четвртак, 09. април 2015.

О МОНСТРУМИМА (II)

Поштовани читаоци,

у оквиру већ започетог ванинституцуиналног супростављања друштвеноопасној појави криминализације у структурама полиције објављујем садржај Одговора на објављивање неистините информације, достављеног Алтернативној телевизији Бања Лука поводом садржаја емисије „Досије“ емитоване дана 07.04.2015. године.  У спорној емисији изнесен је низ правно неутемељених навода и неистина, каквима се јавност обмањује у погледу понашања и односа полиције према монструозним злочинима (наведеним у мом претходном тексту „О монструмима“).


САДРЖАЈ УПУЋЕНОГ ДЕМАНТА:


Инспектор крим. полиције ЦЈБ Приједор
                  Борислав Радовановић


                                                            АЛТЕРНАТИВНА ТЕЛЕВИЗИЈА БАЊА ЛУКА


На основу Закона о јавном информисању Републике Српске упућујем

ОДГОВОР НА ОБЈАВЉИВАЊЕ НЕИСТИНИТЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

какво је вишеструко и по јавност обмањујуће-штетно чињено у Вашој емисији „Досије“, емитованој дана 07.04.2015. године са почетком у 21,00 часова. Бројни наводи Ваших новинара и интервјуисаних припадника полиције су правно неутемељени, неистинити и по јавност обмањујући у погледу онога шта се стварно дешавало у контексту убистава Гордане Милосављевић, Дорис Бајило и других жртава какве се помињу у емисији. Медијима и полицији наметнуте су законске обавезе да јавност информишу истинито и објективно, а то је у спорној емисији вишеструко и грубо кршено, због чега сам принуђен на овакву реакцију.
Оно шта се емитованом садржају може приговорити, већ на првом кораку, јесте правна утемељеност навода да је Раде Радиновић „масовни убица“, затим „како је убица мамио жртве, убијао и бацао тијела“, те како се Вашом емисијом „открива истина о монструму“. У односу на Радиновића не постоји правоснажна пресуда надлежног суда каква правно утврђује наводе Ваших новинара и интервјуисаних полицијских службеника, из чега произилази његово право на поштивање института пресумпције невиности у погледу помињаних кримена. Тиме што је „пресудио сам себи“ још у фази истраге, покојни Радиновић произвео је правну ситуацију према којој се његова инволвираност у кривична дјела за која је сумњичен може јавности презентовати само у контексту одређених сумњи, а никако у виду правно релевантних чињеница.
Затим слиједе вишеструко понављани наводи како је Радиновић почињене злочине полицији признао „без имало кајања“, „без гриже савјести“, како је „без имало гриже савјести до детаља је описао...“ и слично. Јавно питам на чему су засноване овакве конструкције? Истина је таква да је Раде Радиновић након неколико часова криминалистичке обраде затражио да останемо сами (да остали напусте просторију), затим је замолио да у тишини испушимо по цигарету, након чега је рекао да је убио Дорис Бајило. Упитао сам га да ли жели показати мјесто на ком је то учинио и он је пристао, те одвео до њеног мртвог тијела. Дакле, Радиновић је самовољно одлучио да надлежним органима обезбиједи кључне доказе о томе да је у конкретном случају почињено тешко убиство (до тада смо овај предмет могли правно перципирати само кроз пријаву о несталој особи). Поступајући тужилац и колеге су на лицу мјеста започеле са истражном радњом увиђаја, а Радиновић и ја се враћамо у службене просторије, гдје настављамо разговор. Након неких сат-два Радиновић је рекао да је убио и Гордану Милосављевић, супротно од навода Ваших новинара о некаквих „48 часова“ или „након неколико дана полиција долази до шокантних сазнања - Раде Радиновић је познавао Гордану Милосављевић“ (упознали су се тачно 14.02.2008. године, па је нејасно и о каквој „љубавној вези“ се говори у емитованом садржају). У односу на његово психичко стање треба знати да је од момента започињања криминалистичке обраде презентовао симптоме тешког стреса, да је био растројен, конфузан, те да је након изјаве да је убио и Гордану Милосављевић манифестовао хистеричне реакције – због каквих сам даљи разговор прекинуо. Тек сутрадан, након што се психички адаптирао, одвео нас је на Козару и показао мјесто гдје је Гордана Милосављевић убијена. Овдје истичем да је мјесто убиства Гордане Милосављевић посебно интересантно због информација да су поједини чланови криминалне групе, којој је Радиновић припадао, ту практиковали изнуђивати сексуалне односе од својих жртава, под пријетњом да ће их оставити саме у шуми! Потом нас је одвео до више локација на којима је тврдио да је оставио њено тијело након превожења са мјеста извршења, гдје је одбацивао њену гардеробу и друге предмете (управо како је то одговарало претходно и тада утврђеним чињеницама). Супротно наводима Ваших новинара и саговорника о томе да је „24 до 48 часова“ након убиства мртво тијело превежено на локалитет ријеке Сане,те да „тијело је скоро мјесец дана било у води“, истичем како се Радиновић није могао изјаснити о датуму тог чињења, али је упућивао на неких 10-ак дана након убиства (по мојој процјени и дуже, односно, мислим да је њено тијело на локалитету Расаваца било тек неколико дана). При том треба додати и да је објаснио из каквих побуда и разлога је премјештао тијело преминуле. Дакле, и у односу на тешко убиство на штету Милосављевић Гордане управо осумњичени је надлежним органима обезбједио кључне доказе, без каквих би оваква правна квалификација била неодржива. Из даљед текста биће нешто јасније због чега су његова признања била од изнимне важности на предметне, али и на друге тешке злочине.
У даљем долазимо до неистинитих навода какви су ме посебно мотивисали на овакву реакцију. Наводи типа: „поред чврстих доказа да се ради о утапању...полиција овај случај није затворила“ (Г. Милосављевић оп.а.), па „полиција је предузела низ мјера и радњи у циљу проналажења Дорис Бајило“, или „полиција је одмах предузела потребне мјере... провјеравали су сваки детаљ“ и ино, напросто су неистинити и обмањујући. Ствара се перцепција јавности о високо испољеном професионализму полиције, док се други надлежни органи нити не помињу, или се њихова ангажовања презентују неистинито. То се посебно односи на навод „др Средић се изјаснио да је смрт наступила утапањем“. Истина је да се поменути обдуцент због стања тијела није могао конкретно изјаснити о узроку смрти Гордане Милосављевић (професионално честа и прихватљива ситуација), те да је навео више могућих верзија страдања. У његовом налазу стоји како се утапање не искључује, но, наведено је и како је насилна смрт могла бити изазвана дјеловањем руку на дисајне путеве (тачније гушењем и то управо онако како је то и Радиновић презентовао инспекторима). Дакле, насилну смрт убилачке природе обдуцент није искључио, а понајмање је „утврдио“ како се у конкретном случају догодила задесна смрт утапањем. Осим тога треба истаћи и понашање поступајућег тужиоца. Иако му је извјештајем пријављено да је Гордана Милосављевић настрадала задесном смрћу утапањем, иако су му ускраћиване важне информације, тужилац је (за сваку похвалу!) професионално и упорно налагао радње разјашњавања овог догађаја у контексту могућег кривичног дјела убиства.
Истина о „професионализму“ полиције је битно другачија од оне презентоване у Вашој емисији. Конкретно, пет дана након проналаска мртвог тијела Гордане Милосављевић ( а никако „два-три мјесеца након... негдје у шестом мјесецу“) двојица колега су сачинила и претпостављенима доставила информацију према којој се у овом случају не ради о утапању, него о убиству почињеном од стране Раде Радиновића. Информација је садржавала и низ детаља какви су касније потврђени доказима и обавјештењима. Након што су и мене обавијестили о својим сазнањима, заједно предузимамо одређене оперативне провјере и претрагу терена, те о новоприкупљеним сазнањима достављамо још једну информацију. Обе информације су завршиле „у ладици“ нашег непосредног претпостављеног, а догађај је и даље држан као задесна смрт. Убрзо пристижу материјални докази и свједочења какви додатно потврђују наше сумње о убиству, но, претпостављени се и даље држе своје „верзије“. Тада долази до више сукоба између претпостављених и мене због тога што сам захтјевао да колегама и мени омогуће ангажовање на овом предмету и доказивање професионалне процјене о почињеном убиству, а шта је редом одбијано.
Због такве ситуације колеге и ја одлучујемо да самоиницијативно започнемо са оперативно-тактичким радњама према Радиновићу. Учестало смо га подвргавали информативним разговорима и криминалистичким обрадама, а након чега смо га опсервирали са циљем прикупљања сазнања о другим лицима инволвираним у спорне догађаје. Таквим радњама долазимо до сазнања о везама других лица из криминалне групе којој је Радиновић припадао и која су била директно инволвирана у убиства Ирене Предојевић, Предрага Врбана, Сеада Канурића и Гордане Милосављевић, са појединим нашим претпостављенима. Тада наступа низ професионално крајње неприхватљивих догађања. На једној страни од припадника ове криминалне групе трпимо континуиране пријетње (посебно су биле индикативне оне кад нам пријете директором полиције и нашим начелником) и чак конкретна угрожавања безбједности. На другој страни МУП нас излаже низу монтираних унутрашних поступака, притисцима, манипулацијама и другим незаконитостима у циљу спречавања даљег ангажовања на започетим службеним радњама.
У таквим околностима долази до пријаве нестанка Дорис Бајило. У Вашој емисији се неистинито тврди како су информације о контакту Дорис и Раде на паркинг простору прибављене након Радиновићевог признања и проналаска њеног тијела. Полицајци су ту информацију сачинили и доставили неколико дана раније! Осим тога, Ваши саговорници не помињу да је у моменту почињења дјела на број 122 услиједила анонимна пријава грађана у којој се описује некакво вербално-физичко сукобљавање, тачно указује на мјесто догађаја, те тврди како Раде Радиновић (препознан!) бјежи преко пруге. Полицајци су возилом обишли лице мјеста и у ноћним условима нису уочили мртво тијело, али су учињено задокументовали. Четири дана након тога нико није нашао за сходно да у дневним условима обиђе лице мјеста, при чему је тијело пок. Дорис било могуће уочити чак и са макадамског пута. Ово довољно говори о „ревности“ полиције каквом се Ваши саговорници хвале, а посебно индикативна је чињеница да је починиоцу поново остављен временски простор у ком је могао уклонити доказе почињења, као и у случају Г. Милосављевић.
Затим усљеђује поменуто лоцирање моб. телефона покојне Дорис (баш као и у случају Г. Милосављевић) и тек тада наши претпостављени колегама и мени омогућавају укључивање у спорне предмете (након више од пола године и уз још једно страдање невине жртве). Врло брзо Радиновића доказно повезујем са телефоном нестале особе и приликом повратка за Приједор налажем његово лишавање слободе. Како је то предње речено, за неколико сати утврђен је „основ сумње“ о почињењу два кривична дјела тешког убиства. Овдје треба истаћи како је полицији дозвољено задржавање лица свега 24 часа и да је у том периоду неопходно извести и задокументовати велики број службених радњи, тако да се разјашњавање предмета врши само до нивоа неопходног за одређивање мјере притвора. Разјашњавање мотива, околности кримена, инволвираности других лица у кримене, те других обиљежја кривичног дјела у овако сложеним предметима одлаже се за касније криминалистичко-оперативне и истражне радње. Управо од тих будућих радњи очекивало се потпуно разјашњавање предметних и бројних других повезаних кривичних дјела, а посебно откривање саучесника у предметним дјелима и у дјеловању организоване криминалне групе – чији је Радиновић био члан (којом сам се годинама професионално бавио).
Током описаних активности долазим до фрапантног сазнања о томе како се код мог претпостављеног налази бурма (материјални доказ) пок. Душанке Станковић, те да су убрзо послије њене смрти (даке, још 2005. године) постојале конкретне информације према каквима је и у овом случају почињено тешко убиство. Увидом у предмет уочио сам како су тада поступајући инспектори задокументовали низ доказа и обавјештења према каквима се случај могао процесуирати као убиство из користољубља, умјесто задесне смрти - како је то службено пријављено тужилаштву. Након пријетње да ћу затражити судску наредбу за претресање канцеларије свог непосредног претпостављеног достављена ми је бурма покојне старице, какву у криминалистичким обрадама предочавам свједоцима и убрзо утврђујем „основ сумње“ да је у конкретном случају Радиновић починио тешко убиство (шта се могло и требало учинити још прије три године). Затим од поступајућег судије за претходни поступак тражим његово довођење из притворске јединице КПЗ Туњице ради саслушања у својству осумњиченог, но, у првим тренуцима тај захтјев је одбијен. Оно шта ми тада није било познато јесте да се у притворској јединици овог затвора догодило монструозно физичко злостављање притвореника Ферида Мемића, ком није указана адекватна медицинска помоћ и због чега је подлегао. Након што сам судији објаснио разлоге због којих тражим Радиновићево довођење, договорено је његово довођење након викенда. Сутрадан усљеђује његово самоубиство!
Тиме долазимо до Радиновићеве склоности да призна сопствене кримене и прокаже своје саучеснике. Таква његова склоност била је позната и припадницима криминалне групе у којој је годинама дјеловао (и код истих производила страх), али и колегама и мени – због чега смо од Радиновића много очекивали у погледу бројних тешких злочина. Овдје истичем да је Радиновић током предње описаних службених активности дао нам више битних података о убиствима у Коз. Дубици (каквима се бавила претходна емисија „Досије“), о дјеловању криминалне групе којој је припадао и другим кривичним дјелима. Сад, да ли је Радиновић самоубиство починио својевољно или уз пријетњу да ће му у супротном бити убијено дијете (постоје и такве информације) је питање какво ме и данас интригира. То посебно због чињенице да су ми руководиоци МУП-а РС-е пуне четири године одбијали дати на увид његово опроштајно писмо. Увид у писмо затражио сам због просте сумње да би исто могло садржавати податке о убиствима каква сам тренутно истраживао, но, суочен сам са ставом руководилаца како нисам „надлежан“ за истраживање његовог самоубиства, те да се службене активности у односу на предметне злочине обустављају. Професионално ми је такав став и данас неприхватљив и тиме су моје овакве реакције разумљиве. Након четири године прочитао сам Радиновићево опроштајно писмо и схватио да је поново дошло до „цурења информација“, нешто шта се понављало током свих предметних дешавања, односно да је Радиновић знао податке важне за истрагу.
Надаље, у Вашој емисији помиње се и Радиновићево притварање због сумње на силовање и подвођење малољетних дјевојчица. И тај предмет је важан за схватање злочина каквима сте се бавили. У конкретном случају испољена је Радиновићева склоност ка признањима и проказивању других саучесника. Ваш новинар наводи да је Радиновић „ослобођен због недостатка доказа“, међутим, ту је важно знати да је Радиновић након изласка из притвора у СЈБ Приједор пријавио како је од стране својих саучесника отет, у пртљажнику возила одвезен на Козару, гдје је претучен уз захтјев да промијени исказ дат у истрази. Треба знати и да је у вријеме спорних дешавања (2008.) полицији пријављено више случајева пријетњи бившем тужиоцу (из предмета силованих дјевојчица), жртвама силовања и појединим полицијским службеницима. То су методе каквима се обезбјеђује „недостатак доказа“! О свему томе постоји адекватна документација и „занимљиво“ је да о томе Ваши саговорници не говоре.
Потом, морам поменути како је довођење Радиновића у везу са силовањем и убиством старице Јерине Билбија из 2003. године – ноторна глупост. На том кривичном предмету сам био ангажован и идентификовао потенцијалног осумњиченог. Претресом код истог је пронађена одјећа са траговима крви, каква је по налогу тужиоца упућена у Тузлу ради вјештачења нађених трагова у односу на ДНА убијене. Колико се сјећам, достављен је налаз према ком од 12 карактеристика ДНА убијене 7 одговара, али да тузлански институт не располаже потребном опремом за даље вјештачење. У том налазу је наведено како у нађеним траговима постоји довољно биолошког материјала (!) за додатна вјештачења у Загребу или Београду. Када сам са претпостављенима отворио питање упућивања трагова на додатна вјештачења, речено ми је да је „неко из Тузле“ назвао их и обавијестио како је достављен погрешан налаз и да ће бити достављен нови. Пошто нови налаз није достављен, након извјесног времена сам поново отворио питање упућивања трагова на вјештачење и тада ми је саопштено да су трагови уништени. Ово истичем само као још један показатељ тога како се то „професионално“ ради у Приједору!
На крају изражавам мој професионални став поводом предње поменутих тешких злочина – МУП РС-е према јавности једино може иступити УПУЋИВАЊЕМ ИЗВИЊЕЊА ПОРОДИЦАМА ЖРТАВА због бројних незаконитости и тешких неправилности чињених током службеног поступања. Презентовање јавности ових догађаја кроз призму „истицања професионалних резултата“ је крајње неприхватљиво и у односу на појединце чак монструозно! Дакле, од највиших руководиоца МУП-а очекујем да нареде законито и професионално истраживање предметних злочина, умјесто да се „хвале“ оним због чега би се требали постидити!
Од Вашег медија очекујем да у законом прописаним оквирима објави овај одговор. Истичем како сам ауторским текстом одреаговао и на садржај Ваше прве емисије „Досије“, емитоване дана 31.03.2015. године, поводом убистава почињених у Коз. Дубици, који је објављен на порталу Фронтал.РС и на мом блогу (Borislav Radovanovic Blog) и гдје можете наћи више детаља о спорним догађајима.


У Приједору, дана 09.04.2015. године.


С поштовањем,


                                                                                   Борислав Радовановић с.р.