subota, 16. svibnja 2015.

Mala fabrika nestabilnosti



Poštovani čitaoci,

U cjelosti prenosim tekst Filipa Rodića, kolumniste portal Pečat, u kom pominje moj intervju dat Frontal-u:


Tekst mog intervjua (pomenutog u ovoj nanalizi) naslova "Sljedeći su Prijedor, Višegrad, Foča..." možete pročitati na ovom Blogu!


“Sve brojniji incidenti u regionu s predznakom terorizma, ali i političkih previranja, nameću pitanje šta je uzrok tome da posle više godina relativnog mira i stabilnosti za svega nekoliko nedelja dođe do eskalacije kakva odavno nije viđena i koja izgleda tek kao početak nečega što bi moglo biti mnogo ozbiljnije nego što trenutno deluje
trening-terorista

Posle dužeg vremena, poslednjih nedelja u medijima smo mogli videti čitav niz čudnih i naizgled nepovezanih naslova poput „Naoružani albanski teroristi zauzeli karaulu u Makedoniji“, „Teroristički napad opomena Skoplju“, „Teroristički napad u Zvorniku, ubijen policajac“, „Moguć i drugi teroristički napad u BiH“, „Makedonija: Puč u Islamskoj zajednici, ili uvod u nemire“, „Jedan povređen u sukobu oko Islamske zajednice u Skoplju“, ili „Islamisti spremaju masakr u Srbiji“. Ovom spisku treba dodati i naslove povodom brojnih incidenata do kojih je u poslednje vreme došlo na Kosovu.
Nažalost, ovaj fenomen nije svojstven samo prostoru Jugoistočne Evrope, natovskom eufemizmu za Balkan, nego se radi o globalnoj stvari koja nije od juče, nego ima mnogo dublju istoriju, ali vrlo prepoznatljive karakteristike i način delovanja. Zato je potrebno pogledati širu sliku i zagrebati ispod površine.

Pažljivom analizom najnovijih incidenata u okruženju Srbije, ali i onih širom sveta doći ćemo do zaključka da je matrica gotovo uvek identična i da postoji čitav niz karakterističnih sličnosti.

PROVERENA MATRICA Prva i osnovna sličnost između svih incidenata jeste da se radi o islamskim ekstremistima, sunitima, pripadnicima vehabijskog pokreta koji sedište ima u Saudijskoj Arabiji i koji su, manje ili više, na ovaj ili onaj način, povezani sa najnotornijim međunarodnim islamističkim terorističkim organizacijama. Napad na francuski list Šarli ebdo počinili su muslimanski ekstremisti, braća Kuaši koji su, između ostalog, od 2009. do 2011. u više navrata putovali u Jemen na obuku u kampovima Al Kaide na Arapskom poluostrvu. Oko mesec dana kasnije usledili su napadi u Kopenhagenu u kojim je islamski ekstremista Omar Abdel Hamid El-Hušein, koji se zakleo na vernost lideru Islamske Države Abu Bakiru al-Bagdadiju, ubio dvoje ljudi. U SAD su, u teksaskom gradiću Garland, pre nekoliko dana napadnuti posetioci izložbe karikatura proroka Muhameda. Napadači Elton Simpson i Nadir Sufi su, ponovo, islamski ekstremisti. Bliže nama, u Zvorniku, islamski ekstremista Nerdin Ibrić ubio je jednog i ranio drugog policajca. Ibrić nije lično putovao u neku od država u kojim islamski ekstremisti ratuju ili se obučavaju, ali je njegov bliski prijatelj, koji je uhapšen zbog sumnji da je učestvovao u ovom napadu, Avdulah Hasanović, do prošle godine ratovao u Siriji. Napad na karaulu u Makedoniji nisu izveli verski, nego nacionalistički albanski ekstremisti Oslobodilačke nacionalne armije, koju malo toga suštinski razlikuje od njihove ostale sabraće u terorizmu i koji su, takođe, usko povezani sa međunarodnim islamističkim terorizmom koji je doskora predstavljala Al Kaida, a odskora Islamska Država i to preko, kako tvrdi stručnjak za islamski terorizam Dževad Galijašević, nekadašnjih pripadnicika zloglasnog odreda „El Mudžahedin“ i vehabijama iz BiH.

Druga je sličnost da su zapadne službe bezbednosti znale ili morale znati da će ovi ljudi vrlo verovatno počiniti neki teroristički akt, ali da nisu ništa učinile da ih u tome spreče, što ih čini, ako ne direktnim organizatorima, onda makar saučesnicima zbog njihovog nečinjenja. Za mlađeg od braće Kuaši, Šerifa, znalo se da ima islamističke sklonosti najkasnije od 2003, kada ja je francuska obaveštajna služba identifikovala kao jednog od pripadnika grupe Bit-Šomon, koja se vojno obučavala za odlazak na ratište u Irak posle američke invazije na ovu zemlju. U toj nameri je sprečen pošto je uhapšen 22. januara 2005, kada je uhapšen pred put u Siriju, preko koje je nameravao da se ubaci u Irak, zbog čega je izvesno vreme proveo u zatvoru. Za terorizam je ponovo pravosnažno osuđen 2008, jer je aktivno slao borce islamističkom iračkom vođi Abu Musabu Al-Zakarviju. Posle toga su usledila njegova i bratovljeva gorepomenuta putovanja u Jemen. Iz nabrojanih činjenica proizlazi zaključak da je francuska služba morala znati za njega i njegove aktivnosti i da ga je morala nadzirati, te da je krajnje sumnjivo da je uprkos tom nadzoru, sasvim neprimećeno mogao da organizuje i izvede napad na Šarli ebdo.

Isti je slučaj i sa Omarom Abdelom Hamidom El-Hušeinom. I sama danska policija saopštila je posle napada da je on bio „dobro poznat“ danskoj obaveštajnoj službi. Vašington post je posle ovog napada pisao da, s obzirom na to da je bio „dobro poznat“ danskoj službi, „nije jasno da li je bio pod nadzorom i, u slučaju da jeste, kako je moguće da je dovoljno dugo ostao na slobodi da isplanira napad i nabavi automatsku pušku“.
Kako izveštava još jedan zapadni medij glavnog toka, televizijska mreža Ej-Bi-Si njuz, i Elton Simpson i Nadir Sufi iz Garlanda bili su dobro poznati američkom Federalnom istražnom birou. U njihovom izveštaju se doslovno navodi: „Ovi sledbenici Islamske Države slali su poruke o događaju u Teksasu (izložbi crteža) više od nedelju dana, pozivajući na napad. U jednoj su aludirali na januarski masakr u Šarli ebdou u Francuskoj i pozivali ,braću‘ u SAD da učine svoj deo posla. Simpson je bio dobro poznat FBI-u. Pre pet godina bio je osuđen jer je federalnim agentima lagao o svojim planovima da otputuje u Afriku gde je, prema vlastima, planirao da se pridruži terorističkoj grupi. Istraga FBI o Simpsonu proteže se do 2007, kada je zabeleženo da, govoreći o borbi na strani islamista rekao: ,Znam da to možemo, samo moramo naći prave ljude koji su povezani’”. S obzirom na svima poznatu paranoju koja u SAD vlada u vezi sa terorizmom, da li postoji i najmanja mogućnost da je FBI prekinuo nadzor čoveka kojeg prati već osam godina, baš u trenutku kada je spremao teroristički napad?

Ništa drugačiji nije ni „slučaj Zvornik“. Moguće je da ubica Ibrić nije bio poznat bosanskoj službi bezbednosti i da je bio „anonimus“, ali njegov osumnjičeni saučesnik i verovatno inspirator Avdulah Hasanović, to nesumnjivo jeste bio. Hasanović je bio uhapšen u akciji bezbednosnih službi „Damask“ u septembru 2014, zbog sumnje da je pripadnik Islamske Države, zajedno sa Huseinom Bilalom Bosnićem, koji je optužen za vrbovanje i podstrekivanje na terorizam. Da li je moguće da je i ovaj obaveštajnim službama „dobro poznati“ terorista uspeo da potpuno neprimetno organizuje teroristički napad?

O tome koliko su pripadnici terorističkih formacija sa Kosova dobro poznati zapadnim obaveštajnim službama, koliko su pod njihovom kontrolom i koliko sa njima sarađuju poznato je i najneinformisanijim građanima naše zemlje. Pored te kontrole i saradnje, bitan je faktor i strano, pre svega, američko bezbednosno prisustvo na Kosovu koje, ukoliko je toliko umešno da je moguće da mu promakne grupa od četrdesetak naoružanih ljudi, ili gubi svoj smisao, ili potpuno ostvaruje svoju svrhu. Prosudite sami.

U ceo ovaj mozaik islamskog ekstremizma i terorizma u našem regionu odlično se uklapa i kockica sa „verskim pučem“ u Skoplju. Analitičar u MUP-u Republike Srpske Borislav Radovanović ukazao je na jednu vrlo važnu stvar u ovom kontekstu – „radikalno-islamističke organizacije u principu prvo napadaju svoju versku zajednicu sa ciljem homogenizacije populacije oko njihovih ideja, disciplinovanja zajednice i uspostavljanja drugačijeg poretka“. On je bio svedok ovakvih dešavanja u BiH, ali se ova matrica po svemu sudeći može preneti i na sukob unutar Islamske zajednice u Makedoniji gde je pod pretnjom oružjem smenjen skopski muftija Sulejman Redžepi. Do neprijateljstva između Redžepija i muftije Ibrahima Šabanija, koji je sa oko 50 naoružanih ljudi upao u prostorije Islamske zajednice u Skoplju, navodno je došlo zbog novca, ali se osnovano sumnja da je razdor i versko-politički, te da je Šabani pristalica radikalnijih ideja.

IMA NEKA TAJNA VEZA Vašington je odmah posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući pre svega pređašnjem nacističkom iskustvu (dokumentovano je da je Gerhard fon Mende, visoki zvaničnik u nacištičkom „Ministarstvu za istok“ i čovek koji je osmislio kako nacisti mogu sjajno iskoristiti ruske muslimane za borbu protiv Rusije, pred kraj rata preneo svoja iskustva o ovome američkom agentu s kodnim imenom „Rupert“) shvatio da se islamski ekstremizam može sjajno upotrebiti u borbi protiv neprijatelja SAD, pre svega Moskve. Odmah posle rata uspostavljeni su bliski kontakti sa jednom od prvih islamskih ekstremističkih organizacija, ‚Muslimanskim bratstvom‘ (koje je do tada sarađivalo sa nacistima), a oni su prvi put intenzivirani pedesetih godina kada se trebalo suprotstaviti sovjetskom uticaju u Egiptu i egipatskom lideru Gamalu Abdelu Naseru. U tom cilju, Vašington je angažovao Saida Ramadana, zeta osnivača „Muslimanskog bratstva“ Hasana al-Bane, kojeg je Naser proterao iz Egipta i koji je utočište našao u Saudijskoj Arabiji. U tajnom izveštaju državnog sekretara u administraciji predsednika Dvajta Ajzenhauera, Džona Fostera Dalsa, navodi se da bi koketiranje s islamskim ekstremistima „moglo imati veliki doprinos za ostvarivanje i kratkoročnih i dugoročnih američkih političkih ciljeva u muslimanskom svetu“ i da je potrebno „promovisati islamski preporod“, odnosno „Muslimansko bratstvo“. Upravo u tom cilju, jula 1953, Amerikanci su pozvali Ramadana na „desetodnevni obrazovni program Prinston univerziteta“ u okviru kojeg se, eto, susreo i sa Ajzenhauerom u Beloj kući. CIA je potom napravila analizu u kojoj se navodi da je „Ramadan izgleda fašista kojeg interesuje vlast“.
O ovoj vezi piše i Džon Lofus, bivši američki tužilac i bivši vojni obaveštajac, u svojoj knjizi „Nacistička tajna Amerike“, gde se usput dotiče i veza Vašingtona sa onim što on naziva „muslimanskim nacistima“. Lufus u knjizi nedvosmisleno navodi da su „tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, ,Muslimansku braću‘ angažovali američki obaveštajci kako bi regrutovali mudžahedine u Avganistanu, a sada je to pokroviteljska organizacija za svaku sunitsku terorističku grupu na Bliskom istoku“ i dodaje da je „i dan-danas američka vlada jedina velika sila koja nije proglasila ,Muslimansko bratstvo‘ za terorističku grupu, naprotiv, i dalje troši velike svote novca kako bi finansiralao ovu organizaciju“.

I zaista, kao što je „Pečat“ već više puta pisao, rodoslov svih današnjih islamskih ekstremista koji seju teror širom sveta ide upravo ovom još pedesetih godina ucrtanom linijom: Islamska Država – Al Kaida – talibani – avganistanski mudžahedini – „Muslimansko bratstvo“. Dokaz ovoga može se videti i u dosadašnjem učinku američkog takozvanog rata protiv terorizma, koji bi se pre mogao nazvati ratom za terorizam, jer su američki bombarderi i njihova regularna ili neregularna pešadija (razne terorističke organizacije poput Al Nusra Fronta u Siriji ili OVK na Kosovu) na Bliskom istoku srušile ili pokušale da sruše svaki režim koji upravo nije bio povezan sa islamističkim terorizmom, od Sadama Huseina u Iraku, preko Hosnija Mubaraka u Egiptu (pomoću ,Muslimanskog bratstva‘), do svrgavanja Moamera Gadafija u Libiji (pomoću Al Kaide) i pokušaja da učine isto sa Bašarom Asadom u Siriji (uz pomoć Al Nusra Fronta i Islamske Države). Ovom strategijom služe se i najbliži američki saveznici ne samo u regionu Bliskog istoka, nego i na svetu – država Izrael. Kako je svojevremeno pisao list Izrael tudej, bivši izraelski premijer Ehud Olmert priznao je 2008. da je Tel Aviv „svakog meseca dozvoljavao transfer stotina miliona šekela vladi Hamasa na Pojasu Gaze“, bez čega bi, kako je tada upozorio Šurat Hadin iz Izraelskog pravnog centra, „Hamasu finansijski bilo nemoguće da vlada“. Slične podatke izneo je i Džulijan Asanž, koji je rekao da je Izrael podržavao Hamas u njegovom nastanku kako bi podelio palestinski otpor. „Naši telegrami otkrivaju da je Izrael podržavao Hamas u njegovom začetku, da je Hamas korišćen kao instrument za unošenje razdora u PLO i palestinski otpor“, rekao je Asanž u jednom nedavnom intervjuu.
Isto je, po svemu sudeći, i sa najnovijim islamističkim monstrumom, Islamskom Državom. Pored već brojnih činjenica koje nedvosmisleno ukazuju na to da je ova teroristička organizacija ako ne čedo, onda makar snažno potpomognuta od strane SAD, Saudijske Arabije i Izraela, jer ostvaruje njihove ciljeve, šlag na tortu stavio septembra 2013. izraelski ambasador u Vašingtonu Majkl Oren izjavivši za Džeruzalem post da se „najveća pretnja Izraelu proteže od Teherana, preko Damaska do Bejruta, u čemu je ključni segment Asadov režim“. „Oduvek smo želeli Asadov pad i uvek smo više voleli loše momke koje ne podržava Iran u odnosu na one koje Iran podržava, čak i u slučaju da su povezani sa Al Kaidom“. Juna 2014, ovaj čovek je na jednoj konferenciji govoreći o Islamskoj Državi ponovo izneo nedvosmisleno jasan stav: „Iz izraelske perspektive, ako mora da pobedi neko zlo, neka to bude sunitsko zlo“.


Kao i onomad nacisti, tako i danas Amerikanci glavnu oštricu svojih džihadista usmeravaju pre svega na Rusiju i rusku sferu uticaja. U novijoj istoriji ovo poglavlje otvoreno je tokom rata u Bosni gde je, uz podršku SAD, ne samo favorizovan islamski ekstremizam, nego su dovođeni i prekaljeni američki islamisti među kojima su najčuveniji pripadnici odreda „El Mudžahid“. Komandant jedne jedinice u sastavu ove formacije koji se naknadno pokajao za svoja nedela, Bahreinac Ali Hamad, svojevremeno je otvoreno priznao da je bio operativac Al Kaide i da je ova organizacija bila dobro ukorenjena u BiH. On je ponudio da svedoči o zločinima islamskih ekstremista u BiH, ali su ga i sud u Sarajevu i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije odbili. Mudžahedini su u Bosnu došli, mnogi od njih su i otišli, ali su svoje seme ostavili i ova pogubna ideologija tu nastavlja samo da se širi. Slično je i sa Raškom oblasti i Kosovom, Makedonijom, Albanijom. Sledeći islamistički ratovi bili su prvi i drugi čečenski rat, ali tu se prisustvo muslimanskih ekstremista i moglo očekivati zbog etničkog sastava ove ruske republike. Ono što bi moglo da začudi, jeste prisustvo islamista u Ukrajini. S obzirom na dosadašnji pregled (zlo)upotrebe islamskih ekstremista, ovo je, međutim, sasvim logično. Učešće islamista i to ne samo iz Čečenije, nego iz brojnih drugih muslimanskih država, u borbama protiv proruskih snaga u Ukrajini čvrsto je dokazano, a o tome je najprecizniji izveštaj dao poljski pročečenski i proislamistički novinar Mamon Marcin kojem su veze s Islamskom Državom omogućile sasvim otvoren pristup bataljonu „Džohar Dudajev“.

PRETNjA NAD BALKANOM Pošto smo pokazali način funkcionisanja islamističkog terorizma i da se on koristi za destabilizaciju u određenim regionima i vršenja pritiska zarad postizanja političkih ciljeva, vredi se zapitati zbog čega je naš region u poslednje vreme zadesio ovaj niz incidenata koji preti da bude samo prvi talas u mnogo većoj buri. Kao i uvek do sada, radi se o sprovođenju američke politike i suzbijanju ruskog uticaja. Stvar sa Makedonijom je potpuno jasna. Na Skoplje se očigledno vrši žestok pritisak kako bi se onemogućilo ostvarivanje ruskog plana da Evropu gasom snabdeva preko Turske i Grčke. Na to ukazuje i činjenica da je teroristički napad na karaulu i povišene međuetničke napetosti pratio i nasilan ustanak opozicije predvođene Zoranom Zaevim u Skoplju. Američki analitičar ruskog porekla Endrju Koribko ukazao je da je istovremeno sa garancijama koje je Grčka dobila da će joj biti isporučene milijarde kubnih metara ruskog gasa, Makedoniju uzdrmala pretnja obnove albanskog ustanka koji ima za cilj da onemogući ruske energetske planove. „Kao što je albanski nacionalizam pretio da ugrozi ,Južni tok‘, tako je sada naizgled namera da se isto učini i sa ,balkanskim tokom‘, pošto su u samo šest meseci Albanija i Kosovo izazvali nekoliko šokantnih incidenata“, naveo je on podsećajući na incident sa zastavom Velike Albanije na stadionu u Beogradu, otvoreno zalaganje za svealbansko ujedinjenje, oživljavanje iredentističkih terorističkih organizacija i, na kraju, zauzimanje karaule u Makedoniji.

Zarad ostvarivanja svojih strateških ciljeva u narednom periodu, Rusiji, ali i Kini, potrebna je stabilnost u regionima koji ih se tiču kao što su Balkan, Bliski istok i Centralna Azija. Jedini način na koji Vašington to sada može da zaustavi jeste destabilizacija i proizvodnja haosa. Ko bi im mogao bolje pomoći u ostvarivanju ovih namera, ako ne njihovi već dokazani i oprobani saveznici? Zbog toga je osnovano strahovanje da su turbulencije u Makedoniji i teroristički napad u Zvorniku samo početak priče koja bi se uskoro mogla nastaviti i u Srbiji – u Raškoj oblasti i u južnom pojasu gde je albansko stanovništvo većinsko.

Piše Filip Rodić za pecat.co.rs”

Izvor: BIG portal