субота, 08. март 2014.

Borislav Radovanovic Blog: КОЛЕКТИВНА АМНЕЗИЈА ИЛИ СУМЊА

Borislav Radovanovic, bloger. teorija zavjere

КОЛЕКТИВНА АМНЕЗИЈА ИЛИ СУМЊА

Када је неко рођен на Балкану за вријеме социјалистичког уређења и тадашњег система друштвених/етичких вриједности, а посебно под утицајем знања стечених у таквом систему образовања ( прилагођеном одржавању система), инстинктом и свијешћу прилагођава се таквом систему. Онда неочекивано, у трену, долази до успостављања дијаметрално супротног друштвеног уређења, гдје догме до тада научене више не вриједе, па чак до мјере да се сматрају непријатељским. Проблем настаје када ово ново уређење намеће своје догме, супростављене претходним, и тражи од појединца и колективитета прилагођавање готово „преко ноћи“. То је као да тражите од неког да првих двадесетак година свог живота сматра непријатељским према себи самом, или да их избрише из сјећања (као вјештачка амнезија), а у сврху прилагођавања новом друштву и његовом систему вриједности, па чак до мјере да је таква амнезија питање опстанка. Када сам крајем 1980-их чуо термин “нови свјетски поредак“, уосталом као и остатак тадашњег друштва, једноставно томе нисам придавао пажњу. Тек данас наслућујем како је поменута појединачна и колективна амнезија, каквој сам изложен, у ствари један велики експеримент који је требао да ме прилагоди тренутном друштвеном уређењу и његовом систему вриједности, односно новом свјетском поретку.


Друго, рођење на Балкану мени и сличнима једноставно је додијелило један, или више њих, крвави рат који је поново наметао неке своје догме и тражио прилагођавање. У почетку, будимо искрени, учествовање у рату није нам тешко „падало“, а посебно у контексту свијетле ратничке традиције наших предака. Докле сеже моје знање о прецима нити једна генерација није избјегла ову „обавезу“. Данас се питам од куд толики ратови? Да ли је то питање нашег менталитета у ком смо толико крвожедни па стално изазивамо сукобе или, пак, живимо на простору у ком нас ратови не „заобилазе“? Анализирајући посљедњих стотињак година примјећујем како народи на овом простору накада нису ратовали у некаквом „класичном“ смислу да два народа започну рат због неког сукоба или интереса. Не негирајући чињеницу да су овдашњи народи у сваком рату били на супростављеним странама, ипак чињеница је и да се то увијек дешавало у контексту већих глобалних или регионалних сукоба. Ово намеће сумњу да ми (читај: овдашњи народи) не тражимо ратове, него ратови траже нас. Ова сумња ме је „натјерала“ да истражим ратове на нашем простору у посљедњих стотињак година. 

петак, 07. март 2014.

СИСТЕМ БЕЗБЈЕДНОСТИ БИХ

Пише: Борислав Радовановић

Теоријски  безбjедносне  појаве у основи разврстају се у  двије  групе: појаве  стварања  безбjедности  и  појаве  разарања  безбjедности, које се сагледавају кроз призму  система безбjедности и појава угрожавања безбедности. Логиком да угрожавање условљава системско штићење безбједности, на првом кораку анализираћемо појавне облике угрожавања БиХ, њених ентитета Републике Српске и Федерације БиХ, Дистрикта Брчко и нижих облика колективитета. Даљим слиједом анализе облике угрожавања дијелимо на угрожавања изазвана спољним факторима и угрожавања као производ дјеловања унутрашњих фактора. Управо овдје долазимо до кључног облика угрожавања овог друштва, односно спољног/иностраног дјеловања различитих држава, организација, група и појединаца какве представљају најтежи извор безбједносне, политичке, економске и ине дестабилизације БиХ и њених подсистема. Готово у правилу у стручној литератури, нормативи и општој перцепцији сусрећемо тврдње како се Б-Х друштво развија „након" рата, међутим, ако уобзиримо један од основних постулата безбједносних наука да се рат води оружаним и неоружаним средствима поставља се једноставно питање ко и којом научном методом је утврдио да је овдје рат окончан? Можда би „класичне“ безбједносне доктрине могле подржати овакав став, међутим, највећи глобални генератор оружаних сукоба Сједињене Америчке Државе (САД) су почетком 1980-их битно редефинисале безбједносну политику и геостратегије са циљем урушавања Варшавског пакта и испуњавања сопствених хегемонистичких циљева ((Револуција у војним пословима – РМА, „Маршалов план“  - твррац Ендрју Маршал ( Andrew Marshall) звани Једи (Yoda)]. Уобзиривши 200-годишње континуирано британско-америчко настојање за успостављањем глобалне хегемоније долазимо до оцјене како је у питању само усавршавање претходних стратегија, прилагођено тадашњим техничко-технолошким, општедруштвеним и интересним условима. Шире: Ендал, Вилијам Стољеће рата II, Тајни геополитички план америчке Владе, Детекта, Загреб, 2008.б.)). Oвдје проналазимо извориште фамозног пројекта глобализације у свјетском поретку, заснованог на принципу детериторијализације. За „демаскирање“ пројекта глобализације довољно је мишљење „главног“ америчког геополитичког стратега Бжежинског ((Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzeziński), Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 2001.)) о праву и обавези САД да искористе новонастале свјетске прилике ( распад Варшавског пакта) и овладају човјечанством. У тражењу спољних утицаја на изазивање оружаних сукоба на нашим просторима, поново је довољан Бжежински када тврди како овладавање простором  Евроазије у суштини значи владавина Свијетом, док Ценоморски регион (гдје сврстава и „традиоционални“ Балкан) дефинише као полазну тачку у овом освајачком походу ( Јефтић, Невенка, Геополитика Црноморског региона, часопис Међународни проблеми бр. 2-3, Београд, 2007.) 


Даље, перцепција према којој се оружани сукоб у БиХ треба посматрати одвојено од укупних дешавања на простору бивше Југославије (СФРЈ) у научној и теоријској примјени нема утемељења. Оваква перцепција може се користити у дневно-политичке сврхе, али уколико нас интересује објективна истина као научни циљ и идеал онда догађаје у протеклих 30-ак година морамо свеобухватно анализирати. Стратегију да се изабрана држава или народ;  у оквиру глобалних хегемонистичких претензија, на првом кораку напада; дјеловањем јединственог политичко-финанцијско-обавјештајног апарата дестабилизује и дезорјентише Британци су осмислили још почетком 19-ог вијека, а средином прошлог вијека „братски“ подијелили са Англо-американцима ((Британска тајна служба СИС (Secret Intelligence Service) је током II св. рата директно обучавала америчке кадрове који су касније формирали Средишњу обавјештајну службу – ЦИА  (Central Intelligence Agency) (стр. 108), чиме је обезбједила дуготрајни утицај на безбједносни систем САД. Овдје је потребно посебно истаћи како је британско-америчка склоност ка преварним договорима/уговорима, непоштивању или кршењу договореног, нуђењу крајње неприхватљивих споразума и слично аморално понашање, а све на бази пријетње или примјене бруталног насиља, у ствари дио њихове стратегије)). Супростављајући се наметању перцепције о „распаду“ Југославије  Ковачевић је децидан: „Југославија је разбијена и то у крвавом рату“ (Брацо Ковачевић и сарадници, Конфликти, зборник радова, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2012), на бази одлуке САД-а донесене још 1982. године (Директива бр. 54 Савјета за националну безбједност и Директива НСДД бр. 133 из 1984.г. под назовом „Политика САД према Југославији“). Након дугогодишње дестабилизује југословенске заједнице финансијским путем, врхунац слиједи примјеном познатог Бушовог сецесионистичког закона (Тhe Foreign Operations Appropriation Law 101-513) из 1990. године, којим је обустављена финансијска помоћ Југославији. „Сасвим је евидентно, да је овим мјерама америчка Влада потпалила фитиљ на Балкану. Три седмице послије изгласавања поменутог закона о санкцијама, 5-ог новембра 1990-те ЦИА је, у средствима информисања, објавила извјештај да ће се ‘Југославија дезинтегрисати уз грађански рат могуће већ наредне године’,” (Трамошљанин, Боро, Узроци националних сукова у другој Југославији, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2011.) шта је укупно довољно за идентификовање главног спољног иницијатора оружаних сукоба на простору СФРЈ. 

Међутим, посебно обиљежје ових оружаних сукоба чини директно учешће иностраног фактора ( САД, Велика Британија и др.) у виду примјене борбених дејстава. Директно оружано дјеловање у два наврата 1995. и 1999. године манифестовало се у еквивалентно немјерљивим штетним посљедицама: највећим етничким чишћењем у новијој историји, употребом монструозних средстава (шире: Пантелић, М., Голубовић, Д., Утицај осиромашеног уранијума на здравље становништва и човјекову околину,http://www.tfc.kg.ac.rs/), масовним страдањима и разарањима, изазивањем тешких физичких и психичких обољења и поремећаја и ино (опширније: Радовић, Бора, Југословенски ратови 1991-1999 и неке од њихових  друштвених последица, у Тортура у рату, посљедице и рехабилитација, зборник радова,  http://www.ian.org.rs). Посљедице неоружаних дејстава су једнако страшне: успостављање „вазалног“ односа и различитих облика политичког протектората; успостављање економског ропства (кредитног, платног, социјалног); уништавање привреде и финанцијског система, тешко нарушавање животне средине еколошким криминалитетом; потпуна идеолошка дезорјентација готово свих облика колективитета; „кривотворење историје“ ради дезорјентације у погледу националног идентитета; потпуна културна, образовна и етичка дезорјентација; негативни утицаји на појединачни и колективни интелектуални развој и бројне друге тешке посљедице.  

На сљедећој разини анализе, ради спознаје објективне истине, морамо уобзирити и друге оружане сукобе реализоване у оквиру истог хегемонистичког плана: Кувајт 1991.г., Авганистан 2001.г., Ирак 2003.г, као текућа дешавања у Либији, Египту, Сирији и другим државама, па чак и прилично извјестан сукоб у Ирану. Сви ови сукоби, укључујући и наш, реализовани су по истом „сценарију“ у три корака:

     - први, стварање друштвеног „хаоса“ обједињеним политичким, економским и обавјештајним дјеловањем; помагање опозиционих и екстремистичких организација и покрета; инструментализовање (обука, наоружавање, финансирање) паравојних организација и њихово усмјеравање против владајућег државног апарата; те изазивање унутрашњих оружаних „сукоба ниског интензитета“ ((„сукоб ниског интензитета“ Пентагон је у Правилу ФМ 100-20 из 1976.г. дефинисао у оквиру примјене нешто шире стратегије ФИД операција (Foreign Internal Defence) или “Унутрашње одбране пријатељске земље“, извор: Комарчевић,М., Пејановић, Љ., Живојиновић М.: Технологија примјене ФИД - операција у процесу разбијања Југославије, http://kpolisa.com)).
        - други, техникама информационог ратовања стварање претпоставки за укључивање у постојећи сукоб; директна војна интервенција на страни паравојних организација и „рушење режима“; успостављање контроле над дијелом или цјелокупном државом; запосједање  природних, привредних, финанцијских и инфраструктурних ресурса нападнуте државе (какви су и били почетни циљ хегемона).
        - трећи, успостављање нове власти и друштвених односа; задржавање војне доминације агресора ради спречавања остваривања суверенитета нове власти; стварање „слабе државе“ чији су капацитети довољни за штићење интереса агресора/хегемона, а неспособни за стварање квалитетног система безбједности; стварање претпоставки за будуће изазивање оружаног сукоба  на освојеној или сусједној територији.

Даљим слиједом анализе долазимо до злоупотребе међународног права током предње наведених оружаних сукоба. Перципирајући како „многи теоретичари одбацују тврдњу да је међународно право доиста право“ јер не располаже потребним апаратом принуде, САД-е (свјесне да тренутно располажу највећом силом) злоупотребљавају ово право у правцу остваривања сопствених хегемонистичких интереса. Међутим, овдје је потребно апострофирати једну посебну околност кршења међународног права, а тиче се манипулативног скривања објективне истине путем „правосудног позоришта“. Након сваког ратног похода САД-е и савезници ad hoc организују међународни или национални суд са задатком да „утврди“ како су на одређеном подручју заиста чињени злочини, као оправдање за извршено подстрекавање на рат, изазивање рата или агресију. Осим тога овакви судови треба да „превиде“ чињенице о употреби забрањених средстава (осиромашени уранијум, графитне и касетне бомбе и сл.), затим кориштење терористичких метода, учествовање САД-а и савезника у најтежим злочинима и ино. Оваквим стварањем лажних „правних извора“ обезбјеђују се претпоставке за прекрајање историје какво ће сасвим извјесно наступити у будућности. Оквирно, овакви „трибунали“ треба да обезбједе пресумпцију невиности стварним прекршиоцима међународног права.

У анализи постојећег система безбједности БиХ, прво се морамо вратити на систем какав „баштинимо“ из бивше СФРЈ. Некадашња држава је безбједност развијала на практичном, научном и теоријском нивоу. Квалитет тог система можда најбоље осликава чињеница да је више деценија успјешно штитио државу и друштвено уређење од разноврсних тешких облика спољних и унутрашњих угрожавања. Када уобзиримо чињеницу да је овај систем више од деценије „одолијевао“ предње представљеним директним нападима најјачих сила Свијета, онда развијеност и функционалност система не смијемо доводити у питање. Са друге стране актуелни систем безбједности БиХ можемо оквалификовати као систем карактеристичан за „слабе државе“. Овакав систем је развијен у довољној мјери да штити интересе хегемона, међутим, недовољан да на унутрашњем  плану испуни основне функције: безбједност, јавна добра и владавину права. Е сад, питање је како смо дошли до овако дијаметрално супротног система безбједности. Једноставно, поратни протекторат дјеловао је двосмјерно: прво, наше претходне безбједносне доктрине и праксу „прогласио“ је недемократским и оспоравао је њихову примјену; друго, најквалитетније кадрове је удаљио из праксе. У данашњем тренутку тешко је створити „рецепт“ по ком ће ово друштво развијати систем безбједности, међутим, у сваком случају на првом кораку треба умањити утицај држава и организација  какве су нас довеле до оваквог хаотичног стања ради испуњења сопствених хегемонистичких циљева. Идејна рјешења, искуства и помоћ треба црпити примарно од ЕУ и појединих држава чланица ове организације, али и од држава попут Русије која је успјела одбранити се од хегемонистичких напада креатора глобализације, нормално уз изналажење властитог идентитета и стварање адекватне праксе и доктрина.

УКРАЈИНСКА ЗАМКА ЗА ПУТИНА


Пише: Борислав Радовановић

Да ли тренутна „крени-стани политика“ Владимира Путина у односу на украјинску кризу указује на свијест о томе да је по сценарију Запада упао у замку могућег изазивања руско-украјинског братоубилачког рата? 





На другој страни, прослављени свјетски шампион Виталиј Кличко и други „легитимни“ представници свакодневно упућују апеле за помоћ поводом својеврсне руске окупације дијелова Украјине. Сад, запитајмо се да ли ће Кличко неколико година чекати одговор на своје апеле, баш као што је и Хитлер чекао Черчилов одговор поводом напада на Пољску? Рудолф Хес је морао починити „двоструко вјешање“ јер британско-англоамерички тајни договори никада се не материјализују у обећаном обличју и то су Украјинци требали научити из њемачких погрешака.

Ипак, да би спознали како је украјинско-руско становништво доведено у позицију сасвим изгледног тешког крвопролића нужно је проанализирати етиолошке аспекте одређених претходних процеса и дешавања. Ту, на првом кораку анализе, морамо уобзирити познату изреку да „Британци воле ратовати туђим рукама“. Да би схватили овакву вишеструко потврђену методу безбједносног дјеловања морамо уобзирити теорије Александра Дугина о томе како се геополитички процеси манифестују у два основна појавна облика: „таласократије“ или владавине путем мора, те „теулократије“ или владавине путем копна. Већина познатих геополитичара данашњице начелно одваја епохe британскe и англоамеричкe глобалне доминације, али уобзиривши методолошки јединствен образац дјеловања и јасно изражено савезништво ова два субјекта, то се може тумачити и као феноменолошки јединствена појава. У том смислу потребно је схватити да се британско-англоамеричка глобална доминација примарно заснива на контроли најважнијих поморских коридора (дакле, на таласократији). Међутим, како то истиче један од водећих англоамеричких геополитичара Збигњев Бжежински, тек потпуна контрола над простором Евроазије представља „владавину Свијетом“. Ту се отвара једноставно питање: како ове двије географски периферне нације, и поред неспорне поморске моћи, могу контролисати (па изгледно и освојити) огромни евроазијски копнени простор? На то питање Бжежински одговара – примјеном древне римске стратегије divide et impera (завади, па владај). Ова британско-англоамеричка алијанса, дакле, вијековима одржава сопствену глобалну доминацију континуираним генерисањем сукоба између евроазијских народа и држава.

 Познати амерички истраживач Вилијам Енгдахл у свом раду „Стољеће рата“ недвосмислено је оптужио Велику Британију за изазивање Првог свјетског рата, те изузетно квалитено и аргументовано разобличио „Велику игру“ каквом је овај рат намјерно, циљно и плански произведен. Концепцијски посматрано Велики рат представља једну прилично једноставну замисао – међусобно сукобљавање двије нејвеће евроазијске заједнице, германске и славенске. Неспорно је да су се ова два корпуса народа својски учествовала у овом монструозном пројекту, али њихови ратни планови били су оквирно везани за 1917. годину, но то је циљно промијењено Сарајевским атентатом. Када неприпремљене противнике уведете у сукоб, онда можете рачунати са много већим страдањима и њиховим прекопотребним исцрпљивањем. Дакле, стратегијски елемент „завади“ произвео је ресурсну девастацију евроазијског простора до мјере послијератне неспособности супростављања британској хегемонији каква је успостављена Версајским споразумом, односно претпоставку за материјализовање елемента „па владај“.

Ипак, тек Други свјетски рат представља перфидну подвалу наивном остатку човјечанства на каквој би се Черчилу могло честитати, нормално да није страховитих страдања каква је тај рат произвео. На руско-љевичарски тоталитаризам инструментализован је њемачко-десничарски, а у суштини понавља се славенско-германско крвопролиће и послијератна британско-англоамеричка хегемонија. Данас дознајемо како је Мусолини још 1917. године био на „платном списку“ британске обавјештајне службе, па себи постављамо питање да ли је наука феномен фашизма разјаснила у контексту објективне истине? Аналогно томе, научници тек данас отварају питање извора финанцирања (читај: Енглеска банка) економски ирационалне Хитлерове предратне привреде (важне претпоставке наредног свјетског рата), па тиме и питања етимолошких и феноменолошких аспеката нацизма. За напоменути је да Енгдахл у поменутом раду занимљиво појашњава како британско-англоамерички „Пројекат Хитлер“ започиње још 1922. године.

Потоњи хладноратовски период оквирно прате идеолошке љевичарско-десничарске будалаштине и лажни мит о демократији по „стандардима“ Западне цивилизације. При том човјечанству промиче спознаја да се капитализам, као облик друштвеног уређења, вјештачки одржава на перфидним манипулацијама, па и чињеница да 100-тињак најбогатијих породица континуирано шире богатство, моћ и утицај. У периоду од 1976. године, па све до 1993., Сједињене Државе развијају низ специјалних стратегија политичко-финанцијско-обавјештајно-оружаних дејстава и произвођења контролисаних сукоба, оквирно познатих као ФИД (Foreign Internal Defence) операције, а са недвосмисленим циљем разбијања Источног блока. У основи ове стратегије базиране су на произвођењу унутрашњих сукоба на двије разине: идеолошкој (комунистичко-антикомунистичкој) и етничкој. Већина бивших чланица Источног блока је избјегла унутрашње сукобе и крвопролића тако што су починиле самопоробљавање у односу на Сједињене Државе. Бивша СФРЈ, а базично због опредјељења српског народа, није починила такво самопоробљавање и догодило се разбијање државе и крвави рат (дакле, јединствен рат од 1990. до 1999. године). Глобална дезорјентација, каква је манипулативно и злонамјерно произведена, користи се касније за низ бруталних крвопролића попут оних у Ираку и Авганистану, па све до ових „модерних“ појава типа „арапских прољећа“ или „обојених револуција“.

Но, „бумеранг ефектом“ западни центри моћи долазе у проблем сецесионистичких дјеловања на свом простору, различитих друштвених расловајања и међусобних сукобљавања, па све до директног оспоравања таквог њиховог противцивилизацијског понашања. И раније су сличне ситуације унутрашње угрожености рјешаване произвођењем глобалних криза какве унутрашње проблеме подређују спољној опасности, хомогенизују популацију, те друштво усмјеравају у жељеном правцу. Међутим, такве манипулације нужно захтјевају постојање некаквог снажног „противника“ каквим ће популација бити застрашена и уједињена у „обрани“. То нас поново доводи до Руске Федерације и њеног „страшног“ предсједника Владимира Путина (новог Стаљина), као идеалног манипулационог инструмента.

 Сиријска предзамка 

Прва замка Путину поставља се инстументализовањем сиријске кризе! По већ увјежбаном „прољетно-арапском сценарију“ изазива се тешка дестабилизација, хаос и оружано сукобљавање у Сирији. Потом слиједи масмедијско прокламовање америчке најаве директне оружане интервенције у тој земљи. Сједињене Државе у овом тренутку траже начина да се извуку са ирачког, авганистанског, либијског и других подручја, а заиста је било наивно повјеровати у њихову спремност и способност упуштања у један директан рат са војском попут сиријске. Створена је манипулативна перцепција да је Путин са неколико ратних бродова и повлачењем „црвене линије“ зауставио америчку агресију на ту земљу, иако таква намјера никада није ни постојала. Замка је била у томе да се (сасвим очекивано) Путин јавно позове на међународно право какво Сирији гарантује суверенитет и територијални интегритет, те брани агресију на исту.

 Након таквог Путиновог позиционирања (на Западу је чак „изабран“ за личност године), слиједи нова ФИД операција на простору руских примарних интереса – у Украјини, каква и представља коначну замку за овог лидера. Украјинска „обојена револуција“ је одлично темпирана у контексту премисе да Путин неће реаговати током одржавања Олимпијских игара у Сочију, тако да је прије окончања игара остварена прва фаза операције у виду смјене легитимних власти и стварања хаоса у земљи. Потом слиједи (опет очекивана) Путинова реакција у виду војног штићења виталних руских интереса на кримском полуострву. Тиме су обе сукобљене стране маестрално доведене у позицију из какве је готово немогуће изнаћи излазно рјешење. Актуелне украјинске власти (ето изоставимо њихове унутрашње „ДОС-овске“ проблеме) већ данас уочавају како ће изостати војна помоћ Запада, иако је врло вјеројатно тајно обећана, али не могу пристати на директну окупацију или отцјепљење дијелова сопствене државе. На другој страни, Руска Федерација мора штитити сопствене виталне интересе у црноморском региону и руску заједницу у Украјини, али то подразумијева гажење свих јавно прокламованих опредјељења каква су заступана у контексту Сирије, Србије и Косова, па и Републике Српске.

 Овдје се поставља једноставно питање: шта је потребно да се произведе крвопролиће између 30-ак милиона Украјинаца на једној, те 7-8 милиона њихових проруски орјентисаних судржављана и моћне Руске Федерације на другој страни? Одговор је прилично једноставан – ПРВА ЖРТВА! Мање-више већ је општепознато да након првих жртава наступа предвидив слијед догађаја какав неминовно води ка крвоплолићу. То што нити једна страна у сукобу, као ни земље непосредног окружења, није адекватно припремљена за један овакав оружани сукоб, па то је са аспекта идејних креатора оваквих „замки“ управо идеална позиција. Сарајевски атентат и Први свјетски рат, како је предње поменуто, на то јасно указују.

 Уколико се овај „црни сценариј“ чини монструозним, уобзиривањем одређених премиса долазимо у позицију спознаје да постоји и много црња димензија. Без обзира на руску ратно-ресурсну снагу нужно је претпоставити да Украјина у том сукобу може одолијевати мјесецима, па чак и неколико година, а посебно у контексту спољне помоћи. Међутим, ту би Кличко и компанија требали уобзирити чињеницу да су хрватско-бошњачки „савезници“ у нашем посљедњем рату на директну војну интервенцију Сједињених Држава морали чекати двије-три године. Очекивати је да ће и Украјинци првотно бити остављени да сами исцрпљују руску војску до граница сопствених могућности. Уколико након тога и дође до оружане реакције Сједињених Држава, то ће бити учињено са подручја Пољске, Румуније и других околних држава (НАТО чланица) и само са једним циљем – увођењем тих држава у шири регионални сукоб против Руске Федерације. Како је предње речено, оквирна замисао разбијања Источног блока у основној замисли и предвиђа унутрашње конфликте народа и држава тог простора (дакле, „рат туђим рукама“). Потом слиједи понављање историје у виду успостављања послијератне хегемоније на бази неспособности других субјеката да се супроставе конструкторима сукоба.

 На крају, потребно је прокоментарисати и српску острашћеност Путиновим „противмјерама“, каква је наспорно видљива на друштвеним мрежама. Примјетни су индикатори какви конкретно указују да се на подручју БиХ-е проводи једна ФИД операција чија ескалација у виду „босанског прољећа“ може се очекивати наредних мјесеци. Оквирно, потребно је у БиХ-и произвести општу дестабилизацију и хаос, као претпоставку поновног војног позиционирања Сједињених Држава у овој земљи. Довољан је јавни позив двојице чланова Предсједништва БиХ-e ради спречавања „хуманитарне катастрофе“ да би амерички „миротворци“ поново се овдје војно позиционирали. Англоамеричко војно присуство у БиХ-и треба посматрати кроз двије равни. Прво, само у ситуацији такве окупације могуће је произвођење уставно-политичких промјена какве су планиране за ову државу, а примарно се односе на укидање ентитета и кантона. Друго, у виду опетованог војног позиционирања према Србији. Тиме се Србија доводи у позицију опредјељивања по питању спремности на самопокоравање, уласка у НАТО, одустајања од руских инвестиција (примарно од Јужног тока) и политичког утицаја. Као алтернатива остаје јој нова политичка дестабилизација, нови оружани сукоб са Шиптарима и нови „Милосрдни анђео“. По питању руског супростављања таквом рјешавању „балканског питања“ не треба заборавити да ће Руска Федерација бити забављена украјинском кризом. Дакле, у контексту актуелних дешавања тешко да можемо пронаћи основа за какво српско радовање.

 Аутора текста можете пронаћи на Tвитеру под @BorislavRadovan