среда, 10. децембар 2014.

ПУТИН ДОЛАЗИ „ЈУЖНИМ-НАБУКО ТОКОМ“

Кажу да историјске личности не постају такве само захваљујући индивидуалним својствима, него и околностима у каквима битишу. За Владимира Путина већ сад можемо закључити како је у питању „прави човјек у право вријеме на правом мјесту“. Обједињавање енергетских пројеката Јужни ток и Набуко је потез какав може темељно промијенити човјечанство, а поприличан број индиција указује како је то управо намјера „Владимира Великог“.

Пише: Борислав Радовановић



Nova trasa Južnog toka

Од почетка различитих „арапско-прољетних“ криза и сиријског сукоба, преко украјинског грађанског рата, па све до актуелних блискоисточних догађања и Исламске државе, оквирно можемо оцијенити да је Владимир Путин повлачио изнуђене потезе . Можемо слободно рећи да је Путин тек одговарао на потезе противника у овој замишљеној игри на „великој шаховској табли“ (према Збигњеву Бжежинском). Но, његов споразум са турским предсједником Тајипом Ердоганом од 1. децембра може се сматрати маестралним потезом какав темељно мијења позицију ове замишљене „партије“. Покушаћемо овим текстом отворити поједине геополитичке, геостратешке и економско-енергетске димензије руско-турског споразума, а какве би у коначници могле довести до чак и у овом тренутку незамисливих глобалних промјена.

Поменути споразум (напокон!) разоткрива многе нејасноће у политици Тајипа Ердогана. Из везаних текстова видљиво је како позиција и понашање Турске дуже вријеме интригира човјечанство. На питања због чега је Турска приступила пројекту Јужни ток (без Турске готово неизводивог), због чега је одбијала вишеструке америчке захтјеве за ангажовањем у сиријском сукобу и трпила озбиљну унутрашњу дестабилизацију инструментализовану због такве политике, те због чега данас трпи оружане провокације Исламске државе на својим границама, одговор је јасан и јединствен – због ЈУЖНОГ ТОКА!

Тек нова верзија и „копнена траса“ Јужног тока кроз Турску открива пуни потенцијал овог енергентског коридора – односно могућност обједињавања пројеката Јужни ток и Набуко. Већ поменути руско-турски споразум указује да Русија тим гасоводом намјерава дистрибуирати 63 милиона кубика природног гаса, шта недвосмислено указује како Јужни ток није „обустављен“, него само преусмјерен другом трасом. Но, питање је коју количину гаса надаље нaмјеравају дистрибуирати ови нови партнери. Из горње мапе је видљиво како турски географски положај врло једноставно омогућава изградњу дионице од Ирана и Азебеjџана до Јужног тока. Идентично је могуће изградити дионицу са ширег сиријско-ирачког подручја. Дакле, најважнији ресурсни потенцијали са каквима је калкулисао пројекат Набуко овом „Новом Јужном току“ су на располагању.

Прије него разјаснимо различите еконoмске, политичке и стратешке аспекте новог „Јужног-Набуко тока“ морамо се запитати због чега Путин изводи ову представу за јавност око наводног одустајања од Јужног тока? У везаним текстовима дјелимично је објашњено какве активности Сједињене Државе предузимају у циљу спречавања реализације Јужног тока, уз истовремено пројектовање низа блискоисточних оружаних сукоба са крајњим циљем „оживљавања“ пројекта Набуко. Сасвим је разумљиво да овакве грандиозне пројекте (обједињавања Јужног тока и Набуко-а) Путин у датим околностима мора скривати „к’о змија ноге“. При том Путин управо користи тактику противника: декларативно обуставља пројекат, а на терену дјелује дијаметрално супротно. Надаље, из паничне реакције у ове хладне дане видљиво је колико је Путин одабрао фантастичан тајминг за застрашивање дезорјентисане Европе.

Сад, вратимо се на питање шта Турској доноси овакав пројекат? Рађене су бројне анализе и утврђене су исплативости Јужног тока или Набуко гасовода појединачно. Какву економску рачуницу можемо извести из обједињавања та два пројекта у овом тренутку можемо само замишљати, али је неспорно да ће се приходи мјерити у стотинама милијарди евра и у вишедеценијском периоду. Оно шта Бугари нису успјели схватити јесте чињеница да бити „први дистрибутер“ у оваквим енергентским пројектима доноси огромну корист, међутим, пословични Турци то свакако схватају. Примјетно је да бројни аналитичари указују како Турска добија гас за унутрашње потребе по шест одсто нижој цијени, али та корист постаће тек „кап у мору“ уколико дође до обједињавања пројеката Јужни ток и Набуко, како се овдје наслућује.

Но, и геостратегијски аспекти новонастале позиције су буквално фантастични. У везаним текстовима је наглашено како је украјинска криза изазвана да би се Русија „избацила“ из актуелних блискоисточних сукоба. Речено је да су Сједињене Државе инструментализовале Исламску државу са два „задатка“: први, сламања сиријског режима; те, други, произвођења већег регионалног сукоба са Турском и Ираном као носиоцима истог (као противницима!). Међутим, посљедњи потези Путина и Ердогана такав сценарио чине неизводивим. Најважнији фактор англоамеричких пројекција против Ирана (дакле, Турска) у оваквој консталацији односа постаје, чак, својеврстан стуб руско-иранских извозничких потенцијала. Русија и Турска стварају „заштитни штит“ према Ирану и, оно као приде, тој земљи омогућавају дистрибуцију свог највећег ресурса – природног гаса. Сличне рефлексије могу се очекивати и у односу на Сирију, Ирак и земље њиховог непосредног окружења.

У односу на геополитичке аспекте овог споразума такође можемо извести занимљиве димензије. И прије Великог рата и разбијања Отоманског царства, Турска је постала марионетом у британско-америчким рукама. Тек у партнерству са Русијом и Ираном, још заснованом на огромном заједничком интересу, Турска постаје регионална сила, каква позиција јој објективно и припада. Обзиром да сада Турска постаје „примарни“ енергетски дистрибутер према Европи могло би се догодити да ненадано престану вишедеценијска изругивања око турских захтјева за пријем у Европску Унију. Већ сад је познато да ће овај нови гасни коридор даље ићи преко грчке територије. Огроман интерес какав економски сломљеној Грчкој сад долази „из правца Турске“ у многоме ће промијенити односе између ове двије деценијама закрвљене државе.


Траса новог „Јужног-Набуко тока“


Да би уопште схватили идеју Јужног тока, односно енергетског снабдјевања југа Европе природним енергентима нафтом и гасом, морамо се вратити у далеке 50-е године прошлог вијека. Италијан Енрико Матеи познат је по кованици „Седам сестара“, како је назвао седам америчко-британских компанија које су глобално доминирале нафтним прометом. У циљу обезбјеђивања Италије нафтом и природним гасом, Матеи се „опасно“ почео мијешати у послове „Седам сестара“ , а једна од првих озбиљнијих материјализација тога био је уговор о набављању иранске нафте. Потом слиједи „посао вијека“ у ком је договорена изградња совјетског нафтовода преко земаља Варшавског уговора. Енрико Матеи је договорио трампу нафте за челичне цијеви великог промјера потребне за изградњу овог нафтовода и за ту потребу изграђена је челичана у Таранту. Погинуо је у сумњивој авио-незгоди 1962. године, пред договорени састанак са Џоном Кенедијем (убијеним наредне године). За оне најнеупућеније – Енрико Матеи је оснивач италијанске државне компаније „ЕНИ“ (Ente Nazionale Idrocarburi).

И много каснија идеја енергетског снабдјевања Јужне Европе природним гасом, односно пројекта Јужног тока, потиче од компанија ЕНИ и Гаспром. Почетна идеја о односу удјела у капиталу од 50:50 није заживјела, али је и 20 одсто ЕНИ-јевих дионица значајно у том огромном пројекту. Шест деценија ЕНИ настоји реализовати овај пројекат и тешко је замислити Италију тек као крајњег „конзумента“ природног гаса, како је то било замишљено у првобитној верзији Јужног тока (оној преко Бугарске). Управо у Италији треба тражити сљедећу дионицу овог гасовода. Како је то приказано на мапи, након Турске и Грчке, управо југ Италије (преко Јадранског мора) треба посматрати као продужетак овог гасовода кроз Италију до швајцарске границе. Ту можемо очекивати рачвање гасовода у правцу Француске и Пиринеја, на једној страни; те, према Централној Европи (Швајцарска, Аустрија, Мађарска) и Југоисточној Европи (Словенија, Хрватска, Србија, БиХ...), на другој страни. Француски удио од неких 15-ак одсто у Јужном току значајно се увећава уколико дође до обједињавања ова два пројекта (Јужног тока и Набуко), но, због чега и Француску не би посматрали као даљег дистрибутера према Шпанији и Португалу? Њемачких 15-ак процената удјела у том пројекту само је додатни основ због ког треба очекивати реализацију истог. Оно шта Бугарска, Србија и Мађарска нису могле „прогурати“ унутар бриселске администрације, од Грчке, Италије, Француске и Њемачке је сасвим изгледно. Уосталом, антимонополистички захтјеви ЕУ упућени Гаспрому и имају функцију увећавања удјела у капиталу овог пројекта од стране европских компанија.

На крају, за оне „русофиле“ којима се чини незамисливим да Јужни ток до Србије и Републике Српске дође преко Мађарске (или чак Хрватске!), треба утјешно рећи како постоји могућност изградње својеврсне „балканске вертикале“ од Грчке до Мађарске (шта обезбјеђује некакав „кружни ток“ овог гасовода), како је то и на мапи представљено. Ту повезано долазимо до питања изводивости Коридора 10, као пројекта не мање значајног од Јужног тока, али не треба сметнути са ума да велики пројекти повлаче и велике ризике. Било како било, „Владимир Велики“ (Путин) повукао је маестралан потез какав би дугорочно могао промијенити човјечанство, а надати се да у наредном периоду неће заборавити своју српску браћу“. Но, како наш народ каже: „Свако зло за неко добро“, па можемо рећи како је можда и добро да нас пројекат „Јужни-Набуко ток“ заобиђе. Овако представљен пројекат Сједињене Државе могу дугорочно предуприједити једино изазивањем некаквог великог (можда и глобалног) оружаног сукоба и управо због такве опасности овакве „велике игре“ треба и препустити „великима“. У једном давно написаном раду изнио сам премису како будућност човјечанства лежи на „осовини“ Париз-Берлин-Москва-Пекинг-Анкара, те да су те регионалне силе удружено способне америчко-британске хегемоне „вратити на њихова острва“ и човјечанство увести у нову еру мира и напретка. Потоња дешавања полако потврђују ову премису (и наду у бољу будућност!)


Везани текстови:


http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=41768



четвртак, 23. октобар 2014.

Б.РАДОВАНОВИЋ: ПУТИН ЈЕ ОТИШАО, ЧЕКАМО ОБАМУ – ДА ЛИ ЈЕ НАБУКО МРТАВ

Величанственом војном парадом 16. oктобра у Београду демонстрирали смо српску војну моћ, присуством Путина и његових МИГ-ова 29 показали смо са чим треба да рачунају наши непријатељи, саопштили смо да пројекат Јужни ток опстаје упркос актуелним препрекама, те позвали свјетске компаније да преко Србије извозе у Русију. Годинама се питам гдје је врхунац српске заслиjепљености и увијек изнова бивам изненађен.
Барак Обама и Владимир Путин
Барак Обама и Владимир Путин
Кажу да је војна парада уприличена поводом „датума“ ослобађања Београда и 100-годишњице Великог рата. Присуство нашег несумњиво највећег савезника манифестовано је увиду Владимира Путина, но, остаје питање због чега су изостали остали наши савезници? Ако се присјетимо како су нас ти и такви„савезници“ бјесомучно бомбардовали (у свим ратовима) можемо закључити да њихово присуство и не приличи обиљежавању српских страдања. Међутим, да ли смо лажним савезницима одаслали такву поруку?
Дознали смо од наших највиших званичника како ће Србија без обзира на све градити своју дионицу Јужног тока, а колико разумих крак тог гасовода кроз Републику Српску је неупитан (има да „комшијама“ од зависти поцркају све краве!). Сад, Бугарска се љетос нашла у троуглу притисака Сједињених Држава, Европске Уније и Русије да се изјасни поводом тог пројекта и прилично мудро је оборила владу, па тиме и изјашњавање ододила за преко пола године. Са друге стране, Србија већ довршава „слијепу улицу“ названу Коридор 10, па нас не треба зачудити грађење дионице гасовода за коју је још увијек неизвјесно на шта и гдје ће се повезати. Спорења великих сила око Коридора 10 несумњиво су један од важнијих узрока оба свјетска рата и на нашу срећу америчка контрола на потезу ЦрнаГора, Косово и Македонија још увијек предупређује довршавање тог пројекта, па тиме и ново глобално сукобљавање. Идентична ситуација постоји и у односу на Јужни ток, тако да нас ни тај пројекат тренутно не угрожава, но, питање је колико нашем миру доприносимо демонстрацијама „војне моћи“ и још моћнијих заштитника?
Даље, са овог скупа српски премијер Александар Вучић, уз јасну подршку руског предсједника, позвао је свјетске компаније да своје производе преко Србије извозе на свима примамљиво руско тржиште. На тренутак помислио сам како су Сједињене Државе безобзирном силом остатак човјечанства натјерале на увођење санкција Русији како би Србији створиле „развојну шансу“.
На крају овог неозбиљног дијела текста морам се осврнути и на наше дичење чињеницом да је руски предсједник баш Београд одабрао за једну овакву међународну посјету. Покушавам пребројати државе и пријестонице какве би Путину у овом тренутку приредиле овакав дочек и још увијек нисам искористио прсте једне руке. Да ли је понашање остатка човјечанста према Владимиру Путину етичк и ицивилизацијски прихватљиво (?) о томе можемо расправљати, али је неспорно да на овакве манифестације пријатељства према њему и Русији у овом тренутку готово нико није спреман. Осим Срба, нормално!
Како се човјечанство налази у једној изутетно тешкој и сложеној ситуацији у даљем тексту настојаћу бити озбиљнији и образложити страховања каква су ме и навела на писање истог.
У тексту „Украјинска замка за Путина“ (види везани текст), објављеном још марта мјесеца и на самом почетку спорних дешавања, указао сам како украјинска криза има за функцију елиминацију Русије из будућих пројектованих дешавања на подручју Блиског Истока и Каспијског базена. Колико је та процјена била утемељена већ у овом тренутку можемо дати оцјену, међутим, са ове временске дистанце и уобзиривањем других повезаних политичких и оружаних сукоба можемо извести и нешто шире закључке.
На првом кораку анализе нужно је схватити општи контекст актуелних дешавања. Упроштено посматрано постоје два конкурентска пројекта са истим циљем, а то је експлоатација гаса са блискоисточног и каспијског регона, трасирање гасовода преко Балкана и дистрибуција према потрошачима Европске Уније. Оба пројекта су вишедеценијског карактера и базично заснована на огромном профиту какав обећавају. О геополитичким и геостратешким аспектима ових пројеката илузорно је и говорити обзиром да је још увијек немогуће сублимирати све могуће директне и индиректне материјализације моћи и утицаја какве ови конкурентски пројекти обезбјеђују. Један пројекат је познат по званичном називу Јужни ток, док се овај конкурентски константно јавља у различитим верзијама и под различитим називима, али га за потребе ове анализе можемо представити по оном идејно-изворишном називу – Набуко.
Уобзиримо податак да је пројекат Набуко званично обустављен због немогућности обезбјеђивања довољних изворишних капацитета, али то још увијек можемо тумачити и као привремену одлуку – до момента стицанја контроле над потребним извориштима. Актуелна догађања недвосмислено демантују прокламовано одустајанје од пројекта Набуко. Дакле, тај пројекат заснован је на извориштима у простору од Либије и Египта, па све до Азербејџана и Ирана (захвативши Сирију, Ирак, Турску, Израел, Јордан и Сауд. Арабију). Изузев вијерног америчког сателита Саудијске Арабије, која од набројаних држава за посљедњих двије-три године није била захваћена различитим облицима дестабилизације? За оне неупућене треба истаћи како су Сједињене Државе од 1976. до 1993. године развиле низ стратегија оружаних и неоружаних дејстава у облику контролисаних сукоба или хаоса. Разумљиво је да сваки амерички „противник“ у ствари представња специфично друштво, шта подразумијева и одређено стратегијско прилагођавање, али divide et impera увијек чини стратегијску основу. У Либији и Египту дестабилизацију је било могуће извести кроз тзв. арапска прољећа, но, примарне претпоставке за такве ФИД операције носио је „демократски потенцијал“ какав је објективно постојао у тим друштвима. У односу на Сирију морало се калкулисати са нешто мањим унутрашњим демократским потенцијалом, али и са много квалитетнијим и компактнијим системом безбједности. Посебну околност доносила је и Асадова чврста контрола над системом безбједности, а знамо да и најјачи системи безбједности примарно овисе о политичкој вољи и контроли.
Јужни ток и Набуко
Јужни ток и Набуко
Даљим слиједом долазимо до феномена Исламске државе Ирака и Леванта (ИСИЛ). Ова паравојна радикално-исламистичка организација буквално хара простором Ирака и дијелова Сирије, а безбједносне доктрине јасно указују да снажне војне организације не настају „преко ноћи“ (стварање таквих структура подразумијева вријеме, финансије, људство, организацију, материјално-техничке ресурсе, инструментализовање и ино). Но, покушајмо схавтити основну функцију/задатак ИСИЛ-а. На првом кораку то је свакако потпуно сламање режима Башара ел Асада, а даљи задатак је преношење сукоба на простор Ирана (као најважније мете актуелних пројектованих сукоба), те увођење Турске у постојеће сукобе. Оног тренутка кад ИСИЛ у постојеће сукобе уведе и Турску и Иран, креаторима овог „контролисаног хаоса“ преостаје само да произведу прво директно сукобљавање те двије велике силе. Ирански вјерски вођа ајатолах Али Хамнеи у односу на ИСИЛ већ се изјаснио како је у питању тек пуки англоамерички инструмент изазивања међумуслиманских сукоба. Са друге стране моћна Турска трпи борбе на својим границама, па и озбиљне унутрашње немире, али остаје на становишту да се неће умијешати у овај сукоб, шта указује на свијест о томе како се овај пројектовани сукоб може по њу тешко одразити. Додуше, можда су и турски и ирански званичници послушали упозорења познатог америчког истраживача Вилијама Енгдала, који је актуелна дешавања предвидио прије више од двије године.
Дакле, овај дио анализе можемо резимирати тиме да је на блискоисточном и каспијском подручју изазван низ планских дестабилизација са циљем произвођења једног великог сукоба. Државе власнице гасних залиха треба да се међусобним сукобима исцрпе до мјере у каквој неће имати снаге супроставити се будућој „миротворачкој мисији“ Сједињених Држава, а понајмање америчком експлоатисању њихових природних ресурса – потребних за реализацију пројекта Набуко!
Међутим, до сада наведено представља само дјелић геополитичких и геостратешких активности Сједињених Држава. Осим дејстава усмјерених на успостављање контроле над извориштима природног гаса потребних за реализацију пројекта Набуко, Сједињене Државе истовремено предузимају и цио сет активности усмјерених на спречавање руског конкурентског пројеката. И ове активости начелно можемо перципирати кроз више димензија: пресијецање главног енергетског чворишта између Русије и ЕУ, оног украјинског; предупређивање изградње Јужног тока као конкурентског пројекта; стварање и ширење конфронтација на релацији Русија – ЕУ; пресијецање свих руско-евроских интегративних процеса: економско исцрпљивање и слабљење оба субјекта и ино.
Владимир Путин је маестрално избјегао директни руско-украјински сукоб и, при том, присвојио по њега изнимно важну стратешку тачку – Крим. Но, то је уједно и максимум онога шта је уопште могао остварити. Како је то претпостављено у везаном тексту, украјинском кризом Русија је у потпуности „дисквалификована“ из актуелних блискоисточних догађања (шта је и био амерички примарни циљ!). Тако се полако потврђује и моја претпоставка како ће украјинска криза потрајати неколико година, таман док Англоамериканци не реализују своје блискоисточне циљеве. Но, морамо нешто детаљније проанализирати и активности усмјерене ка спречавању реализације Јужног тока. Турско приступање овом пројекту резултирало је социјалним и политичким превирањима (добрано споља инструментализованим). Идентично се понавља и у односу на вишеструка турска одбијња америчких захтјева за војно ангажовање против Асада, или данас против ИСИЛ-а. Како је предње речено, Бугарска је маестралним потезом избјегла конфронтације са много јачим и међусобно супростављеним „партнерима“, па тиме и избјегла озбиљнију унутрашњу дестабилизацију. Више него јасне америчке поруке како би се Србија требала позиционирати у односу на Јужни ток и актуелна дешавања изгледа да наша политичка елита није схватила озбиљно, па је, поред декларисања на руску страну, своју позицију додатно манифестовала и предметном демонстрацијом „војне моћи“. И Република Српска би врло вјеројатно уприличила сличну војну параду да није „проблемчића“ – немања војске.
Почетак градње Јужног тока у Бугарској
Почетак градње Јужног тока у Бугарској
На крају долазимо до питања колико су рационална наша потоња понашања. Сједињене Државе су несумњиво најважнији генератор разбијања Југославије и произвођења једног деветогогодишњег оружаног сукоба какав је изњедрио више малих и нестабилних колонија. Но, усљед каснијих потреба за ангажовањем на другим (поменутим) неуралгичним тачкама, наш колонизатор је напустио овдашње просторе. Тиме је створена изванредна прилика да у колико-толико слободним условима развијамо новостворене државе и друштва, да започнемо интегративне процесе какви би нам обезбиједили много бољу позцију у односу на постојећу и предстојећу врло турбулентну геополитичку ситуацију; да јачамо економски и привредно; да зауставимо постојећу општу дезорјентацију и започнемо друштвено оздрављење, да штитимо сопствене интересе и ино. Шта смо конкретно учинили по овим питанјима види се и летимочним погледом.
Уколико је неко наивно помислио како ће англоамеричке пројекције заобићи овдашње просторе и српски народ, такве морам разочарати. Ред ствари сасвим природно на прво мјесто ставља успостављање контроле над гасним извориштима, па тек након тога трасирање енергетских коридора. То америчке хегемоне недвосмислено враћа на наше просторе, уз незаобилазно питање – да ли сте са нама или против нас? Уколико то питање посматрамо кроз пројекат Набуко онда до тога врло вјеројатно неће доћи наредних пар година. Но, наше декларисање у вези конкурентског Јужног тока могло би постављање тог питања убрзати и до нама незамисливо блиског тренутка. Кад к томе додамо наше „параде поноса“ (војног, сексуалног и иног карактера) не би нас требала зачудити војна претходница неке будуће Обамине посјете. Нашем парадирању ради демонстрирања обрамбене моћи Албанци су се већ наругали једоставном употребом дрона са окачемом заставом Велике Албаније, а шта тек можемо очекивати од много озбиљнијих противника?
АУТОР: БОРИСЛАВ РАДОВАНОВИЋ

петак, 01. август 2014.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА У НАШИМ ЊИВАМА

Бројни стручњаци указују да ће у 21. вијеку ратови бити вођени око незагађених извора воде, обрадивог земљишта, шума и других природних ресурса. Мислим да гријеше, јер зашто ратовати за нешто одавно напуштено, обезвријеђено, заборављено...

Пише: Борислав Радовановић

Глобализација, нови свјетски поредак, алијенација и слични феномени одавно су присутни у нашој спознаји, но, залуд нам било кад исте још увијек доживљавамо као „декаденције Запада“ и непримјећујемо у нашем непосредном окружењу. Поједини узбуњивачи у нашој свијести указивали су на опасност и временом једноставно утихнули пред страстима кладионица, ТВ-сапуница, ријалити програма, електронских „дружења“, ма усљед опште дезорјентације и аутодеструкције. Понекад, доиста ријетко и најчешће натјерани неком муком, задесимо се на нашим запуштеним њивама или шумама и помислимо како би лијепо било пронаћи купца за то „бескорисно насљеђе“. Врло скоро доћи ћемо у прилику да у бесцијење продамо то шта су наши преци вијековима крвљу бранили, жуљевитим рукама одржавали и уз одрицања чували за своје насљеднике – односно нас овако муњене.

Но, покушајмо за тренутак стишати емоције и рационално размотрити поједине актуелне друштвене процесе. Оно шта оквирно називамо транзицијом (читај: бјесомучна пљачка и уништавање) садржи и појаве какве су „општепознате“, али у појединим димензијама испољавања ипак латентне у мјери потпуног непрепознавања. Једна од тих општепознатих димензија глобализације свакако је ирационална урбанизација. Диљем свијета егзистирају мегаградови са десетинама милиона становника, а стотине милиона којекаквих „метросексуалаца“ сањају да доспију у те људске кошнице. Сад, запитајмо се како настају и материјализују се такве наоко ирационалне тенденције или друштвени процеси?

Хтјели ми то признати или не, но, финанцијски центри моћи су примарни креатори друштвених токова, процеса и промјена. Ови центри моћи су у позицији да одређене категорије друштва развијају, а друге да уништавају. То се идентично манифестује и у односу на одређене економско-привредне процесе, друштвене промјене или токове. И та нерационална и свакако претјерана урбанизација заправо је циљно и плански реализована активност финанцијских центара моћи. О чему се ради? Једна од првих транзицијско-пљачкашких активности 90-их година прошлог вијека на цјелокупном простору бившег Источног блока манифестовала се у виду промјена власничке структуре банкарског сектора (основног инструмента финанцијског дјеловања). У готово свим посткомунистичким земљама уништене су домаће банкарске институције и продаване за буквално симболичне износе. Обзиром да постколонијална и посткомунистичка друштва чине гро човјечанства, ваљда је једноставно схватљиво да неколико финанцијских центара моћи доминира глобалним процесима и промјенама, но, малени смо ми да перципирамо тако велике и сложене конструкције, тако да је у даљем најбоље усмјерити се на наше непосредно окружење.

Сви се добро сјећамо како су својевремено поједини наши економски „стручњаци“ и политички моћници хвалили се тиме што су домаће банке добро „утопили“ за чак (!?) један евро. Затим моћне инобанке започињу креирање домаћег друштвеног амбијента, а према већ прилично развијеним стратегијама опште дезорјентације, разарања домаће привреде, успостављања контроле у сфери размјене (трговине), јачања увозничких капацитета, стварања економског робља и сличних активности погубних по друштво у каквом се материјализују. Кредити су свакако најважније средство „специјалних операција“ уништавања држава и друштава, но, прије тога морамо разјаснити одређена претходна чињења и дешавања, а карактеристична за ове наше просторе.

Југославија је разбијена кроз два основна корака:
  • први, разбијањем државе и најважнијих субјеката њеног функционисања (попут предсједништва или ЈНА), те,
  • други, разбијањем српског етничког бића као примарног конституенса те јужнославенске државе.
Разбијање ове државе, примјенивши модерну терминологију, представља „удружени злочиначки подухват“ домаћих и иностраних актера, гдје је лични интерес неспорно био примарни мотив овог противправног и антицивилизацијског чињења. Још током рата започиње та фамозна транзиција, илити боље речено пљачкашка и ратнопрофитерска промјена структуре власништва над нашом „заједничком“ (друштвеном) имовином, па и стварање неких нових економских „елита“. У први план истичу се неки чудни „привредници“: млади, набилдани, тетовирани и брзи на пиштољу, но, ипак се политичко-безбједносна олигархија у позадини догађања јасно разазнаје као креатор бјесомучне пљачке. Након рата ова нова економска „елита“ доминира новоствореним друштвима са обе стране Дрине, а све до потпуног слома српског народа какав наступа након 2000. године. Тек тада, након успостављања апсолутне контроле над свим политичким односима и процесима унутар српског етничког корпуса, на ове просторе стижу „инопартнери“ наших олигарха и започиње процес каквом је овај текст посвећен.

Само констатације ради треба рећи да су у тренуцима пристизања „дашка демократије“ на ове наше српско-српске просторе капитал и финанцијска моћ били концентрисани код малог броја домаћих ратно-санкцијских профитера и иностраних банкарских мешетара. На другој страни грађани су имали жеље, хтијења и реалне потребе, али нису располагали „почетним капиталом“, а истини за вољу ни претјераном мудрошћу. Усљед таквих околности започиње наше понирање у амбис, за који мислимо да смо дотакли његово дно, међутим, позната индијска народна каже: „Увијек може бити горе.“ и то ћемо тек спознати.

Дакле, кредитне махинације оквирно изводе се на два нивоа – општем и појединачном. Оно шта је чињено на општем нивоу можемо посматрати кроз појаве познате као грчки, шпански или португалски „синдром“, али суштина је иста – финанцијским манипулацијама од државне администрације вјештачки се ствара  средњи сталеж (најбољи друштвени сталеж ствара се из ове паразитске категорије).  Повлађивање партократским и политиканстским интересима доводи до тога да се држава све више кредитно задужује, а најгоре, ова државно-паразитска категорија временом расте, баш као што расте и незајажљивост њених кључних актера, па кредитима никад краја. На другој страни, и на појединачном плану кредитна задуживања грађана прелазе економске и уопште здраворазумске границе, а то се посебно испољава у поменутој државно-паразитској категорији. Но, покушајмо проанализирати структуру грађанима доступних кредита. Примарно се пласирају тзв. ненамјенски кредити са готово зеленашким каматама. Затим слиједе намјенски кредити, али „неким случајем“ инструментализовани за куповину аутомобила, техничких производа или роба из земаља које истовремено и доминирају нашим банкарским сектором. Врхунац манипулације слиједи у сфери тзв. стамбених кредита. Јесте да банке не условљавају грађане гдје ће и за шта искористити добијене кредите, али имовина у руралним подручјима сведена је на буквално симболичку вриједност, тако да је засигурно огромна већина стамбених кредита реализована у неколико урбаних центара.

Углавном, било како било, данас имамо ситуацију презадужене државе каква више није у могућности финанцирати сопствену огромну државо-паразитску категорију, а, опет, та категорија друштва је кредитно „заробљена“ до границе буквалног схватања коријена те ријечи (од роб, робовати). И онда долазе избори са већ отрцаним паролама о томе како су наши природни ресурси та „сламка спаса“ за коју се хватамо приликом даљег пропадања у амбис. Но, запитајмо се гдје су ти наши природни ресурси, у каквом су стању, како да их искористимо за сопствено спасење и, на крају, да ли су још увијек наши? Актуелне политичке елите врхунац управљања природним ресурсима виде у давању у концесије наших ријека, у ненаплаћивању експлоатације дрвета у већ опустошеним шумама, у дестимулисању пољопривреде и све тако неким „велеумним“  идејама. Истовремено, десетине хиљада сеоских имања наших „новоурбанизованих“ грађана зарасла су у коров, шикаре и претворена у „терете“ овисне о одавно онемоћалим родитељима. За најдуже 10-ак година ће „биолошке неминовности“ у потпуности опустошити на стотине наших села, а тиме пресјећи и ту посљедњу везу ове наше „новоурбанизоване“ популације са њиховим насљедствима, односно имовином на руралним просторима. Дакле, овакве тенденције можемо сублимирати као отуђивање популације од природних ресурса. Кад к томе додамо чињеницу да је вриједност имовине на руралним просторима (а гдје се природни ресурси налазе) сведена на ниво апсолутне обезвријеђености, онда није тешко претпоставити да ће промјене власничке структуре на овим просторима ићи по већ познатим „принципима ваучерске приватизације“.

Дакле, кад слушамо или читамо о нашим „природним ресурсима“, треба да схватимо како су то управо наше њиве, ливаде, шуме, извори, потоци, ријеке... Но, покушајмо присјетити се у каквом су стању ти наши „потенцијали“ и кад смо ономад посљедњи пут исте обишли. Је л' оно кад смо старој мајци однијели лијек? Но, пустимо то и покушајмо замислити једну објективно могућу димензију наше будућности. Замислимо како се изненада појавио домаћи или ино купац за наше насљеђено, а ионако запуштено, напуштено и готово безвриједно сеоско имање. Затим, замислимо своју „срећу“ јер смо се ненадано запослили и свако ујутро одлазимо на посао у новоизграђену фабрику питке воде, какав индустријско-прерађивачки погон, или на плантажу воћа/поврћа, или на фарму - зашто не? Е онда, замислимо како зарађене плате трошимо у тржним центрима (нормално у власништву наших послодаваца), и то управо на робе које производимо као „срећни радници“. Они малчице мудрији можда схвате како су наши кредитори, послодавци и „даваоци услуга“ код којих задовољавамо своје основне потребе у ствари једна те иста лица, односно иста она ратнопрофитерска и финанцијскомешетарска инострана и домаћа багра каква нас је управо довела у данашњу позицију. Они најмудрији можда схвате како се тај нови животни амбијент у ствари своди на пуко задовољавање основних потреба, какво је робљу обезбјеђивано и у античка или средњовјековна времена. Већина неће ништа схватити, а шта је и разумљиво за оне „способне“ да неколико година свог живота посвете каквој турској или латиноамеричкој сапуници. На крају, било како било, замишљали ми ово или оно, једно је неспорно - глобализација је ушла у наше њиве...


Аутора текста можете пронаћи на Твитеру под @BorislavRadovan

недеља, 27. јул 2014.

Etiologija organizovanog kriminaliteta u RS-oj (Republici Siciliji)


Piše: Borislav Radovanović


Analizirajući pitanje postojanja i djelovanja organizovanog kriminaliteta kao jedne od najopasnijih globalnih društvenih pojava, sa posebnim osvrtom  na područje Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, možda začuđujuće, započeću citatom Hegela: „ Posljednji vrhunac unutrašnjosti je mišljenje. Čovjek nije slobodan ako ne misli, jer onda se on odnosi prema nečemu drugome.“. U svom djelu Filozofija povijesti, Hegel, još početkom prošlog vijeka, obrazlaže pragmatizam Protestantske crkve manifestovan u višestogodišnjem nastojanju širenja vlastitih ubjeđenja, ali uz bitan element u vidu korištenja nasilja ( ratovi, pobune i sl. ). Pred kraj prošlog vijeka, pa do današnjice,  dolazimo do vrhunca širenja Protestantizma na teritorije slavenskih naroda sa ciljem zauzimanja prirodnih bogatstava kojima su ovi narodi raspolagali. Ovde na prvom mjestu dolazimo do raspada SSSR početkom 90-ih godina, koji se sa aspekta pojave organizovanog kriminaliteta posebno odrazio na način da je gotovo „preko noći“ oko milion pripadnika vojnih, policijskih, državnobezbjednosnih i drugih službi ostalo bez posla, a time i bez osnovnih egzistencijalnih pretpostavki za normalan život. Potrebno je posebno naglasiti kako u ovoj kritičnoj masi značajan udio čini kategorija pripadnika specijalnih jedinica i visoko obučenih pripadnika nacionalne bezbjednosti i obavještajnih službi, a koja ubrzo čini okosnicu tzv. Ruske mafije, bar u ovom današnjem, modernom, obličju.

            Dalje, u okviru istog projekta, unutar južnoslavenskih naroda istovremeno dolazi do krvavih ratova, kakve sa današnje perspektive, a uobzirivši osnove vojnih doktrina, sa pretjeranom sigurnošću i ne možemo nazvati ratovima, jer više liče na masovnu pljačku vlastitog i drugih naroda od strane određenog kruga političko-vojnih oligarhija unutar teritorija nad kojima su vladale. Ovakav stav jednostavno je braniti činjenicama da su određeni uski krugovi iz sfere politike i oružanih snaga kontrolisali sve robne i novčane tokove unutar sopstvenog područja, te se na ovaj način enormno bogatili. Bogatstvo prikupljeno tokom ratnih dešavanja, potom ista lica „ ulažu“ u proces privatizacije ( tokom tranzicije ) čime  dodatno šire bogatstvo i uticaj. Bitno je napomenuti kako se ovo dešava unutar tek formirane države BiH i njenih entiteta, koji tek treba da definišu i uspostave osnovne društvene odnose i institucije, a kakvo stanje odlično pogoduje daljem bjesomučnom „pljačkanju“ društva i građana. Ovde dolazim do gornjeg Hegelovog citata o slobodi mišljenja, kakvo meni lično prilično onemogućava „teorijsko“ sagledavanje problema. Naime, sa jedne strane prihvatljivi su naučno i empirijski zasnovani stavovi većine teoretičara o obilježjima organizovanog kriminaliteta iz korištene literature, ali sa druge strane, kao profesionalac, sudionik sam proteklih dešavanja i o organizovanom kriminalu imam profesionalna saznanja.

            Uglavnom ono što predstavlja osnov mog vlastitog razmišljanja, nastalog objedinjavanjem teorije i prakse, jeste da li u našem društvu postoji i djeluje organizovani kriminalitet? Ako postavimo tezu da se organizovani kriminalitet kao negativna pojava manifestuje u jednom društvu, koje ga prepoznaje i bori se protiv njega, pri čemu organizovani kriminalitet čini određena manjinska društvena grupa kriminalaca i njihovih kriminalnih saradnika u institucijama društva, onda dolazimo do objektivnog viđenja ove pojave kakvo zastupa većina teoretičara. Ovde je bitno da postoji kritična masa građana ( ogromna većina ), politička volja, razvijeno krivično zakonodavstvo i potrebni pravni instrumenti, razvijene institucije društva i drugi faktori suprostavljanja organizovanom kriminalitetu, koji su spremni i sposobni prepoznati takvu pojavu, te se istoj sveobuhvatno i sadržajno suprostaviti. Sa druge strane, ukoliko je jedno društvo u potpunosti politički, ekonomski, pravno i ino neuređeno, u kom nosioci političke moći i državnih organa ili instutucija ne poštuju zakone vlastitog društva, u kom je većina građana kontinuirano izložena kršenju osnovnih prava, a istovremeno funkcionisanje društva je takvo da su i sami prinuđeni kršiti propise radi egzinstencijalnog preživljavanja, onda organizovani kriminalitet nije primarno pitanje takvog društva, nego je to pitanje osnovnog uređenja i građanskog „sazrijevanja“. Ovakvo stanje u našem društvu možda je najbiliže onom kakvo teorija poznaje iz istraživanju postojanja „Mafije“ tokom IXX vijeka na Siciliji, kada nije utvrđeno postojanje nekakve organizovane strukture kriminaliteta, nego je opšta kriminalizacija društva  nastala usljed tranzicije društva i slabe centralne vlasti.


O inicijativi Predsjednika RS-e za demilitarizaciju BiH-e

Piše: Borislav Radovanović


            Slučajno pronađoh davno zaboravljeni komentar takođe „zaboravljene“ inicijative predsjednika Srpske za pokretanje postupka demilitarizacije BiH-e, pa pomislih da i komentar i inicijativu „sačuvam“ od zaborava.

            Na prvom mjestu konstruktivno kritički analiziram sadržajni element inicijative u pogledu potrebe za vršenjem demilitarizacije u BiH za koji smatram da sa aspekta bezbjednosnih doktrina nema utemeljenost. Jednostavno, stručno pojmovno demilitarizaciju treba posmatrati kao proces umanjivanja oružanih kapaciteta na nekom području, a kakvi su prethodno stvoreni u prekopotrebnom obimu, bilo da su u pitanju zakoniti vojni ili paravojni kapaciteti. Primjera radi, proces demilitarizacije u BiH izvršen je nakon rata u okviru demobilizacije i razoružavanja vojnih i paravojnih organizacija na bazi činjenice da njihovo postojanje u tom obimu više nije bilo svrsishodno i funkcionalno opravdano. Danas primjeniti pojam demilitarizacije u odnosu na Oružane snage BiH (u okviru Ministarstva odbrane BiH) je prilično diskutabilno jer ova organizacija ionako u bezbjednosnom smislu ne predstavlju element sistema bezbjednosti kakav fe facto ostvaruje svoju namjenu i funkciju, čime je i njegova zakonska utemeljnost obesmišljena. Konkretno, sistem bezbjednosti analizira se kao uređen skup sadržajnih komponenti: vojske, policije, pravosuđa, civilne zaštite, privatne bebjednosti i niza drugih elemenata, kakvi u okviru svoje nadležnosti funkcionalno djeluju u pravcu ukupnog štićenja bezbjednosti društva. U ovom slučaju vojnu komponentu (Oružane snage BiH) treba analizirati kroz prizmu ostvarivanja sopstvene funkcije u okviru ukupnog sistema bezbjednosti BiH. Ostale ( prednje navedene) komponente sistema bezbjednosti BiH organizacijski i funkcionalno ostvaruju svoju nadležnost/namjenu, pa time i opravdavaju financijska sredstva kakva društvo izdvaja za njihovo postojanje i djelovanje. Djelovanje ovih komponenti sistema bezbjednosti možda nije na zadovoljavajućem nivou, ali one de facto djeluju i bar dijelom opravdavaju izdvojena financijska sredstva Sa druge strane, Oružane snage BiH ne ostvaruju svoju primarnu funkciju u vidu štićenja društva od najtežih oružanih oblika spoljnjeg i unutrašnjeg ugrožavanja (rata, agresije, terorizma, prirodnih i tehničkih katastrofa i ino), niti za ostvarivanje takve funkcije imaju razvijene organizacione i tehničko-tehnološke kapacitete, pa time ukupno nema ni svrsishodne opravdanosti sredstava izdvojenih za njihovo (ne)djelovanje. Postoji i suprotan „stav“ prema kom se vojna komponenta sistema bezbjednosti razvija radi predupređivanja teških oblika ugrožavanja ili za ono apstraktno „ako dođe“ do takvog ugrožavanja. Međutim, takav stav treba da odgovori na dva pitanja: prvo, kakvim oblicima teškog ugrožavanja je ovo društvo objektivno izloženo, drugo, da li vojna komponenta našeg sistema vrši funkciju predupređivanja i da li je funkcionalno upotrebljiva za slučajeve reaktivnog delovanja? Odgovore na ova pitanja kakve čujemo u javnosti možemo svesti na nekakvo apstraktno „ako“, a izdvojena budžetska sredstva su realna kategorija i ne zasnivaju se na apstrakcijama. Analogno ovome, analizirati opravdanost financijskih sredstava izdvojenih za Ministarstvo odbrane BiH, kao logističkog tijela ovako nefunkcionalne vojne komponente,  je prilično obesmišljeno. Da zaključim, ovu inicijativu sadržajno ne treba predstavljati kao proces demilitarizacije, nego kao proces reforme sistema bezbjednosti BiH u smislu da njegovu vojnu komponentu organizujemo na način u kom će faktički ostvarivati svoju primarnu funkciju i opravdati budžetska sredstva izdvojena za tu namjenu.

            Prije predstavljanja ideje na kom konceptu treba zasnivati reformu sistema bezbjednosti BiH moramo kratko analizirati ulogu Republike Srpske u ovom sistemu. Republika Srpska čini uređen i funkcionalan podsistem ukupnog sistema bezbjednosti BiH, kakav u značajnoj mjeri financira vojnu komponentu državnog sistema, a na drugoj strani ne dobija gotovo ništa u smislu štićenja njenih građana i kolektiviteta od najtežih oblika ugrožavanja, kakve bi joj Oružane snage BiH trebale obezbjediti. Ovdje Republika Srpska ima političko, pravno i faktičko uporište za traženje reorganizacije sistema bezbjednosti BiH u pravcu da bar dijelom uložena sredstva materijalizuje u vidu podizanja kvaliteta bezbjednosti. Međutim, koncept kakv želim predstaviti donosi i bitan kvalitativan pomak na planu štićenja pojedinca i svih oblika kolektiviteta na nivou BiH.
            Konkretno, vojnu komponentu sistema bezbjednosti BiH, odnosno Oružane snage BiH, treba ukinuti, a njihov operativni sastav, ili dio sastava u smislu pojedinaca koji ispunjavaju opšte i posebne uslove, angažovati u vidu specijalizovanih vojno-policijskih formacija tipa žandarmerije, karabinjera i slično. Uobzirivši i tradiciju, smatram da je naziv Žandarmerija najbliži formi onoga što predlažem. Konceptualno ovakve specijalizovane vojno-policijske jedinice Bosni i Hercegovini, njenim Entitetima i nižim oblicima kolektiviteta, upravo nude mogućnost da unutar postojećeg sistema bezbjednosti popune sadašnju objektivno postojeću prazninu u domenu štićenja bezbjednosti od najtežih ili određenih posebno opasnih pojavnih oblika ugrožavanja. Ovakve žandarmerijske jedinice u sadejstvu sa Državnom graničnom službom BiH značajno bi doprinijele bezbjednosti u oblasti sprečavanja i suzbijanja prekograničnog šverca kao izuzetno rasprostranjenog oblika ugrožavanja i nanošenja nemjerljive materijalne štete ovom društvu. U domenu javne bezbjednosti ovakve jedinice obično čine okosnicu uspostavljanja kontrole u slučajevima socijalnih nereda i svih oblika masovnog nasilničkog djelovanja, za kakve nadležne policijske agencije u BiH nemaju ukupno dovoljne, a posebno ne usko specijalizovane, kapacitete. Na planu borbe protiv terorizma, paradržavnih militantnih organizacija, nacionalno ili vjerski radikalno nastrojenih pokreta međunarodnog ili lokalnog karaktera, žandarmerija bi bila stub obrane ovog društva. Upravo višenamjenski karakter žandarmerijskih jedinica društvu garantuje da će sredstva uložena u njihovo organizovanje i funkcionisanje biti višestruko materijalizovana u vidu bezbjednosti kao potrebe.
            Nadalje, pitanje funkcionalne primjene ovako ustrojene oružane komponetne sistema bezbjednosti je jednostavno rješivo i treba ga prepustiti struci, međutim, pitanje njene organizacije u ovako osjetljivoj situaciji u BiH dovodi nas do političke volje (dogovora) o stvaranju ovakvog koncepta. Zagovornicima državnog/unitarističkog ustrojenja BiH ovakav koncept nudi odličan polazni osnov za realizaciju takve politike u parafraziranom smislu da Oružane snage BiH nazovu Žandarmerijom, izvedu iz kasarni i upotrijebe na terenu za realizaciju zadataka kakvi ispunjavaju njihov politički koncept. Obzirom da za takav koncept nema potrebnog političkog i pravnog koncenzusa dolazimo do modela kakav nudi tripatitano i izbalansirano upravljanje žandarmerijom, pa čak sa prilično umanjenim uticajem politike na funkcionisanje ovakvih jedinica. Naime, u suštini žandarmeriju je potrebno organizovati kao tri organizaciono i funkcionalno odvojene jedinice, uz stvaranje mogućnosti da posebnim pravnim mehanizmima obezbjedimo korištenje kompletnog sastava ili neke njegove organizacione jedinice na kompletnom prostoru BiH, efikasno i u skladu sa objektivnom potrebom. U suštini žandarmerijske jedinice treba organizovati po principu brigada otprilike jednake veličine i strukture. Prvu brigadu bi trebalo ustrojiti u okviru Državne granične službe BiH i staviti pod rukovođenje Direktora ove institucije, normalno preko komandanta brigade. Drugu brigadu treba ustrojiti u okviru MUP-a RS i staviti pod rukovođenje Direktora policije, dok treću u okviru Federalne uprave policije u FBiH i podrediti njenom Direktoru. Ukoliko opisane brigade organizujemo u kolokvijalno procjenjenom obimu od npr. 1 000 pripadnika direktorima navedenih policijskih agencija dodijelili smo reprezentativne snage kakvima bi štitili društvo od specifičnih oblika ugrožavanja sa kakvima se njihove službe suočavaju, a sadašnji kapaciteti su nedovoljni za efikasno i uspješno predupređivanje ili  reaktivno otklanjanje opasnosti. Direktor DGS-a dobio bi referentne snage kakvima bi istovremeno čak na više kritičnih lokacija mogao sprečavati prekogranični šverc i druge oblike prekograničnog ugrožavanja, gdje bi manevarske sposobnosti ovakve jedinice posebno doprinosile ostvarivanju primarne funkcije. Direktori entitetskih policija dobili bi respektabilne snage specijalizovane za održavanje reda u oblasti okupljanja građana, a posebno u domenu uspostavljanja kontrole nad nasilnim masama. Zatim, u oblasti proaktivnog i reaktivnog štićenja društva od različitih oblika organizovanja radikalnih ideoloških skupina, a posebno u domenu štićenja u slučajevima terorističkog, gerilskog i inog oružanog djelovanja, žandarmerija samostalno ili u sadejstvu sa specijalnom policijom čini okosnicu odbrane/napada. Dalje, u odnosu na nasilnički organizovani kriminal, izvođenje makro blokada, pretraga terena, spašavanja života i imovine u slučajevima prirodnih ili tehnoloških katastrofa, ovakve jedinice čine okosnicu djelovanja. Razradom niže strukture ovakvih brigada  kroz npr. odrede dolazimo do mogućnosti da terirorijalno po principu već ustrojene organizacije prednjih policijskih agencija razmjestimo žandarmerijske snage na bazičnim lokacijama (npr. gradovima) čime dodatno jačamo njihovu efikasnost. Jednako po principu užeg specijalizovanja možemo razvijati timove (protuterorističke, spasilačke i sl.) kakvi bi činili udarnu snagu u odnosu na pojedine specifične ili bezbjednosno rizične situacije ili izazove.

            U daljem treba analizirati pitanje mehanizama kakvi bi omogućili upotrebu kompletnog ili pojedinih dijelova sastava žandarmerije za otklanjanje situacija kakve zahtjevaju dodatne snage. Ovdje naglašavam kako policijske agencije u BiH već imaju prilično razvijenu profesionalnu saradnju u realizaciji osnovnih zadataka. Unutar ovakve međupolicijske saradnje direktori agencija su svakako nosioci prava na odlučivanje i upravljanje, tako da i oblast operacionalizacije žandarmerije ne donosi posebnu specifičnost. Sadejstvo žandarmerijskih jedinica okvirno bi trebalo urediti po principu da direktor nadležne policijske agencije, po iskazanoj potrebi, upućuje zahtjev direktoru/direktorima druge policijske agencije za dodjeljivanje dodatnih žandarmerijskih snaga radi izvršenja konkretnog zadatka, ograničenog sadržajem, vremenski i prostorno. Ovaj stavlja na raspolaganje određenu jedinicu žandarmerije podnosiocu zahtjeva, gdje je mogućnost zloupotrebe minimalna jer se rukovođenje ionako ostvaruje preko komandnog sastava te jedinica i u okvirima opšteg poštivanja načela zakonitosti u primjeni ovlaštenja, kakvi predstavljaju dovoljan okvir predupređunja zloupotreba. Direktor policijske agencije iz čijeg sastava je žandarmerijska jedinica upućena na izvršenje zadatka i dalje zadržava pravo osnovnog rukovođenja jedinicom do mogućnosti povlačenja iste sa zadatka, dok direktor policijske agencije kom je određena jedinica stavljena na raspolaganje svakako odgovara za njenu zakonitu upotrebu (u domenu individualne i rukovodne odgovornosti). Treba istaći kako su situacije kakve bi zahtjevale angažovanje kompletnog sastava žandarmerije na izvršenju istog zadatka u praksi izuzetno rijetke i u pravilu se tiču ekstremnih oblika ugrožavanja, gdje je prioritet štićenje ili spašavanje života i imovine, dok se pitanja pravne forme odgađaju kao sekundarna.  Ono što je potrebno posebno naglasiti organizaciju i nadležnost žandarmerijskih jedinica, procedure njihovog angažovanja, pa čak i pitanja eksteritorijalnog djelovanja u posebnim okolnostima moguće je normativno urediti unutar i sa manjim izmjenama već postojećeg odnosnog zakonodavstva, dok detaljnija razrada u vidu podzakonske normative je svakako u nadležnosti Ministarstava, pa čak i direktora policijskih agencija.

            Na kraju analize dolazimo do pitanja ekonomske opravdanosti ovakvog oblika reorganizovanja sistema bezbjednosti BiH. Ovakvom reorganizacijom sistema bezbjednosti dolazimo do mogućnosti ukidanja Ministarstva odbrane BiH, kakvo i u sadašnjoj formi i organizaciji je diskutabilno, a ekonomski potpuno neopravdano. Dio nadležnosti ovog Ministarstva za kakvima postoji objektivna potreba možemo prenijeti na Ministarstvo bezbjednosti BiH, pa čak i prevesti dio stručno neophodnog personala. Osim toga, Oružane snage BiH sadrže niz nesvrsishodnih, birokratizovanih i funkcionalno nepotrebnih službi (kadrovske, pravne, financijske  i ine logistike) kakvima pomenute policijske agencije već raspolažu i ovdje možemo razmišljati samo o širenju u domenu angažovanja uskospecijalizovanih i visokoobučenih kadrova. Ako unutar OS BiH kao posebnu kategoriju izdvojimo profesionalce kakvi suštinski čine operativni i funkcionalno upotrebljiv sastav dolazimo do procjene kako ova kategorija ne prelazi broj od 3 000 pripadnika (i to je prilično upitan obim). Ovakvom računicom dolazimo u situaciju da društvo kvalitetno iskoristi one prave (psihofizički i stručno osposobljene) profesionalce kakvi će budžetska sredstva izdvojena za njihovo angažovanje višestruko vratiti na polju bezbjednosti kao jedne od primarnih potreba. Na drugoj strani, ogromna financijska sredstva ušteđena ukidanjem potpuno nepotrebnih i budžetsko-parazitskih organa i službi možemo preusmjeriti na dodatno opremanje i osposobljavanje žandarmerijskih jedinica. Pretpostaviti je kako bi ovako ušteđena sredstva bila dovoljna i da dodatno osnaživanje ostalih komponenti sistema bezbjednosti BiH.



субота, 08. март 2014.

Borislav Radovanovic Blog: КОЛЕКТИВНА АМНЕЗИЈА ИЛИ СУМЊА

Borislav Radovanovic, bloger. teorija zavjere

КОЛЕКТИВНА АМНЕЗИЈА ИЛИ СУМЊА

Када је неко рођен на Балкану за вријеме социјалистичког уређења и тадашњег система друштвених/етичких вриједности, а посебно под утицајем знања стечених у таквом систему образовања ( прилагођеном одржавању система), инстинктом и свијешћу прилагођава се таквом систему. Онда неочекивано, у трену, долази до успостављања дијаметрално супротног друштвеног уређења, гдје догме до тада научене више не вриједе, па чак до мјере да се сматрају непријатељским. Проблем настаје када ово ново уређење намеће своје догме, супростављене претходним, и тражи од појединца и колективитета прилагођавање готово „преко ноћи“. То је као да тражите од неког да првих двадесетак година свог живота сматра непријатељским према себи самом, или да их избрише из сјећања (као вјештачка амнезија), а у сврху прилагођавања новом друштву и његовом систему вриједности, па чак до мјере да је таква амнезија питање опстанка. Када сам крајем 1980-их чуо термин “нови свјетски поредак“, уосталом као и остатак тадашњег друштва, једноставно томе нисам придавао пажњу. Тек данас наслућујем како је поменута појединачна и колективна амнезија, каквој сам изложен, у ствари један велики експеримент који је требао да ме прилагоди тренутном друштвеном уређењу и његовом систему вриједности, односно новом свјетском поретку.


Друго, рођење на Балкану мени и сличнима једноставно је додијелило један, или више њих, крвави рат који је поново наметао неке своје догме и тражио прилагођавање. У почетку, будимо искрени, учествовање у рату није нам тешко „падало“, а посебно у контексту свијетле ратничке традиције наших предака. Докле сеже моје знање о прецима нити једна генерација није избјегла ову „обавезу“. Данас се питам од куд толики ратови? Да ли је то питање нашег менталитета у ком смо толико крвожедни па стално изазивамо сукобе или, пак, живимо на простору у ком нас ратови не „заобилазе“? Анализирајући посљедњих стотињак година примјећујем како народи на овом простору накада нису ратовали у некаквом „класичном“ смислу да два народа започну рат због неког сукоба или интереса. Не негирајући чињеницу да су овдашњи народи у сваком рату били на супростављеним странама, ипак чињеница је и да се то увијек дешавало у контексту већих глобалних или регионалних сукоба. Ово намеће сумњу да ми (читај: овдашњи народи) не тражимо ратове, него ратови траже нас. Ова сумња ме је „натјерала“ да истражим ратове на нашем простору у посљедњих стотињак година. 

петак, 07. март 2014.

СИСТЕМ БЕЗБЈЕДНОСТИ БИХ

Пише: Борислав Радовановић

Теоријски  безбjедносне  појаве у основи разврстају се у  двије  групе: појаве  стварања  безбjедности  и  појаве  разарања  безбjедности, које се сагледавају кроз призму  система безбjедности и појава угрожавања безбедности. Логиком да угрожавање условљава системско штићење безбједности, на првом кораку анализираћемо појавне облике угрожавања БиХ, њених ентитета Републике Српске и Федерације БиХ, Дистрикта Брчко и нижих облика колективитета. Даљим слиједом анализе облике угрожавања дијелимо на угрожавања изазвана спољним факторима и угрожавања као производ дјеловања унутрашњих фактора. Управо овдје долазимо до кључног облика угрожавања овог друштва, односно спољног/иностраног дјеловања различитих држава, организација, група и појединаца какве представљају најтежи извор безбједносне, политичке, економске и ине дестабилизације БиХ и њених подсистема. Готово у правилу у стручној литератури, нормативи и општој перцепцији сусрећемо тврдње како се Б-Х друштво развија „након" рата, међутим, ако уобзиримо један од основних постулата безбједносних наука да се рат води оружаним и неоружаним средствима поставља се једноставно питање ко и којом научном методом је утврдио да је овдје рат окончан? Можда би „класичне“ безбједносне доктрине могле подржати овакав став, међутим, највећи глобални генератор оружаних сукоба Сједињене Америчке Државе (САД) су почетком 1980-их битно редефинисале безбједносну политику и геостратегије са циљем урушавања Варшавског пакта и испуњавања сопствених хегемонистичких циљева ((Револуција у војним пословима – РМА, „Маршалов план“  - твррац Ендрју Маршал ( Andrew Marshall) звани Једи (Yoda)]. Уобзиривши 200-годишње континуирано британско-америчко настојање за успостављањем глобалне хегемоније долазимо до оцјене како је у питању само усавршавање претходних стратегија, прилагођено тадашњим техничко-технолошким, општедруштвеним и интересним условима. Шире: Ендал, Вилијам Стољеће рата II, Тајни геополитички план америчке Владе, Детекта, Загреб, 2008.б.)). Oвдје проналазимо извориште фамозног пројекта глобализације у свјетском поретку, заснованог на принципу детериторијализације. За „демаскирање“ пројекта глобализације довољно је мишљење „главног“ америчког геополитичког стратега Бжежинског ((Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzeziński), Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 2001.)) о праву и обавези САД да искористе новонастале свјетске прилике ( распад Варшавског пакта) и овладају човјечанством. У тражењу спољних утицаја на изазивање оружаних сукоба на нашим просторима, поново је довољан Бжежински када тврди како овладавање простором  Евроазије у суштини значи владавина Свијетом, док Ценоморски регион (гдје сврстава и „традиоционални“ Балкан) дефинише као полазну тачку у овом освајачком походу ( Јефтић, Невенка, Геополитика Црноморског региона, часопис Међународни проблеми бр. 2-3, Београд, 2007.) 


Даље, перцепција према којој се оружани сукоб у БиХ треба посматрати одвојено од укупних дешавања на простору бивше Југославије (СФРЈ) у научној и теоријској примјени нема утемељења. Оваква перцепција може се користити у дневно-политичке сврхе, али уколико нас интересује објективна истина као научни циљ и идеал онда догађаје у протеклих 30-ак година морамо свеобухватно анализирати. Стратегију да се изабрана држава или народ;  у оквиру глобалних хегемонистичких претензија, на првом кораку напада; дјеловањем јединственог политичко-финанцијско-обавјештајног апарата дестабилизује и дезорјентише Британци су осмислили још почетком 19-ог вијека, а средином прошлог вијека „братски“ подијелили са Англо-американцима ((Британска тајна служба СИС (Secret Intelligence Service) је током II св. рата директно обучавала америчке кадрове који су касније формирали Средишњу обавјештајну службу – ЦИА  (Central Intelligence Agency) (стр. 108), чиме је обезбједила дуготрајни утицај на безбједносни систем САД. Овдје је потребно посебно истаћи како је британско-америчка склоност ка преварним договорима/уговорима, непоштивању или кршењу договореног, нуђењу крајње неприхватљивих споразума и слично аморално понашање, а све на бази пријетње или примјене бруталног насиља, у ствари дио њихове стратегије)). Супростављајући се наметању перцепције о „распаду“ Југославије  Ковачевић је децидан: „Југославија је разбијена и то у крвавом рату“ (Брацо Ковачевић и сарадници, Конфликти, зборник радова, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2012), на бази одлуке САД-а донесене још 1982. године (Директива бр. 54 Савјета за националну безбједност и Директива НСДД бр. 133 из 1984.г. под назовом „Политика САД према Југославији“). Након дугогодишње дестабилизује југословенске заједнице финансијским путем, врхунац слиједи примјеном познатог Бушовог сецесионистичког закона (Тhe Foreign Operations Appropriation Law 101-513) из 1990. године, којим је обустављена финансијска помоћ Југославији. „Сасвим је евидентно, да је овим мјерама америчка Влада потпалила фитиљ на Балкану. Три седмице послије изгласавања поменутог закона о санкцијама, 5-ог новембра 1990-те ЦИА је, у средствима информисања, објавила извјештај да ће се ‘Југославија дезинтегрисати уз грађански рат могуће већ наредне године’,” (Трамошљанин, Боро, Узроци националних сукова у другој Југославији, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2011.) шта је укупно довољно за идентификовање главног спољног иницијатора оружаних сукоба на простору СФРЈ. 

Међутим, посебно обиљежје ових оружаних сукоба чини директно учешће иностраног фактора ( САД, Велика Британија и др.) у виду примјене борбених дејстава. Директно оружано дјеловање у два наврата 1995. и 1999. године манифестовало се у еквивалентно немјерљивим штетним посљедицама: највећим етничким чишћењем у новијој историји, употребом монструозних средстава (шире: Пантелић, М., Голубовић, Д., Утицај осиромашеног уранијума на здравље становништва и човјекову околину,http://www.tfc.kg.ac.rs/), масовним страдањима и разарањима, изазивањем тешких физичких и психичких обољења и поремећаја и ино (опширније: Радовић, Бора, Југословенски ратови 1991-1999 и неке од њихових  друштвених последица, у Тортура у рату, посљедице и рехабилитација, зборник радова,  http://www.ian.org.rs). Посљедице неоружаних дејстава су једнако страшне: успостављање „вазалног“ односа и различитих облика политичког протектората; успостављање економског ропства (кредитног, платног, социјалног); уништавање привреде и финанцијског система, тешко нарушавање животне средине еколошким криминалитетом; потпуна идеолошка дезорјентација готово свих облика колективитета; „кривотворење историје“ ради дезорјентације у погледу националног идентитета; потпуна културна, образовна и етичка дезорјентација; негативни утицаји на појединачни и колективни интелектуални развој и бројне друге тешке посљедице.  

На сљедећој разини анализе, ради спознаје објективне истине, морамо уобзирити и друге оружане сукобе реализоване у оквиру истог хегемонистичког плана: Кувајт 1991.г., Авганистан 2001.г., Ирак 2003.г, као текућа дешавања у Либији, Египту, Сирији и другим државама, па чак и прилично извјестан сукоб у Ирану. Сви ови сукоби, укључујући и наш, реализовани су по истом „сценарију“ у три корака:

     - први, стварање друштвеног „хаоса“ обједињеним политичким, економским и обавјештајним дјеловањем; помагање опозиционих и екстремистичких организација и покрета; инструментализовање (обука, наоружавање, финансирање) паравојних организација и њихово усмјеравање против владајућег државног апарата; те изазивање унутрашњих оружаних „сукоба ниског интензитета“ ((„сукоб ниског интензитета“ Пентагон је у Правилу ФМ 100-20 из 1976.г. дефинисао у оквиру примјене нешто шире стратегије ФИД операција (Foreign Internal Defence) или “Унутрашње одбране пријатељске земље“, извор: Комарчевић,М., Пејановић, Љ., Живојиновић М.: Технологија примјене ФИД - операција у процесу разбијања Југославије, http://kpolisa.com)).
        - други, техникама информационог ратовања стварање претпоставки за укључивање у постојећи сукоб; директна војна интервенција на страни паравојних организација и „рушење режима“; успостављање контроле над дијелом или цјелокупном државом; запосједање  природних, привредних, финанцијских и инфраструктурних ресурса нападнуте државе (какви су и били почетни циљ хегемона).
        - трећи, успостављање нове власти и друштвених односа; задржавање војне доминације агресора ради спречавања остваривања суверенитета нове власти; стварање „слабе државе“ чији су капацитети довољни за штићење интереса агресора/хегемона, а неспособни за стварање квалитетног система безбједности; стварање претпоставки за будуће изазивање оружаног сукоба  на освојеној или сусједној територији.

Даљим слиједом анализе долазимо до злоупотребе међународног права током предње наведених оружаних сукоба. Перципирајући како „многи теоретичари одбацују тврдњу да је међународно право доиста право“ јер не располаже потребним апаратом принуде, САД-е (свјесне да тренутно располажу највећом силом) злоупотребљавају ово право у правцу остваривања сопствених хегемонистичких интереса. Међутим, овдје је потребно апострофирати једну посебну околност кршења међународног права, а тиче се манипулативног скривања објективне истине путем „правосудног позоришта“. Након сваког ратног похода САД-е и савезници ad hoc организују међународни или национални суд са задатком да „утврди“ како су на одређеном подручју заиста чињени злочини, као оправдање за извршено подстрекавање на рат, изазивање рата или агресију. Осим тога овакви судови треба да „превиде“ чињенице о употреби забрањених средстава (осиромашени уранијум, графитне и касетне бомбе и сл.), затим кориштење терористичких метода, учествовање САД-а и савезника у најтежим злочинима и ино. Оваквим стварањем лажних „правних извора“ обезбјеђују се претпоставке за прекрајање историје какво ће сасвим извјесно наступити у будућности. Оквирно, овакви „трибунали“ треба да обезбједе пресумпцију невиности стварним прекршиоцима међународног права.

У анализи постојећег система безбједности БиХ, прво се морамо вратити на систем какав „баштинимо“ из бивше СФРЈ. Некадашња држава је безбједност развијала на практичном, научном и теоријском нивоу. Квалитет тог система можда најбоље осликава чињеница да је више деценија успјешно штитио државу и друштвено уређење од разноврсних тешких облика спољних и унутрашњих угрожавања. Када уобзиримо чињеницу да је овај систем више од деценије „одолијевао“ предње представљеним директним нападима најјачих сила Свијета, онда развијеност и функционалност система не смијемо доводити у питање. Са друге стране актуелни систем безбједности БиХ можемо оквалификовати као систем карактеристичан за „слабе државе“. Овакав систем је развијен у довољној мјери да штити интересе хегемона, међутим, недовољан да на унутрашњем  плану испуни основне функције: безбједност, јавна добра и владавину права. Е сад, питање је како смо дошли до овако дијаметрално супротног система безбједности. Једноставно, поратни протекторат дјеловао је двосмјерно: прво, наше претходне безбједносне доктрине и праксу „прогласио“ је недемократским и оспоравао је њихову примјену; друго, најквалитетније кадрове је удаљио из праксе. У данашњем тренутку тешко је створити „рецепт“ по ком ће ово друштво развијати систем безбједности, међутим, у сваком случају на првом кораку треба умањити утицај држава и организација  какве су нас довеле до оваквог хаотичног стања ради испуњења сопствених хегемонистичких циљева. Идејна рјешења, искуства и помоћ треба црпити примарно од ЕУ и појединих држава чланица ове организације, али и од држава попут Русије која је успјела одбранити се од хегемонистичких напада креатора глобализације, нормално уз изналажење властитог идентитета и стварање адекватне праксе и доктрина.