среда, 27. септембар 2017.

Velika seoba naroda iz Bosne i Hercegovine



 
Ponašanjem Valentina Incka međunarodna zajednica je narodima i građanima Bosne  i Hercegovine nedvosmisleno pokazala kako su prepušteni na milost i nemilost vladajućih oligarhija. Zašto hiljade naših građana svakodnevno stoje u nepreglednim redovima ispred stranih ambasada kad možemo organizovano krenuti u Evropsku uniju, poput svojevremeno Sirijaca i Iračana?


Piše: Borislav Radovanović

Doista bi trebalo istražiti gdje se nalazi Visoki predstavnik Valentin Incko. Da li je u Beču ili Grmeču? Da se nalazi na svom radnom mjestu valjda bi do njega došli brojni apeli građana i zajednica u kakvima traže zaštitu od sve težeg institucionalnog nasilja vladajućih oligarhija diljem zemlje.

Istovremeno, možemo sasvim opravdano zaključiti kako najviši međunarodni predstavnik u našoj zemlji prati samo režimske medije, prema kojima je ekonomsko, političko i socijalno stanje ovde mnogo bolje negoli u njegovoj Austriji. Da prati ono šta mu građani direktno dostavljaju, ili da bar ponekad obrati pažnju na sadržaje koje građani svakodnevno javno predstavljaju, znao bi da je odavno „zazvonio alarm za buđenje“.

Evo i jednog eklatantnog dokaza da je Valentin Incko već doboko zaronio u „zimski san“. Pokret „Treći blok“ uputio je njegovoj kancelariji prijedlog da hitno smijeni ministra MUP RS Dragana Lukača zbog grubog napada na ustavno-političko uređenje Republike Srpske, a šta se prema našem pozitivnom pravu istovremeno ima smatrati napadom na državno uređenje.

No, Incko je odlučio potpuno ignorisati ovaj legitiman prijedlog za preduzimanje mjera i radnji za kakve svakog mjeseca prima pozamašnu platu. Po procjenama kakve je moguće provjeriti ovaj pokret okuplja bar 10 000 registrovanih članova i deklarisanih simpatizera, a gdje valja uobziriti činjenicu da pokret dosita predstavlja multietničku i multikulturalnu zajednicu kakvu podržavaju građani širom BiH-e.

I kakvu poruku je svojim ignorantskim ponašanjem odaslao Visoki predstavnik? Ministar Dragan Lukač je njegovo nečinjenje protumačio kao „međunarodo odobrenje“ za ono šta radi, pa je dodatno pooštrio udare na sve njegove političke neistomišljenike (ministar je član Glavnog odbora SNSD). Svi svjedočimo njegovim najavama da će u najblažem prekršajno goniti narodne poslanike Saveza za promjene. Zvuči suludo, ali on na tome očigledno istrajava.

No, ono šta sve nas koji nemamo poslaničke imunitete muči jeste Lukačova represija prema trenutno najaktivnijim nosiocima borbe protiv režima Milorada Dodika, a konkretno se odnosi na pokrete „Treći blok“ i „ReStart Srpske“. Kada je vidio da Incka ne zanima šta on radi ministar policije se bukvalno obrušio na vodstvo ovih pokreta u namjeri da ih definitivno uništi.

Bojim se da bi nabrajanje svih dešavanja ovaj tekst načinilo preobimnim, a javnosti je već poznato šta se dešava sa predstavnicima ovih pokreta. No, ovde dolazimo do suštinskog problema. Konkretno, u direktnoj komunikaciji sa prijateljskim/sličnim pokretima i građanima Federacije BiH doznajemo da ni tamo stanje ništa nije bolje, te da su na udaru posebno politički subjekti koji djeluju izvan partokratskih elita.

Znači, građani Federacije dijele identičnu sudbinu građana Srpske. I jednako unutar državnih i entitetskih tijela nemaju osiguran ni minimum ljudskih prava i sloboda. To je ono šta zbližava narode i građane Bosne i Hercegovine! Zajednička neimaština, nepravda, obespravljenost, besperspektivnost... ljude u pravilu zbližava.

No, svi ti „zbliženi“ u ovoj zemlji su posebno na udaru režima i to iz vrlo pragmatičnog razloga: ne podržavaju volju oligarhija. Da podržavaju hegemoniju bili bi unutar vladajućih struktura i ne bi trpili ono šta inače trpe. I gdje ti „zbliženi“ najčešće nalaze izlaz iz nametnute im situacije?

Na tom planu u oba entiteta ili cijele države imamo identičnu sliku – nepregledne redove ispred stranih ambasada. Ovde realno govorimo o desetinama hiljada onih koji tek traže načina da odu, a da ne pominjemo kako su desetine hiljada već odavno napustile ovu zemlju jada i čemera. Uz to ne smijemo zaboraviti i desetine hiljada onih koji nemaju ni za autobusku kartu do Sarajeva, a kamoli za troškove oko podnošenja molbi za prijem u druge države (svakako najveća grupacija).

Nema potrebe za posebnim matematičkim znanjima da bi se utvrdilo kako stotine hiljada građana žele da napuste Bosnu i Hercegovinu, a dominantno zbog toga što im ovde vladajuće oligarhije ne obezbjeđuju ni minimum uslova za biološko opstajanje ili narodski rečeno puko preživljavanje.

I sad dolazimo do vrlo pragmatičnog pitanja: zašto građani Bosne i Hercegovine, upravo vođeni primjerom miliona onih koji su preko „našeg“ Balkana domogli se Evropske unije, ne bi uradili identičan potez? Zašto statati ispred ambasada, patiti se i trošiti, kad je mnogo jednostavnije organizovati se i krenuti pješice?

Tamo gdje nas zaustave vojska, policija i žičane ograde čekaćemo dok nas ne puste da prođemo ili pomremo od gladi. U biti mi se svakako zlopatimo i pitanje je koliko ćemo dugo moći ovako živjeti, pa neka bar umremo u „proboju iz koncentracionog logora“ u kom nas godinama drže. Stotinama hiljada ovdašnjih ljudi, uključujući i autora, bijeg iz „koncentracionog logora“ je bukvalno pitanje života i smrti.

Znači, sveukupno ovakva razmišljanja možemo svesti pitanje „tehničke prirode“: da li i dalje statati u redovima, ali sa vrlo upitnom vjetojatnoćom odlaska, ili se jednostavno organizovati i krenuti? Kad već međunarodna zajednica, a posebno Evropska unija, neće da nam pomognu u biološkom opstanku u našoj zemlji, onda neka brinu o nama kao o izbjeglicama iz „koncentracionog logora“.

Za kraj valja peontirati kroz jednu nedvosmislenu činjenicu: ako ne krenemo zasigurno na željeno odredište nećemo ni stići. Možemo to činiti kao i do sada (čekanjem u redu), ali svi zajedno svjedočimo kako to sve teže i teže uspijeva. Organizovana „seoba naroda“ pruža mnogo veću vjerojatnoću da ćemo uspjeti.

A kad se jednom dokopamo Evropske unije, gdje ako krenemo postoje i izgledi da dođemo, onda nas neće biti pretjerano briga šta radi Valentin Incko, zajedno sa Miloradom Dodikom, Bakirom Izetbegovićem, Draganom Čovićem i drugim nosiocima patrokratske moći, pa i kako je svima ovima koji uživaju privilegije povodom „aplaudiranja“ svemu onome šta se dešava u našoj zemlji.

Što se tiče stotina hiljada siromašnih, napaćenih i obespravljenih građana Bosne i Hercegovine međunarodna zajednica može ovde ostaviti Valentina Incka još 100 godina, ili može ga sutra povući. To u našim životnim prilikama više uopšte nije važno. Naš primarni interes je da pobjegnemo iz ovog „koncentracionog logora“, a po svemu sudeći vrijeme je za „proboj“. Neko će valjda preživjeti i dokopati se „slobode“.