уторак, 07. јун 2016.

NARODNIM POSLANICIMA UKINUTI PLATE!!!

Saopštenje Narodne skupštine Republike Srpske kako će od Ustavnog suda BiH tražiti preispitivanje odluke o neustavnosti Dana Republike povlači pitanje: kakve to „zakonodavce“ plaćamo?

Piše: Borislav Radovanović

Biti narodni poslanik znači predstavljati volju naroda/građana u najvišem političko-zakonodavnom tijelu Republike Srpske. Po difoltu trebalo bi da u parlamentu sjede najumnije glave našeg društva, a nikako „kreature“ kakve jedva upamte redosljed ona tri glasačka dugmeta.  

Saopštenje da će naš „uzvišeni dom“ do 25. dana tekućeg mjeseca Ustavnom sudu BiH podnijeti zahtjev za preispitivanje odluke o Danu Republike povlači pitanje: zašto od narodnih poslanika prilikom potvrđivanja mandata ne tržimo uvjerenje o zdravstvenoj sposobnosti? Kad zapošljavamo NKV radnika u komunalnom preduzeću od njega tražimo takvo uvjerenje i, ujedno, dokaz posjedovanja bar minimuma inteligencije. Sa druge strane „zakonodavce“ plaćamo mjesečno 3-4 hiljade maraka, a za kakve to „umotvorine“?

Čudi me da parlamentarci nisu smislili jedan još „ubitačniji“ prijedlog – da zatraže od Bakira Izetbegovića preispitivanje odluke o upućivanju apelacije Ustavnom sudu. Ko zna, možda „pritisnut argumentima“ Izetbegović Junior shvati sopstevnu grešnost i povuče apelaciju!? Kolike su šanse da Izetbegović postupi tako, taman će i Sud odlučiti drugačije. Ili, postoje osobe toliko „kratke pameti“ da još uvijek vjeruju u vilenjake!?

Dakle, naši „narodni poslanici“ trebalo bi da (za početak) nauče kako predstavljaju najviše političko i zakonodavno tijelo Republike Srpske. To automatizmom znači da predstavljaju najviše tijelo jednog od primarnih konstituensa (subjekata činioca) Bosne i Hercegovine. Ovu državu čine dva entiteta i tri naroda (konstituensi države), tako da parlament Srpske predstavlja AUTORITET čija zadaća nije da moli, apeluje ili „preispituje“, nego da IZRAŽAVA VOLJU!
To znači da je Narodna Skupština u pravno validnoj proceduri ODLUČILA za dan državnosti proglasiti 9. Januar, te da je takvu VOLJU pretočila u Zakonu o praznicma. Istovremeno Zakonodavac je ujedno i autentičan tumač zakona koje donosi. Može Ustavni sud preispitivatu usklađenost kakvog zakona ili pravne norme sa pravnim sistemom, ali ne može preispitivati VOLJU ZAKONODAVCA, a još manje može sebe pozicionirati kao „tumača“ hijerarhijski iznad onog ko je pravnu normu donio. Znači, ma kako besmislene ili „nedopadljive“ zakone parlament Republike Srpske donosio moramo znati da je TO NJEGOVO PRAVO. Neotuđivo pravo! Trebalo bi da naši poslanici nauče da je njihova volja u ovoj zemlji najviša ili bar jednakopravna sa voljom federalnog parlamenta.

Nema naš parlament uopšte šta raspravljati sa Ustavnim sudom, a ponajmanje treba tamo na nekog „apelovati“, nego treba da SVOJE PRAVO poštuje, materijalizuje i neotuđuje. Nije Republika Srpska ustanovila parlament da bi njenu volju prekrajale i preinačavale sudije čija imena ni izgovoriti ne znamo. To što tamo neke sudije naš zakon i predmetni praznik tumače ovako ili onako, a zar je to nekakav „problem“? Naš Zakonodavac je ujedno i najviši tumač NAŠIH zakona, a sudovi i sudije od njega maksimalno mogu tražiti dostavljanje tumačenja. Pročitao sam odgovor parlamenta Sudu i uvidio svu „maloumnost“ i kratkovidost  sastavljača akta. Šta se mi imamo pravdati oko toga na koji svetac „pada“ naš praznik, a još manje pozivati na praksu Evropskog suda, na zakone drugih država i šta već? Naš odgovor trebao je kratko i jasno glasiti: naše neotuđivo pravo je da političku volju izražavamo u formi zakona i to smo ovakvim pozicioniranjem Dana Republike Srpske i učinili!

Ono šta Ustavnom sudu nije napisano, ali mu je u svakom slučaju trebalo biti sugerisano, jeste činjenica da ovaj sud ne raspolaže aparatom prinude kakvom bi svoju volju nametnuo. Možda tamo neko pogrešno „mašta“ kako BiH raspolaže institucionalnom moći za nametanje volje državnih sudova ili tijela, no, realno to nije tako. Sa druge stane, Republika Srpska raspolaže konvencionalnim subjektima bezbjednosti ili aparatom prinude dovoljnim da osmišljava i provodi volju svojih organa i institucija. Ukoliko taj aparat treba ojačati, poboljšati ili „očvrsnuti“ – u redu, uradimo to (normalno, uz adekvatne odluke parlamenta i vlade), no suštinu ne smijemo zanemariti: u ovoj zemlji nema „sile“ kakva može nametati odluke suprotne volji srpskog parlamenta. Ima neka „sila“ izvan ove zemlje? Gdje, u Savjetu bezbjednosti UN? Baš me zanima kakva bi se tamo „vetoizirajuća“ polemika razvila.

Ili se možda bojimo MMF-a? To li je? Ako se usprotivimo volji Ustavnog suda nećemo dobiti novi kredit!? Baš me zanima ta „računica“! Znači, treba da posudimo novac, da ga vratimo uz kamatu i da se odreknemo dana državnosti! Kakva je to računica?

Valjalo bi da naši parlamentarci ponekad pogledaju tv-reklame, ima ona: „Ili jesi, ili nisi!“. Ukoliko Republika Srpska jeste ono šta u njenom ustavu i u njenim zakonima stoji, ukoliko jeste IZRAZ NAŠE VOLJE, ukoliko jeste KRVAVO STEČENO PRAVO, onda bi trebalo da to i narodni poslanici poštuju.

Dakle, sva „mudrost“ ovog svijeta leži u donošenju odluke NS RS kakva načelno treba da glasi: Ustavni sud BiH je donio odluku suprotnu VOLJI ZAKONODAVCA i kao takva na teritoriji Republike Srpske neće biti implementirana!

Ovde moram našim parlamentarcima uputiti jedan pro bono savjet. Tiče se utvrđivanja procedure apeliranja pred Ustavnim sudom BiH. To što Ustav BiH kaže da Ustavni sud BiH može preispitivati usklađenost sa državnim ustavom svakog propisa ne znači da to može činiti „automatizmom“. Konkretno, neprihvatljivo je da bilo ko može pokrenuti preispitivanje usklađenosti entitetskog zakona sa ustavom države, a da prethodno nije isto pitanje otvorio pred Ustavnim sudom Srpske. Jednostavno, mora se znati red radnji i veličina. Zakoni moraju primarno biti usklađeni sa ustavom društva čiji parlament ih donosi, a to je u našem slučaju Ustav Republike Srpske, pa tek sekundarno sa državnim ustavom.

Ukoliko postoji neusklađenost entitetskog i državnog ustava postoji procedura kakvom se takva pitanja razrješavaju, no, to u svakom slučaju podrazumijeva i pitanje političke volje (opet se vraćamo političkoj volji i ko ima pravo da takvu volju materijalizuje u formi zakona). Dakle, da budem jasan: Parlament Srpske mora zauzeti stav da neće implementirati niti jednu odluku Ustavnog suda BiH ukoliko apelant isto pravno pitanje prethodno nije postavio pred Ustavnim sudom Srpske

Na kraju moram cinično primijetiti: da su nosioci institucionalne i političke moći Republike Srpske imali bar zrno mudrosti i kuraži u odnosu na famoznu odluku Ustavnog suda BiH o konstitutivnosti naroda mi danas objektivno ne bi bili u ovakvim problemima. To je bio trenutak za raspisivanje tog famoznog referenduma kakvim „prijetimo“ dvije decenije, ali je eto propušten i protraćen. Danas plaćemo cijenu tadašnjeg  kukavičluka onih koje smo izabrali da nas predstavljaju, da vladaju. No, i pored toga jednom moramo prelomiti stvari i uspostaviti odnose sa državnim institucijama onako kako to odgovara interesima entiteta i naroda. Ili ćemo dovijeka vjerovati u „vilenjake“!?

Ukoliko naši parlamentarci nisu u stanju razumjeti esenciju ovakvog tumačenja onda od njih trebamo (retroaktivno) zatražiti dostavljanje uvjerenja o radno-zdravstvenoj sposobnosti. Istovremeno, ukoliko nemaju kuraži zauzeti ovakav stav i donijeti adekvatnu odluku, a zbog čega bi im trebalo dati plate? Neka ih plaća Bakir Izetbegović, Ustavni sud ili MMF! Plaćamo li mi njih da DONOSE ZAKONE I ODLUKE, da u naše ime VLADAJU, ili da INGERENCIJE Republike Srpske prenose na tamo neke sudije što im ni imena ne znamo izgovoriti? Pitam se hoće li zahtjev podnijeti na „maternjem engleskom“ da ih uvažene sudije razumiju?