недеља, 31. мај 2015.

SAMO JEDNA SEDMICA MOG ŽIVOTA!



U ovom tekstu prepričaću jednu tešku sedmicu mog života, koja nije najgora, ali je po mnogočemu karakteristična. Govoriću o sedmici početka golgote kakvu moja porodica i ja trpimo punih sedam i po godina.


Oprostiće mi čitaoci što moja „sedmica“ traje devet dana, što započinje utorkom, kao i druge arhaizme, no, „luda vremena“ traže i bitno drugačiji pristup od onog uobičajenog. Uglavnom, moja „luda sedmica“ započinje 6. novembrom 2007. godine. Normalno, tim datumom ne započinje moj život, pa moram pomenuti i neke događaje kakvi su prethodili ovom danu i uticali na ono šta se događalo.

Te 2007. godinu, kao operativac prijedorske kriminalističke policije, dosegao sam vrhunac profesionalnih sposobnosti i moći. Razbio sam, ono u bukvalnom smislu, nekoliko kriminalnih grupa razbojnika, kradljivaca skupocjenih automobila, narko dilera i „bombaša“, pa sve do sprečavanja atentata na tadašnjeg premijera Milorada Dodika. Nekoliko dana prije započinjanja moje golgote tadašnji ministar Stanislav Čađo dodijelio mi je pismenu pohvalu za ostvarene rezultate i ispoljenu stručnost u radu. Međutim, uslijedila je i reakcija kriminalnih krugova u vidu višestrukih pokušaja moje likvidacije.


Ljeta te godine prihvatio sam jedan specifičan tajni zadatak, naložen sa „samog vrha“ policije. Naime, na zahtjev tadašnje Jedinice za posebne istrage MUP-a RS-e načelnik Uprave kriminalističke policije Gojko Vasić i Direktor policije Uroš Pena odobrili su započinjanje službenih aktivnosti na suzbijanju teških oblika zelenašenja i iznuda, kakav je u Prijedoru prethodno kulminirao. Službene aktivnosti morale su biti tajne i za moje pretpostavljene iz prostog razloga što je dio mojih „šefova“ bavio se zelenašenjem i iznudama, a ostatak su bili njihovi poslušnici (upravo zbog toga i postavljeni na rukovodeća radna mjesta).

Iako je to javnosti poznato, ipak podsjetiću da se u Prijedoru dogodilo desetak samoubistava kao posljedica traumatizovanja žrtava od strane zelenaša, da je na desetine lokalnih privrednika uništeno, da je razorena kompletna prijedorska privreda, da je na stotine porodica godinama držano u bukvalno ropskom odnosu, da su protivpravne štete i koristi mjerljive u milionima maraka... Najveći dio počinjenih zločina javnosti je ostao nepoznat iz prostog razloga što se malo ko pretrpljeno usuđivao prijaviti policiji. Kako se obratiti policiji kada je bilo opštepoznato da ista prednjači u zločinaštvu. Oni naivni su doživljavali da ih na saslušanje kod tužioca lokalni zelenaši dovoze u prtljažnicima automobila, da nakon podnesene prijave dođu preplavljeni modricama i traže „povlačenje prijave“, da im pripadnici policije prijete ubistvima i ino.


No, i pored krajnje suludih okolnosti službene aktivnosti započinju bolje nego se to moglo očekivati. Pronašao sam 10-ak žrtava koje su o svojim stradanjanjima dale izjave inspektorima Jedinice za posebne istrage. Valjda je razumljivo zbog čega ne pominjem imena žtrava i pojedinosti predmeta i to naprosto što su te osobe proživjele traume mnogo teže od mojih. I onda dolazi početak novembra i moji pretpostavljeni DOZNAJU ŠTA SE DOGAĐA (da su predmet službenog istraživanja).

Njihova prva reakcija, tog famoznog 06. novembra, bila je u vidu izdavanja nezakonitog naređenja kojim me udaljavaju sa radnog mjesta. Ta nezakonitost je bila prilično smislena obzirom da je za cilj imala moje dalje onemogućavanje u radu na predmetu istraživanja njihovih ranijih kriminalno-koruptivnih radnji. Zatim, u malom Prijedoru time je vrlo jednostavno izvršeno zastrašivanje žrtava zelenašenja, kako onih koji su svoja stradanja prijavili, tako i onih koji su bili spremni slijediti njihov primjer. Na kraju se pokazalo da je ova nova nezakonitost ostvarila svoj cilj – ISTRAGA O ZAISTA MONSTRUOZNIM ZLOČINIMA NIKADA NIJE NI POKRENUTA!

Istog dana razjašnjavam i kako je došlo do otkrivanja akcije Jedinice za posebne istrage. Jedan svjedok je događanja prepričao istražitelju Specijalnog tužilaštva, a prije toga mom pretpostavljenom. Ovaj se uplašio da bi istraga mogla doseći i do njega lično, pa je svojim saučesnicima prenio šta se dešava. Zamislite društvo u kom istražitelj Specijalnog tužilaštva govori svjedoku Uprave kriminalističke policije da odbije dati izjavu – jer bi mu se to moglo „obiti o glavu“!

Moj odgovor kriminalizovanim šefovima bio je vrlo jednostavan – uputio sam zahtjev za zaštitu zakonitosti i lične bezbjednosti tadašnjem načelniku CJB Banja Luka, inače časnom i hvale vrijednom profesionalcu. Tada usljeđuju trodnevne ucjene, pritisci, laži, obmane, nova nezakonita naređenja i ino. U biti nastoji se postići moje odustajanje od zahtjeva načelniku Centra, ali i primoravanje da prenesem kakve službene aktivnosti preduzima Jedinica za posebne istrage. Pri tom, moj zahtjev danima se skriva od načelnika Centra.


U takvim okolnostima dolazi „crni petak“, kada mi saopštavaju da sutradan moram raditi u Kozarcu od 23 do 05 časova. Profesionalno gledano u pitanju je suluda naredba, ali moram istaći i kako je moja sklonost ka dokazivanju jednako sumanuta. Zatražio sam od pretpostavljenih da mi uruče plan, službeno vozilo, sredstvo veze, da odrede saizvršioce u realizaciji zadatka (nikada se jedan policijski službenik ne upućuje sam na izvršenje takvih zadataka) i ino. Kada mi je sve to odbijeno, obratio sam se pojedinim rukovodiocima iznad nivoa mojih pretpostavljenih, no, odmah sam utvrdio da tu „nema sreće“. Sugerisano mi je da izdržim do ponedeljka, ali bez objašnjenja kako da izbjegnem moguću zasjedu ili napad.


CRNA SUBOTA!

Osvanula je i „crna subota“! Moja hrabrost se polagano topila što sam više razmišljao o tome koliko je suludo sam tumarati noću, bez da iko pošten zna šta se događa. Mojim pretpostavljenima uputio sam na desetine poziva i SMS-ova, ali ovi uporno nisu odgovarali. Tokom dana, kao i svakog prethodnog, otišao sam u prijedorsku bolnicu da posjetim suprugu, koja je bila hospitalizovana zbog komplikacija sa trudnoćom, a potom sam žurio kući kako bih se starao o naših dvoje djece. Pokušavao sam od supruge sakriti šta se događa, ali je to bio uzaludan posao obzirom da je cio grad brujao o tome.

Te noći sam po ini put dokazao koliko sam blesav u nastojanju da „dokazujem“, odnosno da dokažem kako tu nema nikakvog službenog zadatka! Repetirani pištolj sam stavio na suvozačevo sjedište, te se odvezao do dežurne službe Stanice Prijedor, gdje sam zatražio da moj odlazak u Kozarac evidentiraju u dnevnik događaja (da sam upućen na nepostojeći zadatak). To mi je odbijeno! Zatim odlazim u Kozarac gdje zatičem samo vođu smjene, koji me je začuđeno gledao kada sam upitao šta treba da radim. Sa službenog telefona pozvao sam operativno dežurstvo Centra Banja Luka i obavijestio ih na kakav sam „nepostojeći zadatak“ upućen. Zatražio sam da bar na tom nivou bude evidentirano da u Kozarac nisam došao svojevoljno, nego u krajnje sumnjivim okolnostima.

Vjerojatno po intervenciji iz Banjoluke, moj neposredni pretpostavljeni se javlja telefonom i ukida obevezu daljeg boravka u Kozarcu. Međutim, sutradan isti taj šef me SMS porukom obavještava da ponovo moram u Kozarac od 23 do 05 časova. I ponovo moji pretpostavljeni odbijaju da se jave ne moje uporne pozive. Međutim, nije mi bilo teško pronaći mog šefa i zatražiti obavještenje o tome šta se događa. Rekao mi je kako je „Šerif iz Prijedora“, kako su mediji prozvali našeg načelnika, naredio da me te noći moraju „nacrtati“ u Kozarcu kako znaju i umiju. Upitao sam ga kao kolegu i prijatelja da li je njemu takav zadatak sumnjiv, na šta mi je odgovorio kako on ne bi isti izvršio. Nisam ni ja!

Sutradan odlazim do načelnika Centra, koji ukida sva usmena i pismena naređenja koja su mi izdali moji pretpostavljeni, te obećava kako će preispitati šta se to stvarno događalo tih dana. Nisam mu morao objašnjavati pojedinosti kriminalizacije mojih pretpostavljenih obzirom da je riječ o opštepoznatoj kategoriji. No, zalud mi kratkotrajno radovanje kad već sutradan dobijam nova nezakonita naređenja, nova udaljavanja sa radnog mjesta, nove ucjene, prijetnje i slično. Već tada shvatam kako moji kriminalizovani pretpostavljeni imaju podršku Gojka Vasića i Uroša Pene, tako da je načelnik Centra Banja Luka ostao „u manjini“.

I tako, dan po dan, stižemo do 15. novembra, rođendana moje kćeri. U jutarnjim časovima moja majka doživljava težak slom i prinuđen sam odvesti je do prijedorske hitne pomoći. Sredstvima za umirenje ljekari uspijevaju stabilizovati stanje, a ona (majka k'o majka) odbija hospitalizaciju kako bi pomogla sinu. Taman što dođosmo iz „hitne“ uslijedio je poziv da se javim u bolnicu. Komplikacije sa trudnoćom kod moje supruge su prvotno bile stabilizovane, a onda je iz neobjašnjivih razloga došlo do pobačaja. Koga danas pitati koliko je stres kom je bila izložena doprinio takvom ishodu?

Potpuno slomljen takvim životnim ishodom dolazim kući i direktno se upućujem do svoje spavaće sobe. Otvaram ormar da odložim pištolj, od kog se tih dana i narednih mjeseci nisam odvajao. Za trenutak držim oružje u ruci i razmišljam kako je jednostavno pobjeći od svih zala ovoga svijeta. No, to je trajalo samo jedan trenutak! Pomislio sam – zar da činim „uslugu“ svojim neprijateljima!? Tada sam se zakleo da me ništa neće zaustaviti u mojoj borbi za pravdu (koja traje već punih sedam i po godina). Otišao sam do jednog tržnog centra, kupio djetetu tortu, okupio slavljenike i proslavio taj datum, neizbrisiv iz mojih sjećanja.

Eto, dragi moji, ispričao sam kako je protekla jedna od mojih nezaboravnih sedmica. Ponavljam, nije najteža kakva me je zadesila, ali je po mnogočemu upečatljiva. Ukoliko se pitate zbog čega sam Vam ovo ispričao (?) – pa recimo prosto da olakšam dušu!


петак, 29. мај 2015.

GDJE JE PRIVREDA MOGA GRADA???



Neki su to zaboravili, a neki nikada nisu ni doznali, ali Prijedor je prije rata bio poznati industrijski centar. U ovom tekstu proanaliziraćemo kako je moguće da privreda jednog grada BUKVALNO NESTANE!


Piše: Borislav Radovanović



Podsjetimo da je Prijedor nekada bio poznat po RŽR Ljubija, Fabrici celuloze i papira "Celpak", Trgoprodaji, Veleprometu, Impru, Autotransportu i Autoservisu, Bosnamontaži, GIK Mrakovici i da ne nabrajam nepregledni spisak preduzeća koja su nekada činila okosnicu razvoja Potkozarja. Prijedor je nekada imao 27 000 zaposlenih i ponosio se činjenicom da su dvije trećine činili proizvodni radnici. Danas ima 40 odsto zaposlenih manje, a u njihovu strukturu bolje da ne ulazimo!


Sasvim razumljivo, Grad na Sani je, zbog potreba privrede, nekada razvijao i obrazovno-naučne kapacitete. Današnja razorena privreda prijedorskim klincima može ponuditi jedino školovanje za “nezaposlene”. Ironije radi treba pomenuti da je Prijedor zadnjih godina postao poznat po “proizvodnji menadžera”, čime u potpunosti slijedi populizam – nikad više menadžera, a manje privrede!

Prije nego dođemo do pitanja: gdje je nestala (kao u madžioničarskim trikovima) prijedorska privreda (?), za trenutak podsjetimo na jednu činjenicu. Prijedor je svoje industrijske kapacitete očuvao tokom ratnih dešavanja, pa i tokom 10-ak godina poratne “tranzicije”. Svi znamo da su ta preduzeća dijelila sudbine ostatka privrede Republike Srpske, no, ostaje nepobitno da su postojali objekti i druga infrastruktura, da su postojale mašine, da su radnici dolazili na posao, pa čak ponešto i proizvodili.

Zatim nastupa era nečega šta žargonski nazivamo „stečajna mafija“ i za manje od 10 godina većina prijedorskih preduzeća biva „zbrisana sa lica zemlje“, a jedan dio biva pretvoren u ruševine pogodne jedino za snimanje ratnih filmova. Kako je to moguće?

Kako ovdašnji ljudi najviše vole da im se nešto razjasni konkretnim plastičnim primjerom, tako ćemo i ovaj tekst posvetiti Fabrici celuloze i papira "Celpak" – nekada jednom od ključnih privrednih subjekata moga grada. Koliko je to nekada bio moćan industrijski pogon možda ponajbolje svjedoči činjenica da ni nakon jedanaest godina nije završeno njegovo “stečajno krčmljenje”. Jedanaestogodišnji stečaj nad tim preduzećem proizveo je jednu novu dimenziju poznatosti istog – kao rekordera po trajanju stečajnog postupka.

Prema riječima današnje stečajne upravnice Celpaka, gospođe Mirjane Golić, stečajni postupak započet je marta 2004. godine. Gospođa Golić tvrdi da je procijenjena vrijednost imovine iznosila je oko 24 miliona maraka, a potraživanja stečajnih povjerilaca vrijedila su oko 16 miliona. Možda pomenuta gospođa nije upoznata sa tim podatkom, ali vrijednost preduzeća procijenjena je na 25 176 455,00 konvertibilnih maraka, no, ovdje je uvijek važila krilatica “milionče gore-dolje”.

Sad, bila procijenjena vrijednost preduzeća osam ili devet miliona veća od procijenjenih potraživanja, opet ostaje nejasno kako je moguće da je namireno samo 57 odsto potraživanja iz kategorije opšteg isplatnog reda. Svi do sada izneseni podaci baziraju se na onome šta je javnosti saopštila gospođa Golić, pa time i podatak kako je do sada naplaćeno oko 12,3 miliona KM (polovina od procijenjene vrijednosti).

Znači, gospođa Golić je, kao “stečajni stručnjak”, uspjela prodati imovinu preduzeća za tek polovinu procijenjene vrijedosti (takvo poslovanje mogli su realizovati i prijedorski “diplomirani menadžeri”), a onda je potraživanja opšteg isplatnog reda (najveća kategorija potraživanja) realizovala tek nešto više od polovine. Pa zar vrijednost preduzeća nije za trećinu premašivala vrijednost potraživanja? Bojim se da bi i prijedorski “diplomirani menadžeri” shvatili kako ovdje postoji nekakva čudna računica.

Ako uobzirimo činjenicu da je gospođa Golić iste pogone uspjevala prodavati više puta i različitim kupcima (zamišljeni ideal prodaje!), mogli bi posmisliti kako je u pitanju zaista vrhunski stručnjak. No, ostaje jednostavno pitanje – GDJE SU PARE!???


Odgovor na ovo pitanje ponovo nam je dala stečajna upravnica izjavljujući za medije: “…izvršeno je i oročavanje značajnog novčanog iznosa po parnicama koje preduzeće vodi s povjeriocima”. Znači, u “tom grmu leži zec” i stečajni postupak u ovom preduzeću dispio je do Ginisa zbog toga što se pare oročavaju. Povjerioci treba da čekaju dok ne dostigne kamata na oročena sredstva. Koliko je to pravno i ekonomski opravdano shvatićemo ako provjerimo da li su kamate na potraživanja veće od kamata na oročavanja. No, ostavimo to pitanje prijedorskim “diplomiranim menadžerima”, a mi ćemo se zadržati na esencijalnom pitanju – gdje su nestale pare od prodane imovine!??

Odgovor na ovo pitanje treba posmatrati kroz prizmu koštanja/troškova stečajnog postupka. Treba znati da je za proteklih jedanaest godina samo na plaće i naknade stečajnih upravnika (namiruju se iz stečajne mase) potrošeno između 300 000 i 400 000 maraka. Dodajmo još toliko za primanja raznih savjetnika, pomoćnika i administrativnog osoblja. Uobzirimo i troškove nebrojenih postupaka kakvi prate ovaj stečaj i dodajmo tu još nekoliko stotina hiljada maraka. Kako god to računali (čak i metodama kakve se izučavaju na prijedorskim menadžerskim školama) dolazimo da je preko MILION MARAKA potrošeno na „postupkovanje“.

U stečajnim postupcima svi mogu biti na gubitku, i povjerioci i društvo, ali „stečajna mafija“ svoje angažovanje uvijek naplati. Suštinski tu treba tražiti odgovor na pitanje zbog čega naši stečajni postupci traju tako dugo? Prosto, da što duže obezbijede primanja „stečajnoj mafiji“!

Na kraju zapitajmo se ko čini tu neizmirenu kategoriju opšteg isplatnog reda, a kakve je preko 40 odsto ostalo „kratkih rukava“. Zapitajmo se koliko je tu rednika-akcionara preduzeća? Osim što su svojim vrijednim radom decenijama podizali ovo preduzeće, radnici su odvajali od svojih prihoda kako bi kupovali akcije preduzeća. Podatak koliko je takvim licima isplaćeno portraživanja nećete nigdje naći. Zatim, zapitajmo se koliko je među radnicima-akcionarima bilo boraca VRS? Dakle, onih koji su gradili preduzeće, investirali u njega dio svojih zarada, a potom isto gotovo četiri godine štitili svojim životima! Koliko je takvih!? Pa koliko je radnica-akcionara i ujedno supruga naših boraca, koje su podnijele strašan teret odbrane svog preduzeća? Možemo ovako nabrajati u nedogled, ali poenta je valjda jasna.

Na samom, samom kraju i jedan konstruktivan prijedlog!

Dakle, izvedimo zakonske izmjene u kakvima će precizno biti utvrđeno da stečajne upravnike i ostalu mafiju svrstavamo u posljednji red isplata. Kad završe posao, onda ih i isplatiti. Neko će reći da u takvim uslovima niko neće pristati na takav angažman. Za taj „problem“ postoji jednostavno rješenje – nagrađivanje po osnovu uspješnosti. U startu se odredi koliki procenat ukupne vrijednosti ide za nagrađivanje stečajnih upravnika. Vrlo brzo bi došli do situacije u kakvoj upravnici nastoje imovinu prodati što skuplje, postupak okončati što brže i sa najmanjim mogućim troškovima postupka. To naprosto da ne umanjuju i što brže ostvare svoju nagradu.

Mnogi će na ovaj prijedlog odreagovati onom narodnom: „Kasno Marko na Kosovo stiže!“, no, pitam da li je zaista kasno? Nemojmo se začuditi da „čerečenje“ Celpaka potraje još nekoliko godina. Lešinari uvijek pronađu nešto za oglodati!








ZABRANJENI FORUM - MOJE GOSTOVANJE OD 30.04.2015.




Zbog velikog interesovanja posjetilaca Blog-a ponovo postavljam svoje gostovanje u emisiji Zabranjeni Forum!

уторак, 26. мај 2015.

KAKO JE NEUPITNA REPUBLIKA SRPSKA POSTALA „UPITNOM“???




Ovaj tekst predstavlja svojevrsnu analizu političkih projekata kakvi su posljednjih godina Republiku Srpsku doveli u stanje ozbiljne destabilizacije, unutrašnjeg slabljenja i mogućeg potpunog razbijanja.


Sa određenom dozom ironije možemo reći da je Republika Srpska postala „upitnom“ upravo u vremenu kada najvažniji politički akteri BiH-e gotovi svakodnevno ponavljaju mantru o njenoj neupitnosti. Izjave pojedinih aktera treba uzimati sa posebnom dozom podozrenja, a ovaj tekst treba da pokaže i zbog čega.

Na nivou oficijelnih političkih predstavnika iz bošnjačkog etničkog korpusa imamo jasan konsenzus po pitanju budućeg uređenja zemlje kao unitarne države. Međutim, posljednjih nekoliko godina možemo uočiti jedno prilično indikativno odstupanje od unitarističkih nastojanja. Doduše, samo na deklarativnom i manipulativnom nivou! Nakon 15-ak godina javnog negiranja Republike Srpske (RS) i traženja njenog ukidanja, gotovo preko noći dolazi do dijametralno suprotnog političkog stava u kom se RS „priznaje“ i kvalifikuje kao nesporna kategorija. Prilično je jednostavno zaključiti da je ranije negiranje RS-e i traženje njenog ukidanja u biti samo proizvodilo dalju homogenizaciju srpskog etničkog korpusa oko pitanja očuvanja Srpske (kao instutucionalnog oblika štićenja etničkih prava), tako da je željeno razjedinjavanje podrazumijevalo bitno drugačiji politički pristup.

Treba istaći kako su upravo Stranka demokratske akcije (SDA) i Bakir Izetbebović javili se kao nosioci promjene u domenu političkog diskursa. Daleko bilo da ovdje imamo kvalitenu promjenu emocija prema Srpskoj, nego upravo možemo govoriti o planskoj i manipulativnoj matrici kakva je proizvela željene promjene – SLABLJENJE REPUBLIKE SRPSKE!

Na nivou oficijelnih političkih subjekata bošnjačke provenijencije imamo politiku „priznanja“ Srpske, no, na novou nekonvencionalnog sektora izvršen je strahovit napad na same temelje ovog entiteta. Brojne bošnjačke nevladine organizacije, udruženja, grupe i pojedinci bjesomučno napadaju RS-u i srpski narod preko medija, društvenih mreža i sredstava javnog diskursa uopšte. U tom napadu zdušno učestvuju i brojni akteri međunarodne zajednice, ali i unutar same Srpske. Ukupno proizvodi se teška konfrontacija unutar ovog entiteta i srpske etničke zajednice po pitanjima kriminalizacije društva, socijalnih nejednakosti i nepravdi, političkih stavova i aktivnosti, pa sve do manipulativnog stvaranja „prigovora savjesti“ povodom rata i ratnih zločina.


ODLUKA USTAVNOG SUDA BIH O KONSTITUTIVNOSTI NARODA

U daljem tekstu proanaliziraćemo određene etiološke aspekte poslijeratnog političkog razaranja Republike Srpske kao državotvornog entiteta (lat. entitet – nešto što samostalno postoji). Mirovnim sporazumom za BiH (dejtonsko-pariškim) uspostavljena je jasna paralela između konstitutivnosti naroda i teritorijalne podjele države. Međutim, odlukom Ustavnog suda BiH o „konstitutivnosti naroda“ proizvedeno je potpuno obesmišljavanje konstitutivnosti naroda upravo po matrici kakvu smo prethodno imali u SFRJ. Dakle, to što su u bivšoj SFRJ narodi bili osnovni državotvorni konstituensi i nosioci prava na samoopredjeljenje, pri čemu taj „princip“ nije razrađen u teritorijalnom pogledu, proizvelo je potpuno obesmišljavanje kostitutivnosti naroda kao principa i omogućilo razbijanje države onako kako se i dogodilo. Danas u BiH imamo identičnu situaciju, a različitim manipulativnim uticajima proizvedena je čak i promjena paradigme (svijesti) o tome da je mirovnim sporazumom prvobitno bilo utvrđeno kako je srpski narod bio jedini konstitutivni narod u RS-oj.

Ovakvim promijenjenim „tumačenjem“ pitanja konstitutivnosti naroda u posljednjih nekoliko godina proizvedene su bitne pravne i političke promjene na području RS-e, kao i na državnom novou podjele vlasti, dok na području FBiH nisu zapažene nikakve pozitivne promjene. Međutim, bitno je uočiti da su na proizvođenju pomenutih promjena bili angažovani različiti akteri, od institicija i oficijelnih političkih predstavnika, preko različitih udruženja građana i „nevladinih“ specijalizovanih organizacija, sve do neformalnih grupa građana i pojedinaca, uz jasno ispoljeno zajedničko djelovanje (najčešće izraženo kroz različite vidove „podrške“ akteru koji je tražio ili pokrenuo postupak kakve pravne ili političke promjene).

Osim toga, treba istaći kako je svaku promjenu pratila snažna kampanja preko medija, društvenih mreža i različitih oblika komunikacije, kakvoj je cilj bio mijenjanje svijesti građana o željenim ili uspostavljenim promjenama. Moderni oblici bezbjednosnog djelovanja (uključujući i FID operacije) upravo su bazično orjentisani na promjene u svijesti građana, tako da je ovaj oblik djelovanja potrebno shvatati mnogo ozbiljnije, nego što se to inače čini.

Nakon pomenute odluke Ustavnog suda BiH, dolazi do širenja paradigme o konstitutivnosti naroda u smislu uvođenja jedne nove ravni „javne rasprave“ – pitanja građanskih prava. Tu se kao jedan od važnijih instrumenata daljeg obesmišljavanja konstitutivnosti naroda pojavljuje „presuda Sejdić i Finci“, kakvom se nastoji proizvesti ustavno-politička promjena u pogledu pitanja osnovnog konstituensa ove države i društva. Dakle, mirovnim sporazumom i Ustavom BiH kao osnovni konstituensi ove države, pa time i kao primarni nosioci prava na samopredjeljenje, pozicionirana su tri konstitutivna naroda, a to se nastoji promijeniti u smislu da se građani pozicioniraju kao primarni konstituens. Nastojanje da se uspostavi princip „jedan čovjek – jedan glas“ može se posmatrati kroz više ravni djelovanja u cilju uspostavljanja etničke dominacije od strane najmnogobrojnijeg naroda ili, čak, vršenja majorizacije nebošnjačke populacije.


POPIS STANOVNIŠTVA

Ovdje je na prvom mjestu nužno uobziriti sada već nespornu manipilaciju o „uspostavljanju bosansko-hercegovačke nacije“. Gotovo dvije godine prije popisa stanovništva započeta je snažna kampanja (preko medija, društvenih mreža i dr. oblika komunikacije) o „nužnosti“ stvaranja bosansko-hercegovačke nacije, odnosno stvaranja percepcije o tome da se građani ne izjašnjavaju prema etničkom opredjeljenju, nego prema nacionalnom (u smislu „nacionalne države“).

Masovno je širena manipulacija o poistovjećivanju „bošnjačkog“ i „bosanskog“, odnosno o tome kako će se Bošnjaci na predstojećem popisu stanovništva mahom izjasniti kao Bosanci. Čak su snažno medijski popularisana lažna istraživanja percepcije javnosti o tome kako će se „mlade generacije“ (ciljno izabrana kategorija) izjašnjavati u vidu nacionalnog opredjeljenja, međutim, popisom stanovništva je de facto i nesporno utvrđeno da je sve ranije prezentovano u stvari činjeno zarad političke manipulacije. Kategorija tih „nacionalno opredjeljenih Bosanaca i Hercegovaca“ je svedena na gotovo marginalnu pojavu, dok je broj etničkih Bošnjaka čak prešao nadpolovičnu većinu. Upravo realizaciju popisa stanovništva treba posmatrati kao sljedeću ravan strategijskog i operativnog djelovanja. Masovnost odaziva popisu stanovništva od strane bošnjačke dijaspore; izlaganje troškovima, napornim putovanjima i podređivanju egzistencijalnih obaveza ovoj „posebnoj obavezi“, kao i niz drugih indikatora jasno ukazuju da je ovdje realizovana jedna široka, ciljna i planska kampanja.


PROTESTI GRAĐANA

Na sljedećem nivou analize neophodno je uobziriti manipulacije sa „protestima građana“ kakve se manifestuju u posljednjih godinu i po. Potpuno irelevantno je da li do protesta dolazi usljed situacionih okolnosti ili su u pitanju unaprijed planirane političke destabilizacije. Da bi shvatili ovaj oblik političkog djelovanja nužno usmjeriti se na „kanalisanje“ protesta od strane različitih aktera i u pogledu određenih ciljeva.

Već pretprošlogodišnji „JMBG protesti“ ukazivali su da u konkretnom slučaju nije došlo do humanitarnog i socijalnog bunta (situacionog), nego da je „krajnji zahtjev“ ustavno-politička prekompozicija države. Jeste da je ovakva asimetrično uređena država dugoročno neodrživa, međutim, socijalni bunt u pravilu trebalo bi da je usmjeren na primarno okruženje građana koji izražavaju ovakav oblik nezadovoljstva. Time elementarna logika nalaže da bi „socijalni bunt“ građana Federacije BiH primarno trebao biti usmjeren na krajnje neodrživ, konfuzan i presložen politički i pravni poredak tog entiteta. Istovremeno, logično bi bilo da je nezadovoljstvo građana primarno usmjereno na nosioce političke moći i funkcionere institucija kakvi su građane doveli u stanje protiv kog izražavaju nezadovoljstvo. Međutim, dešavaju se sasvim neočekivane „reakcije“ (bar u kontekstu vjere da je ovdje zaista ispoljavan socijalni bunt), pa su zahtjevi građana primarno usmjereni na redefinisanje ukupnog državnog uređenja, a kao „najveći krivac“ je pozicioniran predsjednik drugog entiteta (logički neprihvatljivo).


Protesti kakvi su početkom prošle godine manifestovani na području FBiH u još većoj mjeri ukazuju na nedosljednost u ponašanju kakva je prednje opisana. Kao „veliki rezultat“ socijalnog bunta predstavljene se ostavke pojedinih kantonalnih vlada i funkcionera, iako je jasno prezentovano da takve ostavke ne proizvode bitne promjene obzirom da ista lica „u tehničkom mandatu“ nastavljaju sa vršenjem funkcija do predsojećih izbora. Međutim, krajnje indikativno je da „demonstranti“ još uvijek nisu zatražili ostavke tri nesumnjiva politička lidera tog etničkog korpusa: Lagumdžije, Izetbegovića i Radončića, iako su u pitanju nesporni nosioci političke moći i time najodgovorniji za ekonomsko-socijalno stanje u tom entitetu.

Nadalje, treba uobziriti činjenicu da u posljednjih 20 i više godina gotovo da nije poznat događaj ili pojava u kakvima je došlo do bošnjačko-srpskog slaganja, pa se time i „silni“ pozivi na zajedništvo, jedinstvo i slogu mogu posmatrati sa podozrenjem. U odnosu na aktuelna dešavanja nikako se ne smije prenebregnuti činjenica da su posljednje nasilne demosntracije organizovane i započete od neformalne organizacije po nazivu „Udar“ (indikativno u odnosu na istoimenu organizaciju iz Ukrajine), čije djelovanje nema nikakve veze sa cocilanim pitanjima, nego se direktno manifestuje u vidu zahtjeva za ukidanjem RS-e. Uočiva je i povezanost ove organizacije sa sličnim pojavama poznatim po nazivu „Otpor“ i ino.

Na sljedećoj razini analize nužno je uobziriti u ponašanje pojedinih subjekata sistema bezbjednosti u odnosu na izvore destabilizacije i ugrožavanja. Na direktan napad na objekat Predsjedništva BiH policijske agencije otvaraju pitanje nadležnosti. Bezbjednosne doktrine jasno utvrđuju da se u kriznim situacijama hitno i neposredno djeluje na otklanjanju opasnosti ili posljedica kakve su već nastupile, a pitanje nadležnosti se odgađa kao sekundarno, ali takav princip je ovdašnjim policijskim agencijama izgleda nepoznat. Sad zapitajmo se koliko još esencijalnih principa je „nepoznato“ B-H organima sigurnosti, a posebno kad uobzirimo sljedeću opasnost kakva se nadvila nad ovom zemljom – terorizam!

Upravo protivteroristička akcija MUP-a RS-e kodnog naziva „Ruben“ ogolila je opasnosti kakve vrebaju ovo društvo. Značajan dio nosioca političke i institucionalnalne moći, nevladinog sektora, pa sve do samprozvanih vjerskih i etničkih „zaštitnika“ osudio je navodnu brutalnost srpske policije prema građanima. To što su pohapšeni „građani“ raspolagali arsenalom oružja i opreme nivoa menje specijalne jedinice – to je zanemariva „sitnica“. Važno je da takvi imaju prava, a pravo građana Srpske da žive u sigurnom okruženju ionako mnogi doživljavaju kao neuspjeh sopstvene politike.

Moderni oblici bezbjednosnog djelovanja, a to je lekcija kakvu u Srpskoj nikako da nauče, primarno su usmjereni na svijest populacije o objektu napada. Tako ne treba začuditi činjenica da se nekoliko posljednjih godina preko medija, društvenih mreža i javnog diskursa stvara percepcija o teškoj kriminalizaciji na prostoru Republike Srpske, o nepravdama i neravnopravnostima, o genocidnom nasljeđu, o besperspektivnosti i ino. Sve to ima za cilj da dehomogenizuje građane Srpske oko očivanja teško stečenih prava i tekovina, odnosno da razbije društvo. Doduše i srpske partokratske kvazielite dobrano su odgovorne za ovakve negativne i društvenoopasne pojave. No, i pored toga građani moraju očuvati raniji stepen jedinstva u odbrani onoga šta stvaraju gotovo dvije i po decenije. Republiku Srpsku nisu stvorile njene nakaradne elite, nego njeni građani i srpski narod uopšte u jednoj neravnopravnoj borbi Davida i Golijata.

I preskupo je plaćena cijena stvaranja i očuvanja Republike Srpske da bi se toga danas olako odricali. Istovremeno, iz prednjeg teksta vidljivo je kako funkcionišu pojedini instumenti razbijanja Srpske, nad čim bi se svakako trebali zamisliti. Doduše, možemo se i dalje „zabavljati“ dnevnim politikanstvom i povoditi za sitnim interesima, ali možemo se jednog dana i zapitati: „Gdje nestade Republika Srpska?“.


субота, 23. мај 2015.

KO SU NAJVEĆI MONSTRUMI REPUBLIKE SRPSKE I KAKO ŽIVJETI SA NJIMA!???



Alternativna televizija do danas nije objavila moj odgovor zbog emitovanja neistinitog sadržaja vezanog za emisije „Dosije“ o smrtnim stradanjima Irene Predojević, Predraga Vrbana, Seada Kanurića, Gordane Milosavljević, Doris Bajilo, Dušanke Stanković, Irene Bilbije, Rade Radinovića i drugih. Može im se tako kad institucije Republike Srpske smatraju da jedino mene treba izložiti progonu i ispitivanju odgovornosti. Moje pitanje je: KAKO ŽIVJETI SA MONSTRUMIMA KOJI VODE NAŠE INSTITUCIJE???


Piše: Borislav Radovanović


Zatražio sam od javnosti malo strpljenja kako bi institucije odreagovale na situaciju mog suprotstavljanja LAŽIMA i OBMANAMA Alternativne televizije (ATV) i MUP-a Republike Srpske. Reakcije kakve su uslijedile direktno otvaraju pitanje monstruoznosti urednika i novinara te medijske kuće, kao i kriminalizovanih pripadnika MUP-a i njihovih „posilnih“ kojima je pojam ČOVJEČNOST jednako nepoznat!

U ovom tekstu iznosim samo događanja i ponašanja kakva ranije nisam pominjao, a ostalo građani mogu pročitati na mom Blogu ili na hvale vrijednom portalu Frontal.RS, koji je jedini imao hrabrosti objaviti sva tri teksta posvećena ovoj temi.

Kako prednje rekoh: ATV nikada nije emitovala odgovor u kom sam detaljno i argumentovano razjasnio sve neistine izrečene u spornim emisijama „Dosije“. Na objavljivanje takvog odgovora obvezuju ih i ustav i zakoni Republike Srpske, ali to su u ovom društvu očigledno marginalne kategorije kakvih se „saučesnici u zločinu“ ne moraju pridržavati. No, zapitajmo se zašto je ova medijska kuća nakon prve dvije emisije, čak, odstupila od najavljene šeme?

Odgovor na to pitanje možemo potražiti u još jednom smrtnom stradanju do kakvog je došlo nakon emisije „Dosije“ od 31.marta, u najvećoj mjeri posvećenoj simbolu mučeništva Ireni Predojević iz Koz. Dubice. U Dubici je opštepoznato da je otac pok. Irene odgledao spornu emisiju, nakon par dana doživio infarkt i ubrzo smrtno podlegao. Ne želim špekulisati po pitanju koliko je sporna emisija dodatno ranila ionako razorenog roditelja nesrećne djevojke, nego samo iznosim golu činjenicu o tome šta se dogodilo. Pri tom, želim uputiti JAVNO IZVINJENJE svim porodicama pomenutih stradalnika zbog toga što uopšte pominjem njihove nesreće, uz nadanje da će mi oprostiti. Ako ništa drugo, zarad obezbjeđivanja pravde za nevine žrtve i njihove porodice kao profesionalac doveo sam u životnu opasnost i sopstvenu porodicu. Zato sve te porodice mogu pogledati u oči i reći da sam učinio koliko sam mogao, odnosno više od onoga šta su mi monstrumi omogućili.

Nadam se da je razumljivo kako je i moje ovakvo obraćanje javnosti u funkciji reaktiviranja istraga o monstruoznim stradanjima naših sugrađana i njihovih porodica. Zbog čega je ATV, prvo, učestvovala u širenju laži i obmanjivanju javnosti, a potom odbila istražiti i objelodaniti istinu, to pitanje ostavimo toj medijskoj kući. Što se mene lično tiče, za uredništvo i involvirane novinare ATV-e koji su u javnosti potegli pitanje identifikovanja najvećih monstruma među nama, reći ću: „POGLEDAJTE SE U OGLEDALO!“.


KO SU POLICIJSKI MONSTRUMI???

Nadalje, da bih identifikovao monstrume iz policijskih struktura moram pomenuti još jednog roditelja tragično nastradale djevojke – oca Gordane Milosavljević. Kompletnoj prijedorskoj kriminalističkoj policiji, izuzev (čini se!?) njenog načelnika i ujedno sagovornika ATV-e, poznato je kakav odnos je praktikovan prema tom čovjeku. Nesrećni čovjek mjesecima je uporno dolazio u prostorije prijedorske krim. policije pokušavajući da iznese svoje (opravdane!) sumnje da se njegova kći nije utopila, nego da je ubijena. No, za iznošenje svojih sumnji odabrao je pogrešnu osobu – tadašnjeg šefa Odsjeka za opšti kriminalitet (prepoznaće ga svi!). Još uvijek nam u glavama odzvanjaju riječi „vrlog šefa“, koji za nastojanja nesrećnog roditelja kaže: „Ako onaj LUĐAK IZ DUBICE (otac preminule Gordane, op. a.) dođe, recite da sam na terenu!“. Bilo je ogavno posmatrati kad „poslušni inspektori“ lažu nesrećnog čovjeka, a znaju da im šef sjedi u kancelariji u svom uobičajenom „izdanju“ - sa nogama podignutim na sto!

Pogled na tog nesrećnog čovjeka mnogo puta me je prisilio da nastavim sa istraživanjem stradanja njegove kćeri, pa i uz sve prijetnje, eksplozivne naprave, progone, laži i druge „profesionalne okolnosti“ kakve sam trpio tih dana. Da ne bi bilo zabune, i druge kolege su trpile slična maltretiranja. Sjećam se da je jedan kolega pomenutog oca primio na razgovor i nakon toga za njega u tadašnjoj SJB Prijedor više nije bilo raspoloživog radnog mjesta (srećom po njega jer je danas ugledni operativac Uprave kriminalističke policije).

Da se od tada do danas ništa nije promijenilo u prijedorskoj policiji pokazuje i događaj tokom snimanja emisija „Dosije“. Građani vjerovatno nisu primijetili da su izjave davali samo načelnik i KRIMINALISTIČKI TEHNIČARI (koji su u odnosu na sporna ubistva preduzimali samo radnje iz domena njihove specijalnosti, ali daleko od onih esencijalnih i operativnih aktivnosti kakve su dovele do procesuiranja). Zašto niti jedan inspektor nije govorio o onome šta je rađeno tokom istraga?

Ono što zasigurno znam jeste da je načelnik pozvao jednog od inspektora koji je radio na spornim ubistvima i zatražio da isti učestvuje u snimanju Dosije-a. Odgovor inspektora bio je: „Može, ali ja jedino mogu ISPRIČATI ISTINU i ništa drugo!“. Zbog takvog stava inspektora rukovodioci su morali „angažovati“ tehničare!


RAZOTKRIVANJE MONSTRUMA!

Dođosmo polako i do reakcija institucija Republike Srpske na moje javne istupe. Konvencionalne institucije nadležne za kontrolu rada policije, inače definisane Zakonom o unutrašnjim poslovima, su predsjednik i vlada Srpske, Odbor za bezbjednost NS RS i sudovi. Od ovih institucija reakciju nisam ni očekivao obzirom da su zakonsku radnju DUŽNOG NADZORA propustili još davne 2011. godine povodom predstavke koju sam im uputio i zatražio kontrolu rada policije upravo vezano za ubistva o kakvima govorimo.
Pri tom sam zatražio kontrolu rada vezano za teške oblike zelenašenja i iznuda kakva su u Prijedoru rezultirala sa 10-ak samoubistava, sa desetinama uništenih industrijskih preduzeća, desetinama opljačkanih i uništenih lokalnih privatnih preduzetnika, te stotinama porodica godinama držanih u bukvalno ropskom odnosu. U tom obliku organizovanog kriminala posebno su se isticali pojedini policijski rukovodioci i službenici. Da bi spriječili istragu oko vlastite kriminalizacije moji tadašnji pretpostavljeni bili su spremni čak na moju likvidaciju i to nije nimalo nepoznat detalj iz tih haotičnih vremena. No, godinama je ostalo nejasno zbog čega su tadašnji najviši rukovodioci policije, gospoda Uroš Pena i Gojko Vasić, izbjegli istragu o ugrožavanju operativca koji je izvršavao zadatak sa kojim su bili direktno upoznati. Danas kažem, zbog čega da istražuju likvidaciju koju su sami odobrili?

Uglavnom, predsjednik i vlada „kontinuiteta“ nisu bili zainteresovani za smrtna stradanja 20-ak naših sugrađana, za štetu tešku desetine miliona maraka, za uništenu privredu jednog grada (Prijedor je nekada bio industrijski grad), za teške oblike neorobovlasništva i slične „sitnice“. Šta reći? Naši najviši zvaničnici bili su zauzeti „odbranom“ Republike Srpske. No, u silnoj „borbi protiv kriminala i korupcije“ posebno se isticao bivši saziv Odbora za bezbjednost NS RS i njegov tadašnji predsjednik dr Nenad Stevandić. Interesantno je kako su vlast i opozicija Republike Srpske „složni“ u jednome – stradanja običnih ljudi ih naprosto ne interesuju.
Zbog takvog iskustva odlučio sam da ovoga puta animiram još jedno kontrolno tijelo nadležno za rad policije, a u pitanju su GRAĐANI (tako je zakonodavac propisao). Jednostavno sam građanima SAOPŠTIO ISTINU o spornim dešavanjima i monstruoznim zločinima kakvi su pominjani u emisiji Dosije. No, uslijedila je reakcija neočekivana i za suludo društvo kakvo je Republika Srpska!

Prema prilično egzaktnim pokazateljima tvrdim da su desetine hiljada naših građana upoznate sa sadržajem mog odgovora ATV-i ili sa mojim tekstovima o ovoj problematici. Međutim, najviše institucije ne smatraju da građane trebaju obavijestiti o ISTINI. Ukoliko su moji navodi neistiniti, to je jednostavno trebalo utvrditi i javnost obavijestiti o tome, a mene sankcionisati. No, ukoliko su istiniti (a svi odlično znaju da jesu), onda su najviše instance vlasti trebale započeti sa „smjenama“ odgovornih. Jeste malo „nezgodno“ smijeniti Direktora policije Gojka Vasića, kog su prethodno postavili u krajnje nezakonitoj proceduri, ali o tome su trebali misliti kad su takve „eksperte“ postavljali na odgovorne funkcije.

Zbog toga se vlasti Republike Srpske odlučuju na „recept“ kakav me prati posljednjih sedam i po godina – pritisci, ucjene, prijetnje, manipulacije i (ono nezaobilazno) MONTIRANI POSTUPCI. Nisam siguran koliko disciplinskih postupaka se trenutno vodi protiv mene, ali sam siguran u jedno – pravno su neutemeljeni kao i desetine sličnih kakvima sam ranije podvrgavan! No, tu imamo jednu gotovo tragi-komičnu situaciju. Inače revnosni, ali ne pretjerano stručni, akteri disciplinskog gonjenja pravni osnov našli su u tome što sam se obratio javnosti „bez odobrenja direktora Gojka Vasića“. Tu se zasigurno nisu nadali odgovoru kakav sam dao u svojoj izjavi! Izjavio sam da odobrenje od Gojka Vasića nisam tražio zbog toga što smatram da je njemu mjesto u KPZ Tunjice, a nikako na funkciji koju obavlja! I jest iracionalno da tražim odobrenje od osobe kako bih istu optužio za kriminalizaciju.

Ovdje moram istaći jednu krajnje suludu situaciju. Od angažovanih službenika disciplinskog gonjenja, pa i od strane institucija nadležnih za kontrolu rada policije, niko (APSOLUTNO NIKO!) nije ni pokušao baviti se sadržajem optužbi kakve sam iznio u javnost. Konkretno sam tvrdio da je vrh policije KRIMINALIZOVAN i INVOLVIRAN U ORGANIZOVANI KRIMINAL. No, to niti jednog trenutka nije zanimalo „eksperte“, nego ih jedino interesuje da li sam tražio odobrenje od direktora (tercijalno pitanje!). Izgleda da su saglasni sa mojim mišljenjem kako je vrh naše policije teško kriminalizovan, pa nemaju potrebe to istraživati!

U svim svojim javnim istupima rekao sam kako pod krivičnom, disciplinskom i materijalnom odgovornošću tvrdim da je stepen kriminalizacije u strukturama policije poprimio krajnje zabrinjavajući obim, čak do nivoa ozbiljnog ugrožavanja Republike Srpske. Međutim, svi „bježe“ od tog problema i pokušavaju priču svesti na nekakve formalizme. Ja iza svojih navoda stojim i dalje, a reakcije institucija upravo pokazuju koliko sam u pravu!

U stvari i nema potrebe za velikom umnošću da bi se shvatilo šta se ovdje dešava. Nosioci političko-institucionalne moći Republike Srpske pokušavaju pritiscima i montiranim postupcima da me ućutkaju. Na moje napore da reaktiviram istrage oko pomenutih ubistava, institucije Srpske nastoje da me ućutkaju (suludo, zar ne?). Koliko u tome uspijevaju (?) – nedvosmisleno pokazuje ovaj tekst!

Za kraj jedna poruka nosiocima političko-institucionalne moći Republike Srpske: Gojko Vasić je štitio (i danas to čini!) kriminalizovane i korumpirane bitange u policijskim uniformama i zbog toga sam mu javno obećao da će završiti u KPZ Tunjice. Nadležni danas mogu štititi Gojka Vasića koliko im drago, ali rizikuju da i njih obuhvatim sličnim „obećanjima“ (a ja datu riječ držim)!


Možete postati prijatelj autora na:

- Fejsbuku - www.facebook.com/borislav.radovanovic

- Tviteru  -   twitter.com/BorislavRadovan

- Gugl+   -   plus.google.com/u/0/108705719432777288015/about





петак, 22. мај 2015.

Борислав Радовановић: О МОНСТРУМИМА



Борислав Радовановић: О МОНСТРУМИМА</a>:

Алтернативна телевизија је дана 31.03.2015. године у 21,00 часова емитовала емисију „Досије“ у каквој се бавила „монструмом из Козарске Дubice", гдје сам одреаговао ауторским текстом и јавност упознао са лажима и манипулацијама какве су изнесене у тој емисији.

Уз текст сам објавио и фотографије докумената из каквих се види да сам о својим сумнјама на незаконитости починјене у истрагама каквима се бавила ова емисија упознао Предсједника Републике Српске Милорада Додика, Владу Републике Српске, Одбор за безбједност НС РС и Уставни суд...

Шире - прочитајте текст!





Борислав Радовановић: О МОНСТРУМИМА (II)

Борислав Радовановић: О МОНСТРУМИМА (II):


Поштовани читаоци, у оквиру већ започетог ванинституцуиналног супростављања друштвеноопасној појави криминализације у структурама полиције објављујем садржај Одговора Алтернативној телевизији због емитовања неистинитог садржаја у емисијама "Досије"...

Шире - прочитајте текст!





SUD GRAĐANA KAO NAJVIŠA INSTITUCIJA! (ili Irena Predojević, Gordana Milosavljević i Doris Bajilo - siboli mučeništva)



Borislav Radovanovic Blog: SUD GRAĐANA KAO NAJVIŠA INSTITUCIJA!

(ili Irena Prеdojević, Gordana Milosavljević i Doris Bajilo, kao simboli mučeništva)
:

Mnogi se pitaju šta to činim posljednjih dana, pa je red da im i odgovorim....




уторак, 19. мај 2015.

Srpski mediji u američkoj “crnoj operaciji” protiv Makedonije



Srpski mediji “revnosno” prenose informacije njemačkih kolega da je makedonska vlada inscenirala teroristički napad u Kumanovu. OK, prihvatimo takvu matricu i zapitajmo se: da li su vlade Srbije i Republike Srpske slično ponijele se u Zvorniku?



Piše: Borislav Radovanović

Posljednjih dana sve češće prinuđen sam reagovati na jednu krajnje negativnu i društveno-opasnu pojavu, kakvu okvirno nazivam “medijsko sluđivanja građana”? Nedavni teroristički napadi u Republici Srpskoj i Makedoniji dovoljno su zaplašili stanovništvo, tako da mediji nemaju potrebu za dodatnim sluđivanjem kakvo voljno ili nehatno čine prenošenjem neprovjerenih informacija.

Jučerašnji (18.05.2015. g.) pregled “srpskih” medija zaprepastio me nizom tekstova bombastičnih naslova o tome kako je makedonska vlada inscenirala nedavni teroristički napad u Kumanovu. Naši mediji mahom prenose navode njemačkih kolega, koji opet gotovo sinhrono napadaju makedonske vlasti.

Kurir, Telegraf, Nezavisne novine i brojeni portali donose naoko arhaične i neutemeljene tekstove, međutim, pažljivija analiza ukazuje na postojanje smišljene matrice. Na prvom koraku uočava se “podatak” (ničim potkrijepljen!) da je makedonska vlada prisluškivala preko 20 000 građana. Takva tvrdnja je u funkciji sljedeće mantre makedonskih “eksperata” (ko, kada i gdje!?) koji upozoravaju “da vlada pod pritiskom može da inscenira incidente, čak i teror, kako bi se održala na vlasti”. Time se manipulativno pokušava objasniti motiv kakav je makedonske vlasti navodno naveo na ovakav postupak.

U daljem “argumentovanju” uočava se isticanje nelogičnosti da jedna tako velika teroristička grupa ostane neprimijećena od strane vlade, pa izjava generala Nikolovskog da su u ovom incident angažovani plaćenici (nije general rekao da su u pitanju makedonski plaćenici!).

Potom slijede stavovi zapadnih ambasadora, a sve se završava sa “Srbima” i podrškom datom Makedoncima. Srpski mediji učestvuju u širenju već ustaljene matrice “za sve su krivi Srbi”. Srpska posla!

Nakon nekih 25 godina bavljenja bezbjednošću mogu reći da odavno nisam pročitao veću količinu gluposti izrečenu povodom nekog događaja. Međutim, građani mogu naivno povjerovati navodima njemačkih i naših novinarskih “veličina”, zbog čega sam prinuđen na ovakve reakcije!

Pitam: hoće li ovdašnji mediji danas-sutra identično revnosno prenijeti tekstove npr. američkih, japanskih ili austrijskih novina ukoliko objave da su vlade Srbije i Republike Srpske organizovale teroristički napad u Zvorniku? Analogijom i argumentacijom kakvu donose njemački mediji možemo izvesti identične paralele.



Banjolučkom portalu Frontal.RS dao sam intervju 8. maja, gdje sam destabilizaciju Makedonije najavio nekoliko dana prije događaja u Kumanovu. Tokom trajanja incidenta u Kumanovu objavio sam autorski tekst naslova “Sljedeća meta terorističkog napada biće Milorad Dodik” (vidi: Borislav Radovanovic Blog) u kom sam detaljno razjasnio pozadinu instrumentalizovanog haosa u Makedoniji. Uostalom, destabilizaciju Balkana, kao treće faze globalne destabilizacije, u nizu tekstova najavio sam prilikom samih začetaka ukrajinske krize. Sa današnje distance mogu reći da sam kvalitetno predvidio i ukrajinska i bliskoistočna dešavanja, kao prve dvije faze globalne destabilizacije i potencijalnog generisanja Trećeg svjetskog rata, te da sam poodavno argumentovano ustvrdio kako će treća faza uslijediti na eksjugoslavenskom prostoru. Danas tome svjedočimo, a posebno ističem kako je u pitanju tek početak jedne ozbiljne destabilizacije i projektovanog haosa.

Dakle, stojim na stanovištu da sav „grijeh“ makedonskih vlasti leži u nastojanju da se otrgnu od američkog hegemonističkog zagrljaja, te da državnu politiku uobliče u skladu sa sopstvenim interesima. Malena i nejaka Makedonija našla se usljed sukoba velikih sila oko vizija budućnosti čovječanstva. Na jednoj strani imamo Rusiju, u savezništvu sa Iranom, Egiptom, Turskom, Sirijom, Grčkom i nizom drugih zemalja, kao nosioca energetskih mega-projekata poput Turskog gasovoda. Zatim imamo Kinu sa njenim projektima saobraćajno-trgovinskih koridora (Put svile) i reindustrijalizacije niza zemalja evropskog kontinenta (Kina + 16).

Na drugoj strani imamo Sjedinjene Države i „evropske NATO jastrebove“ kakvi nastoje spriječiti realizaciju rusko-kineskih projekata, te stvoriti pretpostavke za sopstvene – gotovo identične projekte. Suštinska razlika između ovih konkurentskih projekata jeste u načinu njihove realizacije. Rusko-kineska strana projekte nastoji realizovati sporazumima sa drugim državama, dok Sjedinjene Države pokušavaju proizvesti jedno veliko krvoproliće – nakon kog će kao „mirotvorci“ zaposjesti prirodna i ina bogatstva zemalja zahvaćenih ratom.

U tom smislu sasvim je jasna motivacija Sjedinjenih Država da na sve više izraženu prorusku (ili bolje reći promakedonsku) politiku predsjednika Đorđa Ivanova odgovore projektovanim haosom i oružanim sukobima. Za generisanje sukoba Amerikancima je dovoljno da namignu svojim saveznicima iz domena velikoalbanske provenijencije, a ovi su za takve akcije „rođeni spremni“!

Nedavni događaj u Kumanovu, posebno u kontekstu događanja prije i poslije istog, sve više ukazuju da je u tom slučaju izvedena „crna operacija“ američkkih bezbjednosnih agencija. Ili, da iskoristimo njihovu stručnu terminologoiju, FID-operacija ( foreign internal defense ). Kumanovski incident predstavlja samo dio ukupne operacije političko-bezbjednosnog karaktera. Na jednoj strani nastoji se bezbjednosnom destabilizacijom zaustaviti realizacija pomenutih rusko-kineskih projekata, dok, na drugoj, političkom destabilizacijom nastoji se proizvesti smjena „promakedonskih vlasti“ (potrebno je ustoličiti proameričke vlasti kakve Makedonijom dominiraju dvije decenije). Američka pimjena tzv. meke moći (soft power) sve više poprima obilježja monstruoznih krvoprolića.

No, treba shvatiti kako je ovdje u pitanju neuspjela „operacija“, tako da sporna pisanja njemačkih medija treba posmatrati kroz prizmu „izlazne taktike“ (svaljivanja krivice na same žrtve zločina). Upravo indikativno je to što lažnu matricu o „krivici“ stvaraju mediji države „prijateljske“ (čitaj: podaničke) obavještajne službe. Da su angloamerički mediji lansirali ovakvu mantru, očekivano bi se susreli sa percepcijom sumnje u njihove navode. Ovako, kad to čine njemački mediji – oni naivni bi mogli i povjerovati.

Dakle, danas je nesporno – FID operacija u Makedoniji nije uspjela ni sa aspekta željene ozbiljnije destabilizacije, niti sa aspekta ciljnih političkih promjena. Makedonske specijalne snage su uz ozbiljne žrtve savladale terorističku grupu (poenta je na „savladale“). Makedonske bezbjednosne snaga pokazale su se kao „tvrd orah“ za albenske ekstremiste. Ovdje treba podsjetiti kako je u napadu učestvovalo 40-ak terorista, a to je broj aktera jednog napada kakav Evropa nije zabilježila u ovom vijeku. Na cjelokupnom evropskom kontinentu jedino Srbija se suočavala sa terorističkim napadima tog obima, ali i to je bilo u prošlom vijeku. U tom dijelu Makedoncima treba čestitati, a nikako ih crniti kako to čine njemačko-srpski mediji. Zar je „postulat novinarstva“:

ŽRTVU PREDSTAVLJATI KAO ZLOČINCA!?

Istovremeno, i sa aspekta željenih političkih promjena ova operacija se pokazala neuspješnom. Jučerašnji javni skup ispoljavanja podrške vladi mediji su ocijenili kao zasigurno najveći u modernoj makedonskoj istoriji. Građani Makedonije su jasno pokazali šta misle o manipulacijama prema kojima je njihova vlada učestvovala u monstruoznim zločinima na njihovu štetu. Ili će možda neko u Berlinu i Beogradu ustvrditi kako bolje poznaje prilike i aktuelna događanja u Makedoniji. Ovo je svakako još jedna dimenzija činjenja na kakvoj Makedoncima treba čestitati.

Na kraju, dotaknimo se i jednog naoko iracionalnog pitanja: zašto njemački mediji Srbe uvlače u ovaj makedonsko-albanski okršaj? Odgovor je vrlo prost i dao sam ga u prednje pomenutom autorskom tekstu. Makedonske pogranične snage dislocirane su prema Kumanovu, dok je srpski premijer Aleksandar Vučić na taj prostor uputio 450 pripadnika žandarmerije kako bi isti dodatno osigurli. Rekao sam kako je u pitanju primjer povjerenja i zajedničkog bezbjednosnog djelovanja za kakvim bi se trebale povoditi sve balkanske države u kontekstu budućih destabilizacija. Srpska „krivnja“ svodi se, dakle, na pomaganje prijateljskoj Makedoniji u savladavanju teškog zločina.

Do određene mjere možemo shvatiti ponašanje podaničkih medija jedne okupirane Njemačke (i danas se američke snage u Njemačkoj nazivaju okupacionim), no, neprihvatljivo je da slično čine mediji u Beogradu i Banjoluci. Doduše, ako su u pitanju jednako podaničko-okupacioni mediji, ovakve reakcije su „prihvatljive“. Na našim medijima je da odluče koliko su nezavisni, koliko podanički, a ovakva ponašanja im svakako neće proći bez jasne reakcije!

Ovakve reakcije su u funkciji umanjivanja već počinjene štete, no, istovremeno i radi predupređivanja budućih sličnih ponašanja medija. Za koji dan mogu npr. austrijski mediji objaviti „spektakularno saznanje“ da su vlasti Srbije i Srpske organizovale teroristički napad na zvorničku policiju. Jednako se mogu izvoditi parelele o prisluškivanju, strahovanju za opstanak na vlasti (posebno u Srpskoj), o kriminalizaciji vlasti, o spremnosti da zločinaštvom zadrže sopstvene pozicije. Kada vlasti neke države na sopstvenoj teritoriji izvode ovakav oblik „crnih operacija“ onda je to upravo obima i karaktera događanja u Zvorniku. Suludo je i razmišljati o takvim izvedbama u obimu i modelu onoga šta se događalo u Kumanovu. Iracionalno je i baviti se ovakvim pitanjima oko zvorničkog događaja, ali moramo se prisjetiti narodne izreke: „Ne čini drugima ono šta ne želiš da čine tebi!“. Ukoliko je srpskim medijima profesionalno prihvatljivo ovako klevetati makedonske vlasti, očekivati je da se slično ponesu i u odnosu na sopstvene vlade.






субота, 16. мај 2015.

Борислав Радовановић: Дестабилизација Балкана преко Републике Српске


ТЕКСТ ОБЈАВЉЕН НА ПОРТАЛУ ЕВРОАЗИЈА.ИНФО!

У питању је портал на ком моје текстове рекламирају уз текстове Мирослава Лазанског (види фото), или Ноама Чомског и других величина!





Борислав Радовановић: Дестабилизација Балкана преко Републике Српске




Шта се то дешава са Македонијом - између Мајдана и ИСИЛА



Poštovani čitaoci, prenosim Vam još jedan tekst u kom se navode dijelovi intervjua datog Frontal-u:


"Македонију је у фебруару потресао корупционашки скандал. Вођа опозиционог Социјалдемократског савеза Зоран Заев, почео је са објављивањем снимака којима је доказивао корупцију у Влади. Снимке, који су упућивали на озбиљан криминал, доставиле су му стране службе.



До српског говорног подручја је посредством преводилачког блога Ћирилизовано стигао превод анализе Вејна Мадсена, у којој он објашњава повезаност америчких служби, и посебно Викторије Њуланд (она која је поводом украјинске кризе рекла Јебеш ЕУ) у организовању македонског "мајдана" илити насилног свргавања власти.

Влада Николе Груевског, за разлику од већине регионалних влада које су инсталирале или их контролишу САД, није хтела да због Украјине уведе санкције Русији. Такав став је влади у Скопљу донео непријатељство Обамине администрације, а највише Нуландове - наводи Мадсен. Треба додати и да је македонски предсједник Иванов ишао на војну парад у Москву, да Македонија постаје битна због најаве кинеских и руских инвестиција које повезују Балкан.

– Македонија се тренутно налази пред историјском одлуком да ли ће Турски ток „скренути“ од Грчке ка Србији и даље ка Мађарској. Македонија је, затим, кључна за Коридор 10 и пројекат Кина + 16 у даљој материјализацији кинеских пројеката. Дакле, Македонија и Србија представљају простор кроз какав треба да се реализују и кинески и руско-турски пројекти од глобалног значаја, какви треба да средњорочно окончају америчку глобалну доминацију и успоставе неке много боље односе и промјене на планетарном нивоу. Обзиром на америчку чврсту контролу над исламистичким организацијама албанске и бошњачке провенијенције не треба нас чудити њихова употреба у циљу дестабилизације и спречавања поменутих пројеката – каже Борислав Радовановић, криминолог из Приједора, у интервјуу за Фронтал.


Како се ствари развијају

Одговарајући на оптужбе Заева да је Груевски прислушкивао 20 000 Македонаца (прилично немогуће, барем у толиком броју), укључујући самог Заева и његове разговоре са ћерком, македонска влада оптужује Заева и његове сараднике да су у садејству са страном обавјештајном службом - вјероватно ЦИА - радили на збацивању владе Николе Груевског.

Груевски је оптужио Заева да је пријетио да ће открити осетљиве информације о влади - које му је обезбедила ЦИА преко СДСМ, и да ће то бити "бомба" у македонским медијима, ако Груевски не именује прелазну владу која би водила земљу до превремених парламентарних избора. Дакле преписан захтјев из Кијева.

Груевски одбија понуду, и почетком маја крећу протести, које је формално покренуо снимак који свједочи да је 2011. убиство младића починио полицајац на дужности.

Најупадљивије је да се у медијима и друштвеним мрежама демонстранти никад не приказују као средовјечни људи који су сити свега, или млади са капуљачама, већ као млади који желе нормалан и бољи живот, који на полицијску репресију одговарају цвијећем и пољупцима. Сјећате се Београда 1997., кордона и избора за мис протеста. Колико вам на то личи ова слика.

Како било, у јеку протеста, појављује се опасност од албанског тероризма. Прво напад на караулу, потом и велика акција у Кумановском дивљем насељу у коме живе Шиптари.

Заев у интервјуу за Политику, рађеном прије Куманова, оптужује Груевског да стоји иза напада на караулу Гошница, у пограничној општини Липково.

У Македонији само влада има интерес да одржава нестабилност, у нади да ће макар по ту цену успети да задржи позиције. За догађај у караули Гошинце имамо снажне индиције да га је креирала власт - рекао је Заев за Политику.

Он је већ данас мало ублажио такав став, али и даље позива Груевског да изађе и јавности објасни шта се у тој земљи дешава.

"Позивам Николу Груевског да одмах изађе пред грађане Македоније и да објасни ко зашто и у ком циљу дестабилизује Македонију”, навео је Заев у страначком саопштењу.

Могуће верзије

Тешко је замислити да Албанци који су са територије Космета ушли у БЈРМ тренутно нешто могу урадити без мига Американаца. Верзија да они иницирају напад у Македонији минира опцију по којој организују протесте и насилно рушење власти у Скопљу.

Друга је ствар да ли Груесвски има те капацитете да организује/подстакне терористички напад како би скренуо пажњу са протеста."

IZVOR: FRONTAL




Mala fabrika nestabilnosti



Poštovani čitaoci,

U cjelosti prenosim tekst Filipa Rodića, kolumniste portal Pečat, u kom pominje moj intervju dat Frontal-u:


Tekst mog intervjua (pomenutog u ovoj nanalizi) naslova "Sljedeći su Prijedor, Višegrad, Foča..." možete pročitati na ovom Blogu!


“Sve brojniji incidenti u regionu s predznakom terorizma, ali i političkih previranja, nameću pitanje šta je uzrok tome da posle više godina relativnog mira i stabilnosti za svega nekoliko nedelja dođe do eskalacije kakva odavno nije viđena i koja izgleda tek kao početak nečega što bi moglo biti mnogo ozbiljnije nego što trenutno deluje
trening-terorista

Posle dužeg vremena, poslednjih nedelja u medijima smo mogli videti čitav niz čudnih i naizgled nepovezanih naslova poput „Naoružani albanski teroristi zauzeli karaulu u Makedoniji“, „Teroristički napad opomena Skoplju“, „Teroristički napad u Zvorniku, ubijen policajac“, „Moguć i drugi teroristički napad u BiH“, „Makedonija: Puč u Islamskoj zajednici, ili uvod u nemire“, „Jedan povređen u sukobu oko Islamske zajednice u Skoplju“, ili „Islamisti spremaju masakr u Srbiji“. Ovom spisku treba dodati i naslove povodom brojnih incidenata do kojih je u poslednje vreme došlo na Kosovu.
Nažalost, ovaj fenomen nije svojstven samo prostoru Jugoistočne Evrope, natovskom eufemizmu za Balkan, nego se radi o globalnoj stvari koja nije od juče, nego ima mnogo dublju istoriju, ali vrlo prepoznatljive karakteristike i način delovanja. Zato je potrebno pogledati širu sliku i zagrebati ispod površine.

Pažljivom analizom najnovijih incidenata u okruženju Srbije, ali i onih širom sveta doći ćemo do zaključka da je matrica gotovo uvek identična i da postoji čitav niz karakterističnih sličnosti.

PROVERENA MATRICA Prva i osnovna sličnost između svih incidenata jeste da se radi o islamskim ekstremistima, sunitima, pripadnicima vehabijskog pokreta koji sedište ima u Saudijskoj Arabiji i koji su, manje ili više, na ovaj ili onaj način, povezani sa najnotornijim međunarodnim islamističkim terorističkim organizacijama. Napad na francuski list Šarli ebdo počinili su muslimanski ekstremisti, braća Kuaši koji su, između ostalog, od 2009. do 2011. u više navrata putovali u Jemen na obuku u kampovima Al Kaide na Arapskom poluostrvu. Oko mesec dana kasnije usledili su napadi u Kopenhagenu u kojim je islamski ekstremista Omar Abdel Hamid El-Hušein, koji se zakleo na vernost lideru Islamske Države Abu Bakiru al-Bagdadiju, ubio dvoje ljudi. U SAD su, u teksaskom gradiću Garland, pre nekoliko dana napadnuti posetioci izložbe karikatura proroka Muhameda. Napadači Elton Simpson i Nadir Sufi su, ponovo, islamski ekstremisti. Bliže nama, u Zvorniku, islamski ekstremista Nerdin Ibrić ubio je jednog i ranio drugog policajca. Ibrić nije lično putovao u neku od država u kojim islamski ekstremisti ratuju ili se obučavaju, ali je njegov bliski prijatelj, koji je uhapšen zbog sumnji da je učestvovao u ovom napadu, Avdulah Hasanović, do prošle godine ratovao u Siriji. Napad na karaulu u Makedoniji nisu izveli verski, nego nacionalistički albanski ekstremisti Oslobodilačke nacionalne armije, koju malo toga suštinski razlikuje od njihove ostale sabraće u terorizmu i koji su, takođe, usko povezani sa međunarodnim islamističkim terorizmom koji je doskora predstavljala Al Kaida, a odskora Islamska Država i to preko, kako tvrdi stručnjak za islamski terorizam Dževad Galijašević, nekadašnjih pripadnicika zloglasnog odreda „El Mudžahedin“ i vehabijama iz BiH.

Druga je sličnost da su zapadne službe bezbednosti znale ili morale znati da će ovi ljudi vrlo verovatno počiniti neki teroristički akt, ali da nisu ništa učinile da ih u tome spreče, što ih čini, ako ne direktnim organizatorima, onda makar saučesnicima zbog njihovog nečinjenja. Za mlađeg od braće Kuaši, Šerifa, znalo se da ima islamističke sklonosti najkasnije od 2003, kada ja je francuska obaveštajna služba identifikovala kao jednog od pripadnika grupe Bit-Šomon, koja se vojno obučavala za odlazak na ratište u Irak posle američke invazije na ovu zemlju. U toj nameri je sprečen pošto je uhapšen 22. januara 2005, kada je uhapšen pred put u Siriju, preko koje je nameravao da se ubaci u Irak, zbog čega je izvesno vreme proveo u zatvoru. Za terorizam je ponovo pravosnažno osuđen 2008, jer je aktivno slao borce islamističkom iračkom vođi Abu Musabu Al-Zakarviju. Posle toga su usledila njegova i bratovljeva gorepomenuta putovanja u Jemen. Iz nabrojanih činjenica proizlazi zaključak da je francuska služba morala znati za njega i njegove aktivnosti i da ga je morala nadzirati, te da je krajnje sumnjivo da je uprkos tom nadzoru, sasvim neprimećeno mogao da organizuje i izvede napad na Šarli ebdo.

Isti je slučaj i sa Omarom Abdelom Hamidom El-Hušeinom. I sama danska policija saopštila je posle napada da je on bio „dobro poznat“ danskoj obaveštajnoj službi. Vašington post je posle ovog napada pisao da, s obzirom na to da je bio „dobro poznat“ danskoj službi, „nije jasno da li je bio pod nadzorom i, u slučaju da jeste, kako je moguće da je dovoljno dugo ostao na slobodi da isplanira napad i nabavi automatsku pušku“.
Kako izveštava još jedan zapadni medij glavnog toka, televizijska mreža Ej-Bi-Si njuz, i Elton Simpson i Nadir Sufi iz Garlanda bili su dobro poznati američkom Federalnom istražnom birou. U njihovom izveštaju se doslovno navodi: „Ovi sledbenici Islamske Države slali su poruke o događaju u Teksasu (izložbi crteža) više od nedelju dana, pozivajući na napad. U jednoj su aludirali na januarski masakr u Šarli ebdou u Francuskoj i pozivali ,braću‘ u SAD da učine svoj deo posla. Simpson je bio dobro poznat FBI-u. Pre pet godina bio je osuđen jer je federalnim agentima lagao o svojim planovima da otputuje u Afriku gde je, prema vlastima, planirao da se pridruži terorističkoj grupi. Istraga FBI o Simpsonu proteže se do 2007, kada je zabeleženo da, govoreći o borbi na strani islamista rekao: ,Znam da to možemo, samo moramo naći prave ljude koji su povezani’”. S obzirom na svima poznatu paranoju koja u SAD vlada u vezi sa terorizmom, da li postoji i najmanja mogućnost da je FBI prekinuo nadzor čoveka kojeg prati već osam godina, baš u trenutku kada je spremao teroristički napad?

Ništa drugačiji nije ni „slučaj Zvornik“. Moguće je da ubica Ibrić nije bio poznat bosanskoj službi bezbednosti i da je bio „anonimus“, ali njegov osumnjičeni saučesnik i verovatno inspirator Avdulah Hasanović, to nesumnjivo jeste bio. Hasanović je bio uhapšen u akciji bezbednosnih službi „Damask“ u septembru 2014, zbog sumnje da je pripadnik Islamske Države, zajedno sa Huseinom Bilalom Bosnićem, koji je optužen za vrbovanje i podstrekivanje na terorizam. Da li je moguće da je i ovaj obaveštajnim službama „dobro poznati“ terorista uspeo da potpuno neprimetno organizuje teroristički napad?

O tome koliko su pripadnici terorističkih formacija sa Kosova dobro poznati zapadnim obaveštajnim službama, koliko su pod njihovom kontrolom i koliko sa njima sarađuju poznato je i najneinformisanijim građanima naše zemlje. Pored te kontrole i saradnje, bitan je faktor i strano, pre svega, američko bezbednosno prisustvo na Kosovu koje, ukoliko je toliko umešno da je moguće da mu promakne grupa od četrdesetak naoružanih ljudi, ili gubi svoj smisao, ili potpuno ostvaruje svoju svrhu. Prosudite sami.

U ceo ovaj mozaik islamskog ekstremizma i terorizma u našem regionu odlično se uklapa i kockica sa „verskim pučem“ u Skoplju. Analitičar u MUP-u Republike Srpske Borislav Radovanović ukazao je na jednu vrlo važnu stvar u ovom kontekstu – „radikalno-islamističke organizacije u principu prvo napadaju svoju versku zajednicu sa ciljem homogenizacije populacije oko njihovih ideja, disciplinovanja zajednice i uspostavljanja drugačijeg poretka“. On je bio svedok ovakvih dešavanja u BiH, ali se ova matrica po svemu sudeći može preneti i na sukob unutar Islamske zajednice u Makedoniji gde je pod pretnjom oružjem smenjen skopski muftija Sulejman Redžepi. Do neprijateljstva između Redžepija i muftije Ibrahima Šabanija, koji je sa oko 50 naoružanih ljudi upao u prostorije Islamske zajednice u Skoplju, navodno je došlo zbog novca, ali se osnovano sumnja da je razdor i versko-politički, te da je Šabani pristalica radikalnijih ideja.

IMA NEKA TAJNA VEZA Vašington je odmah posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući pre svega pređašnjem nacističkom iskustvu (dokumentovano je da je Gerhard fon Mende, visoki zvaničnik u nacištičkom „Ministarstvu za istok“ i čovek koji je osmislio kako nacisti mogu sjajno iskoristiti ruske muslimane za borbu protiv Rusije, pred kraj rata preneo svoja iskustva o ovome američkom agentu s kodnim imenom „Rupert“) shvatio da se islamski ekstremizam može sjajno upotrebiti u borbi protiv neprijatelja SAD, pre svega Moskve. Odmah posle rata uspostavljeni su bliski kontakti sa jednom od prvih islamskih ekstremističkih organizacija, ‚Muslimanskim bratstvom‘ (koje je do tada sarađivalo sa nacistima), a oni su prvi put intenzivirani pedesetih godina kada se trebalo suprotstaviti sovjetskom uticaju u Egiptu i egipatskom lideru Gamalu Abdelu Naseru. U tom cilju, Vašington je angažovao Saida Ramadana, zeta osnivača „Muslimanskog bratstva“ Hasana al-Bane, kojeg je Naser proterao iz Egipta i koji je utočište našao u Saudijskoj Arabiji. U tajnom izveštaju državnog sekretara u administraciji predsednika Dvajta Ajzenhauera, Džona Fostera Dalsa, navodi se da bi koketiranje s islamskim ekstremistima „moglo imati veliki doprinos za ostvarivanje i kratkoročnih i dugoročnih američkih političkih ciljeva u muslimanskom svetu“ i da je potrebno „promovisati islamski preporod“, odnosno „Muslimansko bratstvo“. Upravo u tom cilju, jula 1953, Amerikanci su pozvali Ramadana na „desetodnevni obrazovni program Prinston univerziteta“ u okviru kojeg se, eto, susreo i sa Ajzenhauerom u Beloj kući. CIA je potom napravila analizu u kojoj se navodi da je „Ramadan izgleda fašista kojeg interesuje vlast“.
O ovoj vezi piše i Džon Lofus, bivši američki tužilac i bivši vojni obaveštajac, u svojoj knjizi „Nacistička tajna Amerike“, gde se usput dotiče i veza Vašingtona sa onim što on naziva „muslimanskim nacistima“. Lufus u knjizi nedvosmisleno navodi da su „tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, ,Muslimansku braću‘ angažovali američki obaveštajci kako bi regrutovali mudžahedine u Avganistanu, a sada je to pokroviteljska organizacija za svaku sunitsku terorističku grupu na Bliskom istoku“ i dodaje da je „i dan-danas američka vlada jedina velika sila koja nije proglasila ,Muslimansko bratstvo‘ za terorističku grupu, naprotiv, i dalje troši velike svote novca kako bi finansiralao ovu organizaciju“.

I zaista, kao što je „Pečat“ već više puta pisao, rodoslov svih današnjih islamskih ekstremista koji seju teror širom sveta ide upravo ovom još pedesetih godina ucrtanom linijom: Islamska Država – Al Kaida – talibani – avganistanski mudžahedini – „Muslimansko bratstvo“. Dokaz ovoga može se videti i u dosadašnjem učinku američkog takozvanog rata protiv terorizma, koji bi se pre mogao nazvati ratom za terorizam, jer su američki bombarderi i njihova regularna ili neregularna pešadija (razne terorističke organizacije poput Al Nusra Fronta u Siriji ili OVK na Kosovu) na Bliskom istoku srušile ili pokušale da sruše svaki režim koji upravo nije bio povezan sa islamističkim terorizmom, od Sadama Huseina u Iraku, preko Hosnija Mubaraka u Egiptu (pomoću ,Muslimanskog bratstva‘), do svrgavanja Moamera Gadafija u Libiji (pomoću Al Kaide) i pokušaja da učine isto sa Bašarom Asadom u Siriji (uz pomoć Al Nusra Fronta i Islamske Države). Ovom strategijom služe se i najbliži američki saveznici ne samo u regionu Bliskog istoka, nego i na svetu – država Izrael. Kako je svojevremeno pisao list Izrael tudej, bivši izraelski premijer Ehud Olmert priznao je 2008. da je Tel Aviv „svakog meseca dozvoljavao transfer stotina miliona šekela vladi Hamasa na Pojasu Gaze“, bez čega bi, kako je tada upozorio Šurat Hadin iz Izraelskog pravnog centra, „Hamasu finansijski bilo nemoguće da vlada“. Slične podatke izneo je i Džulijan Asanž, koji je rekao da je Izrael podržavao Hamas u njegovom nastanku kako bi podelio palestinski otpor. „Naši telegrami otkrivaju da je Izrael podržavao Hamas u njegovom začetku, da je Hamas korišćen kao instrument za unošenje razdora u PLO i palestinski otpor“, rekao je Asanž u jednom nedavnom intervjuu.
Isto je, po svemu sudeći, i sa najnovijim islamističkim monstrumom, Islamskom Državom. Pored već brojnih činjenica koje nedvosmisleno ukazuju na to da je ova teroristička organizacija ako ne čedo, onda makar snažno potpomognuta od strane SAD, Saudijske Arabije i Izraela, jer ostvaruje njihove ciljeve, šlag na tortu stavio septembra 2013. izraelski ambasador u Vašingtonu Majkl Oren izjavivši za Džeruzalem post da se „najveća pretnja Izraelu proteže od Teherana, preko Damaska do Bejruta, u čemu je ključni segment Asadov režim“. „Oduvek smo želeli Asadov pad i uvek smo više voleli loše momke koje ne podržava Iran u odnosu na one koje Iran podržava, čak i u slučaju da su povezani sa Al Kaidom“. Juna 2014, ovaj čovek je na jednoj konferenciji govoreći o Islamskoj Državi ponovo izneo nedvosmisleno jasan stav: „Iz izraelske perspektive, ako mora da pobedi neko zlo, neka to bude sunitsko zlo“.


Kao i onomad nacisti, tako i danas Amerikanci glavnu oštricu svojih džihadista usmeravaju pre svega na Rusiju i rusku sferu uticaja. U novijoj istoriji ovo poglavlje otvoreno je tokom rata u Bosni gde je, uz podršku SAD, ne samo favorizovan islamski ekstremizam, nego su dovođeni i prekaljeni američki islamisti među kojima su najčuveniji pripadnici odreda „El Mudžahid“. Komandant jedne jedinice u sastavu ove formacije koji se naknadno pokajao za svoja nedela, Bahreinac Ali Hamad, svojevremeno je otvoreno priznao da je bio operativac Al Kaide i da je ova organizacija bila dobro ukorenjena u BiH. On je ponudio da svedoči o zločinima islamskih ekstremista u BiH, ali su ga i sud u Sarajevu i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije odbili. Mudžahedini su u Bosnu došli, mnogi od njih su i otišli, ali su svoje seme ostavili i ova pogubna ideologija tu nastavlja samo da se širi. Slično je i sa Raškom oblasti i Kosovom, Makedonijom, Albanijom. Sledeći islamistički ratovi bili su prvi i drugi čečenski rat, ali tu se prisustvo muslimanskih ekstremista i moglo očekivati zbog etničkog sastava ove ruske republike. Ono što bi moglo da začudi, jeste prisustvo islamista u Ukrajini. S obzirom na dosadašnji pregled (zlo)upotrebe islamskih ekstremista, ovo je, međutim, sasvim logično. Učešće islamista i to ne samo iz Čečenije, nego iz brojnih drugih muslimanskih država, u borbama protiv proruskih snaga u Ukrajini čvrsto je dokazano, a o tome je najprecizniji izveštaj dao poljski pročečenski i proislamistički novinar Mamon Marcin kojem su veze s Islamskom Državom omogućile sasvim otvoren pristup bataljonu „Džohar Dudajev“.

PRETNjA NAD BALKANOM Pošto smo pokazali način funkcionisanja islamističkog terorizma i da se on koristi za destabilizaciju u određenim regionima i vršenja pritiska zarad postizanja političkih ciljeva, vredi se zapitati zbog čega je naš region u poslednje vreme zadesio ovaj niz incidenata koji preti da bude samo prvi talas u mnogo većoj buri. Kao i uvek do sada, radi se o sprovođenju američke politike i suzbijanju ruskog uticaja. Stvar sa Makedonijom je potpuno jasna. Na Skoplje se očigledno vrši žestok pritisak kako bi se onemogućilo ostvarivanje ruskog plana da Evropu gasom snabdeva preko Turske i Grčke. Na to ukazuje i činjenica da je teroristički napad na karaulu i povišene međuetničke napetosti pratio i nasilan ustanak opozicije predvođene Zoranom Zaevim u Skoplju. Američki analitičar ruskog porekla Endrju Koribko ukazao je da je istovremeno sa garancijama koje je Grčka dobila da će joj biti isporučene milijarde kubnih metara ruskog gasa, Makedoniju uzdrmala pretnja obnove albanskog ustanka koji ima za cilj da onemogući ruske energetske planove. „Kao što je albanski nacionalizam pretio da ugrozi ,Južni tok‘, tako je sada naizgled namera da se isto učini i sa ,balkanskim tokom‘, pošto su u samo šest meseci Albanija i Kosovo izazvali nekoliko šokantnih incidenata“, naveo je on podsećajući na incident sa zastavom Velike Albanije na stadionu u Beogradu, otvoreno zalaganje za svealbansko ujedinjenje, oživljavanje iredentističkih terorističkih organizacija i, na kraju, zauzimanje karaule u Makedoniji.

Zarad ostvarivanja svojih strateških ciljeva u narednom periodu, Rusiji, ali i Kini, potrebna je stabilnost u regionima koji ih se tiču kao što su Balkan, Bliski istok i Centralna Azija. Jedini način na koji Vašington to sada može da zaustavi jeste destabilizacija i proizvodnja haosa. Ko bi im mogao bolje pomoći u ostvarivanju ovih namera, ako ne njihovi već dokazani i oprobani saveznici? Zbog toga je osnovano strahovanje da su turbulencije u Makedoniji i teroristički napad u Zvorniku samo početak priče koja bi se uskoro mogla nastaviti i u Srbiji – u Raškoj oblasti i u južnom pojasu gde je albansko stanovništvo većinsko.

Piše Filip Rodić za pecat.co.rs”

Izvor: BIG portal




четвртак, 14. мај 2015.

TERORISTI PANIČNO BJEŽE IZ BOSNE I HERCEGOVINE!!!




Šefovi policijskih agencija BiH-e formiraju “udarnu i operativnu grupu za borbu protiv terorizma“. Teroristi već PANIČNO BJEŽE iz zemlje!


Nadam se da čitaoci nisu ozbiljno shvatili navod o „paničnom bjegu“ terorista, odnosno da su to prepoznali kao ciničnu opasku. Lično sam skloniji ocjeni da ekstremistički elementi diljem BiH-e zadovoljno trljaju ruke obzirom da sada institucije obavljaju njihovu ulogu (umjesto njih!) i ZASTRAŠUJU POPULACIJU! Normalno, uz svesrdnu pomoć medija kao najvažnije poluge dezorjentacije, manipulacije i narodski rečeno SLUĐIVANJA građana!

Nakon sastanka u Banjoluci; kom su prisustvovali ministri Dragan Lukač i Aljoša Čampara, direktori Gojko Vasić, Goran Zubac i Mirsad Vilić; RTRS je emitovala višeminutni prilog (vidi: prethodni tekst) u kom se najvećim dijelom bavla onima koji nisu prisustvovali (čitaj: ministrom Mektićem). Možemo pretpostaviti da na sastanku nije izrečeno ništa zanimljivo, pa je ovaj medij bio prinuđen baviti se “neopravdano odsutnima” (šta znam!?).

Ovaj medij nije se pretjerano bavio sadržajem sastanka o kom izvještava, nego “izdajničkim ponašanjem” Dragana Mektića i vaskolike opozicije Srpske u kontekstu promjena Krivičnog zakona BiH-e. Izađimo za trenutak iz osnovne teme teksta i proanalizirajmo kakav to „prenos nadležnosti“ se čini usvajanjem promjena krivičnog zakonodavstva? Konkretno, nikakav! Suštinska zabrinutost vlasti Republike Srpske vrti se oko sopstvene sklonosti ka kriminalizaciji, a nikako oko opštih interesa Srpske. Ovim promjenama samo se utvrđuje da će Tužilaštvo BiH-e postupati u predmetima provjeravanja inostranih računa i to je ono šta tišti naše moćnike. Opozicionare na entitetskom nivou, a dio vlasti na državnom, taj problem u najvećoj mjeri ne dotiče obzirom da računa u inostranstvu ili nemaju, ili imaju pokriće za deponovani novac. Zna se odlično ko se dobro nakrao posljednjih 10-ak godina i strahuje od istraga, samo je neprimjereno da to građanima predstavlja kao „opšti interes“! I nije to tako teško shvatljiva misaona konstrukcija da je novinari RTRS-a ne bi mogli spoznati.

Sad, vratimo se temi. Preko dvije sedmice, dakle od napada Nerdina Ibrića na zvorničku policiju, trebalo je čelnicima konvencionalnih subjekata bezbjednosti da se počnu okupljati i dogovarati oko zajedničkog suprostavljanja terorizmu i ekstremizmu. Ukoliko nastave sa „blagovremenim“ djelovanjem ovim tempom, onda se komotno nisu trebali ni sastajati. No, žali bože, naši mediji to pozdravljaju, umjesto da kritikuju zbog toga što slični sastanci nisu održani dan-dva nakon napada! To da kritike izostaju je očekivano obzirom da je gro medija ove zemlje predstavlja tek jeftino sredstvo (kineskog porijekla) ovdašnjih političko-institucionalnih moćnika.

Da bi shvatili na čemu pokušavam poentirati moramo se prethodno zapitati – ŠTA TO ESENCIJALNO GENERIŠE TERORIZAM? Kako god to posmatrali jedno od prvih izvorišta terorizma i ekstremizma jeste POSTOJANJE DRUŠTVENOG KONFLIKTA. Ova zemlja je prije dvije decenije je izašla iz rata i možemo reći da je u pitanju period u kom je konflikt već mogao biti prevaziđen. Da to ne bude tako „revnosno“ se staraju naši najmoćniji političari i njihovi medijski „servisi“. Tu moramo postaviti sasvim jednostavno pitanje – kako će policijski ministri i direktori natjerati svoje političke šefove da prestanu sa širenjem društvenog konflikta kao generatora povišene društvene opasnosti? Odgovor je vrlo jednostavan: NIKAKO! Samim tim otvara se pitanje koliko uopšte može biti djelotvorna „borba protiv terorizma“ kakvu dogovaraju?

Sljedeći važan generator ekstremizma je EKONOMSKO-SOCIJALNO STANJE DRUŠTVA. Već i vrapci na granama znaju da ovako teško ekonomsko-socijalno stanje u zemlji najviše produkuju kriminalitovane i korumpirane političko-institucionalne elite. Možemo li očekivati da će naše policijske agencije u budućim strategijama jasno reći kako politički najmoćnije osobe razaraju ekonomiju ove zemlje i produkuju teško socijalno stanje, pa time i bazu za razvoj različitih oblika društvenog ugrožavanja? Ili da to upitamo pojednostavljeno: hoće li policijski zvaničnici svoje političke šefove apostrofirati kao generatore problema kom se (navodno!) strategijski suprostavljaju!? Nema od toga ništa.

Naredni važan generator terorizma i ekstremizma nedvosmisleno postoji u manipulacijama svijšću populacije. Iz spornog snimka RTRS-a vidimo kako se strahovanje za sopstvene ino-račune i kriminalne radnje javnosti manipulativno podastire kroz prizmu navodne borbe protiv terorizma. Pred ovim bi se i sam Gebels zacrvenio od srama. Ono šta ovdje čine političko-institucionalne elite, udružene sa poslušničkim medijima i kvaziintelektualcima, narodski rečeno može sa nazvati KOLEKTIVNIM SLUĐIVANJEM! Kada kažem: dezorjentacija populacije po pitanjima ličnih i kolektivnih identiteta, instrumentalizovanje pojedinačne i kolektivne svijesti do nivoa autodestrukcije ili manipulativno oblikovanje svijesti potrebne za održavane režima kakav odgovara nenarodnim elitama; bojim se da ostajem neshvaćen. Zbog toga govorim o kolektivnom sluđivanju građana kao ponašanju kakvo generiše društvenu opasnost! I po treći put isto pitanje: hoće li policija političkim moćnicima i njihovim „posilnima“ iz medijske branše moći zabraniti dalje generisanje problema? Odgovor je već dovoljno puta izrečen.

Moguće je ovakva pitanja i odgovore postavljati u nedogled, no, poenta je valjda jasna. U ovoj zemlji neće doći do umanjivanja radikalnih oblika ugrožavanja sve dok ne promijenimo ovakve „elite“ i društveni ambijent kakav iste kreiraju! Pri tom, treba istaći kako policija ograničeno i najčešće ad hoc može štititi društvo od ovakvih oblika nesigurnosti, odnosno da dugoročna rješenja traže mnogo ozbiljniji i društveno sveobuhvatniji pristup. To što će policijske agencije u narednom periodu hapsiti pojedince i manje grupe, što će mediji od toga stvarati predstavu za javnost, a političari podržavati ili kritikovati samo radi politikantskih interesa, sveukupno neće donijeti nikakav boljitak.

Da smo iole ozbiljno društvo, pa mediji i intelektualna elita bi već odavno postavljali pitanja odgovornosti pojedinih nosilaca javnih funkcija za ovakvu eskalaciju radikalizma, ekstremizma i u konačnici terorizma. Prije 10-ak u Srpskoj se samo moglo čuti o nekakvim vehabitima u Federaciji BiH-e, dok se na ulicama moglo vidjeti mnogo više crnaca (o Kinezima da i ne govorim) nego li vehabija. Danas diljem Srpske imamo na desetine organizovanih vehabističkih grupa i na stotine njihovih eksponiranih (bradama i odjevanjem) članova. Nedvosmisleno imamo eskalaciju ove opasne pojave, a ko je i upitao za nečiju ličnu ili institucionalnu odgovornost? Ukoliko neko prima plaću od 3 000 maraka, pa valjda je logično da snosi i odgovornost u slučaju eskalacije pojave kakvu je zakonski bio dužan sprečavati i suzbijati!

No, takva pitanja u našem javnom diskursu nećete naći, a zbog čega je tako postoji vrlo jednostavan odgovor. Aktuelnim vlastima Republike Srpske, pa i političkim elitama BiH-e uopšte, vehabije su „dobrodošle“. Matrica na kakvoj ovdašnje političke elite obezbjeđuju svoju dominaciju načelno se može predstaviti kao: „mi vas branimo od vas samih!“. Nemaju ovdašnje elite ništa pozitivno i konstruktivno za ponuditi građanima, zbog čega ih kontinuirano drže u visokom stepenu zaplašenosti od kojekakvih ugrožavanja. Obzirom da je većina ugrožavanja kakva se građanima podastiru apstraktnog oblika i u domenu manipulacije, tu se odlično uklapaju nekakve kratkohlače i bradate bene, kakve kod običnih ljudi proizvode podozrenje. Zbog toga su vehabije tako „dobrodošle“ aktuelnim vlastima Srpske (gdje se ni opozicija ne odriče njihovih „usluga“). Prošle godine poplave su spasile vlasti Srpske od socijalnog bunta, a ove godine je to najvjerojatnije već učinio Nerdin Ibrić. Žalosno!

Na kraju, vratimo se premisi postavljenoj u prethodnom tekstu, kojim je predstavljena sporna emisija RTRS-a i najavljen ovaj tekst. Stojim na stanivištu da ciljno instrumentalizovanje u pravcu ekstremizma i terorizma načelno možemo podvesti pod dvije faze:

- prva, kolektivno sluđivanje populacije kakvo stvara široku bazu za dalje regrutovanje ekstremista i kakvo čine nosioci političko-institucionalne moći, poslušnički mediji, kvaziintelektualci i ini predstavinici društvene „elite“,
- druga, vrbovanje i pripremanje pojedinaca za konkretne društveno opasne radnje.

Nije potrebna pretjerana pamet da se shvati kako veličina i dubina sluđenosti regrutne baze (prve faze instrumentalizovanja) različitim ekstremistima olakšava realizaciju druge faze. Ovakvim ekonomsko-socijalnim ambijentom, konstantnim održavanjem konflikta i stanja ugroženosti/zaplašenosti populacije, ciljnim manipulacijama sviješću populacije i ino ovdašnje „elite“ stvaraju ogromnu bazu iz kakve je moguće daljim instrumentalizacijama proizvoditi ekstremizam i terorizam. U ovako sluđenoj populaciji raznim ekstremističkim organizacijama je prilično jednostavno vrbovati pojedince i grupe za svoje ciljeve.

No, naše najveće zlo i nesreća leže u tome što u odnosu na ovakvo stanje možemo očekivati samo dalje negativne trendove i čak eskalaciju opasnosti. Zašto? Pa prosto: ovdašnjim elitama savršeno odgovara ovakvo stanje! Nerdin Ibrić se pobrinuo za to da vehabije više ne moraju predstavljati kao apstraktnu opasnost, nego kao realnu. I kako se već sumnja da su ovdašnje elite dobrano profitirale na prošlogodišnjim poplavama, tako možemo očekivati da će identično činiti u odnosu na terorizam. Po prilici biće: „Za pare ne pitajte, sve smo potrošili da bi vas zaštitili!“. Žalosno, zar ne?