ПУТИН ДОЛАЗИ „ЈУЖНИМ-НАБУКО ТОКОМ“

Кажу да историјске личности не постају такве само захваљујући индивидуалним својствима, него и околностима у каквима битишу. За Владимира Путина већ сад можемо закључити како је у питању „прави човјек у право вријеме на правом мјесту“. Обједињавање енергетских пројеката Јужни ток и Набуко је потез какав може темељно промијенити човјечанство, а поприличан број индиција указује како је то управо намјера „Владимира Великог“.

Пише: Борислав Радовановић

Nova trasa Južnog toka

Од почетка различитих „арапско-прољетних“ криза и сиријског сукоба, преко украјинског грађанског рата, па све до актуелних блискоисточних догађања и Исламске државе, оквирно можемо оцијенити да је Владимир Путин повлачио изнуђене потезе . Можемо слободно рећи да је Путин тек одговарао на потезе противника у овој замишљеној игри на „великој шаховској табли“ (према Збигњеву Бжежинском). Но, његов споразум са турским предсједником Тајипом Ердоганом од 1. децембра може се сматрати маестралним потезом какав темељно мијења позицију ове замишљене „партије“. Покушаћемо овим текстом отворити поједине геополитичке, геостратешке и економско-енергетске димензије руско-турског споразума, а какве би у коначници могле довести до чак и у овом тренутку незамисливих глобалних промјена.

Поменути споразум (напокон!) разоткрива многе нејасноће у политици Тајипа Ердогана. Из везаних текстова видљиво је како позиција и понашање Турске дуже вријеме интригира човјечанство. На питања због чега је Турска приступила пројекту Јужни ток (без Турске готово неизводивог), због чега је одбијала вишеструке америчке захтјеве за ангажовањем у сиријском сукобу и трпила озбиљну унутрашњу дестабилизацију инструментализовану због такве политике, те због чега данас трпи оружане провокације Исламске државе на својим границама, одговор је јасан и јединствен – због ЈУЖНОГ ТОКА!

Тек нова верзија и „копнена траса“ Јужног тока кроз Турску открива пуни потенцијал овог енергентског коридора – односно могућност обједињавања пројеката Јужни ток и Набуко. Већ поменути руско-турски споразум указује да Русија тим гасоводом намјерава дистрибуирати 63 милиона кубика природног гаса, шта недвосмислено указује како Јужни ток није „обустављен“, него само преусмјерен другом трасом. Но, питање је коју количину гаса надаље нaмјеравају дистрибуирати ови нови партнери. Из горње мапе је видљиво како турски географски положај врло једноставно омогућава изградњу дионице од Ирана и Азебеjџана до Јужног тока. Идентично је могуће изградити дионицу са ширег сиријско-ирачког подручја. Дакле, најважнији ресурсни потенцијали са каквима је калкулисао пројекат Набуко овом „Новом Јужном току“ су на располагању.

Прије него разјаснимо различите еконoмске, политичке и стратешке аспекте новог „Јужног-Набуко тока“ морамо се запитати због чега Путин изводи ову представу за јавност око наводног одустајања од Јужног тока? У везаним текстовима дјелимично је објашњено какве активности Сједињене Државе предузимају у циљу спречавања реализације Јужног тока, уз истовремено пројектовање низа блискоисточних оружаних сукоба са крајњим циљем „оживљавања“ пројекта Набуко. Сасвим је разумљиво да овакве грандиозне пројекте (обједињавања Јужног тока и Набуко-а) Путин у датим околностима мора скривати „к’о змија ноге“. При том Путин управо користи тактику противника: декларативно обуставља пројекат, а на терену дјелује дијаметрално супротно. Надаље, из паничне реакције у ове хладне дане видљиво је колико је Путин одабрао фантастичан тајминг за застрашивање дезорјентисане Европе.

Сад, вратимо се на питање шта Турској доноси овакав пројекат? Рађене су бројне анализе и утврђене су исплативости Јужног тока или Набуко гасовода појединачно. Какву економску рачуницу можемо извести из обједињавања та два пројекта у овом тренутку можемо само замишљати, али је неспорно да ће се приходи мјерити у стотинама милијарди евра и у вишедеценијском периоду. Оно шта Бугари нису успјели схватити јесте чињеница да бити „први дистрибутер“ у оваквим енергентским пројектима доноси огромну корист, међутим, пословични Турци то свакако схватају. Примјетно је да бројни аналитичари указују како Турска добија гас за унутрашње потребе по шест одсто нижој цијени, али та корист постаће тек „кап у мору“ уколико дође до обједињавања пројеката Јужни ток и Набуко, како се овдје наслућује.

Но, и геостратегијски аспекти новонастале позиције су буквално фантастични. У везаним текстовима је наглашено како је украјинска криза изазвана да би се Русија „избацила“ из актуелних блискоисточних сукоба. Речено је да су Сједињене Државе инструментализовале Исламску државу са два „задатка“: први, сламања сиријског режима; те, други, произвођења већег регионалног сукоба са Турском и Ираном као носиоцима истог (као противницима!). Међутим, посљедњи потези Путина и Ердогана такав сценарио чине неизводивим. Најважнији фактор англоамеричких пројекција против Ирана (дакле, Турска) у оваквој консталацији односа постаје, чак, својеврстан стуб руско-иранских извозничких потенцијала. Русија и Турска стварају „заштитни штит“ према Ирану и, оно као приде, тој земљи омогућавају дистрибуцију свог највећег ресурса – природног гаса. Сличне рефлексије могу се очекивати и у односу на Сирију, Ирак и земље њиховог непосредног окружења.

У односу на геополитичке аспекте овог споразума такође можемо извести занимљиве димензије. И прије Великог рата и разбијања Отоманског царства, Турска је постала марионетом у британско-америчким рукама. Тек у партнерству са Русијом и Ираном, још заснованом на огромном заједничком интересу, Турска постаје регионална сила, каква позиција јој објективно и припада. Обзиром да сада Турска постаје „примарни“ енергетски дистрибутер према Европи могло би се догодити да ненадано престану вишедеценијска изругивања око турских захтјева за пријем у Европску Унију. Већ сад је познато да ће овај нови гасни коридор даље ићи преко грчке територије. Огроман интерес какав економски сломљеној Грчкој сад долази „из правца Турске“ у многоме ће промијенити односе између ове двије деценијама закрвљене државе.

Траса новог „Јужног-Набуко тока“

Да би уопште схватили идеју Јужног тока, односно енергетског снабдјевања југа Европе природним енергентима нафтом и гасом, морамо се вратити у далеке 50-е године прошлог вијека. Италијан Енрико Матеи познат је по кованици „Седам сестара“, како је назвао седам америчко-британских компанија које су глобално доминирале нафтним прометом. У циљу обезбјеђивања Италије нафтом и природним гасом, Матеи се „опасно“ почео мијешати у послове „Седам сестара“ , а једна од првих озбиљнијих материјализација тога био је уговор о набављању иранске нафте. Потом слиједи „посао вијека“ у ком је договорена изградња совјетског нафтовода преко земаља Варшавског уговора. Енрико Матеи је договорио трампу нафте за челичне цијеви великог промјера потребне за изградњу овог нафтовода и за ту потребу изграђена је челичана у Таранту. Погинуо је у сумњивој авио-незгоди 1962. године, пред договорени састанак са Џоном Кенедијем (убијеним наредне године). За оне најнеупућеније – Енрико Матеи је оснивач италијанске државне компаније „ЕНИ“ (Ente Nazionale Idrocarburi).

И много каснија идеја енергетског снабдјевања Јужне Европе природним гасом, односно пројекта Јужног тока, потиче од компанија ЕНИ и Гаспром. Почетна идеја о односу удјела у капиталу од 50:50 није заживјела, али је и 20 одсто ЕНИ-јевих дионица значајно у том огромном пројекту. Шест деценија ЕНИ настоји реализовати овај пројекат и тешко је замислити Италију тек као крајњег „конзумента“ природног гаса, како је то било замишљено у првобитној верзији Јужног тока (оној преко Бугарске). Управо у Италији треба тражити сљедећу дионицу овог гасовода. Како је то приказано на мапи, након Турске и Грчке, управо југ Италије (преко Јадранског мора) треба посматрати као продужетак овог гасовода кроз Италију до швајцарске границе. Ту можемо очекивати рачвање гасовода у правцу Француске и Пиринеја, на једној страни; те, према Централној Европи (Швајцарска, Аустрија, Мађарска) и Југоисточној Европи (Словенија, Хрватска, Србија, БиХ...), на другој страни. Француски удио од неких 15-ак одсто у Јужном току значајно се увећава уколико дође до обједињавања ова два пројекта (Јужног тока и Набуко), но, због чега и Француску не би посматрали као даљег дистрибутера према Шпанији и Португалу? Њемачких 15-ак процената удјела у том пројекту само је додатни основ због ког треба очекивати реализацију истог. Оно шта Бугарска, Србија и Мађарска нису могле „прогурати“ унутар бриселске администрације, од Грчке, Италије, Француске и Њемачке је сасвим изгледно. Уосталом, антимонополистички захтјеви ЕУ упућени Гаспрому и имају функцију увећавања удјела у капиталу овог пројекта од стране европских компанија.

На крају, за оне „русофиле“ којима се чини незамисливим да Јужни ток до Србије и Републике Српске дође преко Мађарске (или чак Хрватске!), треба утјешно рећи како постоји могућност изградње својеврсне „балканске вертикале“ од Грчке до Мађарске (шта обезбјеђује некакав „кружни ток“ овог гасовода), како је то и на мапи представљено. Ту повезано долазимо до питања изводивости Коридора 10, као пројекта не мање значајног од Јужног тока, али не треба сметнути са ума да велики пројекти повлаче и велике ризике. Било како било, „Владимир Велики“ (Путин) повукао је маестралан потез какав би дугорочно могао промијенити човјечанство, а надати се да у наредном периоду неће заборавити своју „српску браћу“. Но, како наш народ каже: „Свако зло за неко добро“, па можемо рећи како је можда и добро да нас пројекат „Јужни-Набуко ток“ заобиђе. Овако представљен пројекат Сједињене Државе могу дугорочно предуприједити једино изазивањем некаквог великог (можда и глобалног) оружаног сукоба и управо због такве опасности овакве „велике игре“ треба и препустити „великима“. У једном давно написаном раду изнио сам премису како будућност човјечанства лежи на „осовини“ Париз-Берлин-Москва-Пекинг-Анкара, те да су те регионалне силе удружено способне америчко-британске хегемоне „вратити на њихова острва“ и човјечанство увести у нову еру мира и напретка. Потоња дешавања полако потврђују ову премису (и наду у бољу будућност!)

Везани текстови:

http://evroazija.info/b-radovanovic-putin-je-otisao-cekamo-obamu-da-li-je-nabuko-mrtav/

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=41768