уторак, 28. април 2015.

ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАДИ ПО ОБЈAВЉЕНОМ СПИСКУ „МЕТА“



Након терористичког напада на ПУ Бугојно, дакле готово пет година, узалудно указујем како су полицијски објекти и службеници Републике Српске потенцијална мета напада исламистичких терориста. Но, нашим системом безбједности управљају „стручњаци“ које је стравичан догађај у Зворнику ИЗНЕНАДИО!


Од синоћњег терористичког напада на полицијску станицу у Зворнику свјетска јавност „бруји“ о том немилом догађају. На једној страни преносе се изјаве представника безбједносних агенција о томе да ли је ОБА/ОСА благовремено и адекватно обавијестила о овој опасности. На другој, већина „аналитичара“ је сложна – њих овакав чин није изненадио, а онда слиједе смислена и мање смислена образложења таквог мишљења. Обзиром да годинама указујем на такву потенцијалну опасност, јутрос сам за мање од часа „сурфања“ Нет-ом нашао КОНКРЕТНЕ ПОКАЗАТЕЉЕ онога шта годинама безуспјешно указујем.

Прије него образложим јутрошње активности морам појаснити професионално мишљење какво сам у више наврата кроз службене анализе достављао МУП-у РС-е. На првом мјесту морам читаоце подсјетити да је терористички напад на бугојанску полицију из 2010. године планиран у тренутку када су полицијски службеници требали бити постројени ради упућивања на задатак (акција против вехабија). Само због будности полицајаца задужених за обезбјеђење објекта и њихове реакције избјегнута је много тежа посљедица. У том смислу можемо поставити јасне паралеле са нападом на зворничку полицију. Но, бугојански злочин понукао ме је на размишљање о могућности сличног напада на приједорску полицију. У тада достављеној службеној анализи/информацији посебно сам апострофирао двије чињенице:
-       прво, напад на бугојанске полицајце није изазвао адекватну осуду појединих структура (оних радикално настројених) унутар бошњачке популације и поред чињенице да су настрадали њихови сународници, те,
-       друго, у случају напада на приједорску полицију примјењива је омиљена терористичка максима да се „злочин може правдати претходним злочином“ (ратним), због чега можемо очекивати много блажу осуду злочина (па све до величања акта).

Затим, у фебруару прошле године сачињавам Општебезбједносну анализу извора угрожености Републике Српске од насилног мијењања уставно-политичког поретка(нову), гдје доњи цитат дијела анализе јасно указује оперовање професионалне оцјене:

У контексту екстремистичко-терористичких извора угрожавања РС-е опетовано долазимо у позицију издвајања само актуелних и крајње индикативних догађања. На првом мјесту то је свакако податак да више стотина лица бошњачко-муслиманске опредјељености тренутно ратује на подручју Сирије. У јавности већ се шпекулише са питањем какву пријетњу ова лица представљају по безбједност ове земље у контексту њиховог повратка. Међутим, треба поставити и питање њихових веза створених током овог ангажовања и могућности довођеља на овај простор њихових „сабораца“ из других земаља. При том се не смије „превиђати“ чињеница да у сукобима на простору Либије, Сирије, Египта и др. држава данас имамо нескривено савезништво англоамеричких оружаних снага и припадника радикално-муслиманских организација типа Ал Каиде.

Кад свему томе додамо чињеницу да на подручју РС-е, а посебно у западном дијелу, годинама постоји континуитет ширења вехабијске/селефијске заједнице, па и њиховог инструментализовања против оваквог уставно-политичког уређења, онда неминовно долазимо до  крајње једноставног питања – колико је систем безбједности РС-е организационо и функционално способан супроставити се оваквим изворима угрожавања?

Полазећи од премисе да на простору РС-е постоје субјекти спремни и функционално оспособљени за тешка угрожавања овог ентитета, као посебно питање поставља се реакција унутрашњих и спољних фактора јавности на евентуалне терористичке нападе, оружано дјеловање или друге облике тешке дестабилизације. Након терористичког напада на полицијску станицу у Бугојну могла се примијетити заиста неадекватна осуда таквог чина од стране појединих официјелних представника, а посебно тешко манифестована кроз одређене категорије бошњачке популације какве су чак давале подршку актерима напада. Уобзиривши „омиљену“ терористичку максиму да је злочин могуће правдати претходним злочином, долазимо до једноставног питања – какву  реакцију можемо очекивати у случају терористичког напада изведеног на подручју Приједора, а посебно ако је усмјерен према полицији? У контексту већ манипулативно створене перцепције о „приједорској злочиначкој полицији“ упитна је чак и међународна осуда неког терористичког напада на полицијске службенике овог Центра, док на унутрашњеполитичком плану овакав чин би засигурно довео до конфронтирајућих подјела по питању осуде, а у одређеним круговима може се рачунати и на отворену подршку.

Овдје треба нагласити да процјене изнесене у односу на Приједор у потпуности су примјењиве на Зворник, Вишеград, Бијељину, Фочу и друге градове Српске „познате“ по ратним догађањима. Но, прије него пређемо на зворничку трагедију нужно је појаснити још нека важна питања угрожености Српске од исламистичко-екстремистичких субјеката. Ту на првом мјесту мислим на БРЗОПЛЕТОСТ институција поводом већ почињених злочина, а каква се даље манифестује у виду НЕАДЕКВАТНИХ реакција. Примјера ради, током самог акта (прије него је савладан) за Мевлида Јашаревића медији су догађај оквалификовали као терористички напад, а институције су само наставиле слиједити ту матрицу. И онда нас данас „чуди“ како истрага није разјаснила мотиве напада, идеолошко-политичке циљеве напада, налогодавце, помагаче и ино. Због чега би се поступајућа службена лица „трудила“ утврдити обиљежја према којима се овај напад може оквалификовати као терористички, ако је цјелокупно друштво сагласно око  такве квалификације. Струка налаже сасвим другачије поступање у смислу да се прво разјашњавају сви аспекти и обиљежја кримена, па тек онда даје квалификација. Ово је важно управо због прошлогодишњег убиства двојице Бошњака у Трнопољу код Приједора. У том догађају медији и институције су „у старту“ заузели став како је у питању тешко убиство, а могућност терористичког напада није ни уобзирена (бар не озбиљно). Оно шта треба знати јесте да радикално-исламистичке организације у принципу прво нападају своју вјерску заједницу са циљем хомогенизације популације око њихових идеја, „дисциплиновања“ заједнице и успостављања другачијег поретка. Бројне индиције указују да овај немио догађај треба посматрати кроз такву матрицу, а да не говоримо о томе како кривични поступак такве сумње мора неспорно утврдити или оповргнути.

У даљем, потребно је проанализирати и понашање политичких „елита“ Српске и актуелна дешавања. Све те политикантске „декларације“ око независности, око геноцида над Јерменима, око „трећег ентитета и ино озбиљно радикализују бошњачку популацију против Српске. Бакир Изетбеговић је схватио како раније политичке изјаве о укидању Српске, о „геноцидној творевини“ и слично само додатно хомогенизују Србе у одбрани Републике Српске. Прагматичним изјавама како је „Српска неупитна“ и умањивањем спољних иритација Изетбеговић је добрано допринио актуелном политичком раздору у овом ентитету. Међутим, владајућа политичка опција Српске данас се понаша попут Хариса Силајџића или рејса Церића и максимално се „труди“ да Бошњаке хомогенизује и радикализује против Српске. При том не воде рачуна о томе колико је Српска капацитирана за квалитетну одбрану у случају озбиљне дестабилизације и сукобљавања.

И сад, напокон, долазимо до тога шта сам уочио приликом јутрошњег претраживања објављених информација о овом догађају. Ту морам нагласити како сам „прескочио“ неколико десетина познатијих медија и дошао до једног мени непознатог – „ВИЈЕСТИ УММЕТА“. До овог портала дошао сам трагајући за тим ко је уопште Нердин Ибрић. Уочавам, за тај портал важан податак, да Нердин није припадник вехабијске заједнице. Осим тога наводи се како је његов отац Сејфо, заједно са још 750 Бошњака из тог краја, давне 1992. године убијен од стране припадника ВРС и „зворничке полиције“. Сљедећи (фрапантан!) навод је да су убијени Драган Ђурић и рањени Жељко Гајић „учесници сребреничког геноцида“ (то ваљда објашњава „оправданост злочина“!).

Даљим трагањем налазим портал „Медијска агенција Бошњаци“, односно на Фејсбук страницу портала (https://www.facebook.com/bosnjaci.eu ). На тој страници истиче се текст у ком се понављају предњи наводи, а посебно наслов „Списак ратних злочинаца који раде на високим функцијама и у полицији, а учествовали су у геноциду у Сребреници“ (видљиво на http://www.nap.ba/images/file/ratnizlocinci.pdf ). Овај списак садржи податке за 810 особа, са именом и презименом, именом оца и матичним бројем.

Под бројем 137. уписан је покојни Драган Ђурић.

Под бројем 166. наводи се рањени Жељко Гајић.

У тексту се апострофира како од наведених 810 особа њих 400 још увијек ради у полицији. Дакле, у конкретном случају имамо објављен СПИСАК МЕТА актуелног и могућих будућих терористичких напада или других облика угрожавања.


Затим слиједи нешто шта ме је шокирало и поред професионалног мишљења да у случајевима сличних напада неће услиједити адекватна осуда радикалног дијела бошњачке популације. 


У коментарима испод поставке нисам уочио нити један коментар жаљења за жтрвама, осуде злочинца или бар изражавања елементарне човјечности. Коментатори редом дају подршку Ибрићу, а жртве етикетирају као злочинце. Но, оно шта забрињава јесте низ коментара у каквима се наводи како је ОВО ТЕК ПОЧЕТАК ОДМАЗДЕ! У тренуцима писања текста провјерио сам поново податак о броју „лајкова“ и утврдио да је исти досегао готово 400. Десетине и десетине коментара садрже јавно изношење пријетњи, позива на насиље, грубих увреда и ино, дакле, онога шта би надлежне институције требале под ХИТНО ИСТРАЖИТИ! Фотографисао сам дио постављених коментара, тако да је моје наводе могуће провјерити и без улажења на ову Фејсбук страницу.  Понадао бих се да ће наведени портали и странице бити укинути хитном интервенцијом надлежних институција, али тешко да ће то бити реализовано обзиром да су њихови челници најчешће „изненађени“ оним шта се догађа у њиховом окружењу.