажем!