Борислав Радовановић: О МОНСТРУМИМА

Алтернативна телевизија је дана 31.03.2015. године у 21,00 часова емитовала емисију „Досије“ у каквој се бавила „монструмом из Козарске Дубице“ Гораном Котараном, а како је најављено сљедећа емисија бавиће се убиствима почињеним од стране „монструма из Приједора“ Раде Радиновића (како су их медији прозвали). Обзиром на знања каквима располажем о овим догађајима/убиствима одлучио сам да јавност обавијестим о постојању МОНСТРУМА много већих од ове двојице поменутих, односно да саопштим ИСТИНУ о предметним догађањима.

Есенцијални мотив писања овог текста јесте моје супростављање матрици какву су надлежне институције Српске (полиција и правосуђе) успоставиле у односу на смртна страдања Ирене Предојевић, Предрага Врбана, Сеада Канурића, Гордане Милосављевић, Дорис Баило, Душанке Станковић и Раде Радиновића у смислу постојања два монструма и двије засебне истраге о почињеним злочинима. При том „занемарују“ чињеницу да су и Горан Котаран и Раде Радиновић припадали једној (јединственој) криминалној групи, те да постоје бројни докази и индиције о томе да су и други чланови ове криминалне групе саучествовали у предметним убиствима, као и у другим тешким кривичним дјелима повезаним са овим монструозним злочинима. Но, оно крајње неприхватљиво јесте чињеница да надлежне институције располажу доказима и службеном документацијом о томе да се и одређени полицијски службеници могу сматрати припадницима ове криминалне групе, те да су исти директно инволвирани у злочине над наведеним лицима. Дакле, мој професионални став јесте да спорне злочине треба позиционирати као јединствен кривични предмет/истрагу, какав треба обухватити и друге чланове криминалне групе директно инволвиране у спорне догађаје, па и оне из полицијских структура. Овакав професионални став базирам на пообимној службеној документацији каквом располажу и надлежне институције Српске (полиција и тужилаштво). Због чега поједина службена лица надлежних институција ове кривичне предмете воде другачије, па и због чега јавности подастиру манипулативну матрицу перцепције спорних догађања, биће нешто јасније из овог текста.

Сљедећи мотив оваквог објелодањивања професионалног става јесте селективан приступ злочинима и злочинцима, какав ми никад није био прихватљив. Ако већ поменуте Котарана и Радиновића називамо монструмима, онда елементарна човјечност налаже да прозовемо и друге монструме из њиховог окружења, који су добрим дијелом инволвирани у предметне злочине, али и етиолошки (узрочно-посљедично) ове младе људе претворили у „монструме“. Конкретно, нико се не рађа монструмом, него то постаје усљед утицаја окружења и догађања каквима је излаган. Да бих овакав став образложио морам се вратити у вријеме ратних дешавања на простору БиХ-е, дакле у рано дјетинство наших „монструма“ Котарана и Радиновића.

Непосредно прије и након започињања рата на подручју приједорске регије долази до формирања једне веће и вишеслојне криминлне организације, која се на једној страни „умрежава“ са појединцима из полицијских структура, а на другој са појединим србијанским криминалним групацијама. Тако долази и до директног повезивања појединаца из полицијских структура и „београдског подземља“, гдје се посебно истиче веза између, данас покојних, начекника приједорске полиције Симе Дрљаче и Жељка Ражњатовића Аркана. Тој криминалној организацији припадао је и Горанов отац, пок. Душан Дујо Котаран. Унутар такве криминалне мреже развија се криминал буквално огромних размјера и углавном у домену ратнопрофитерског дјеловања (продајом у Србији имовине опљачкане од друштва или прогнаног становништва, кријумчарењем умјетнина и тражених роба и ино).

Након рата криминалне активности ове организације додатно се шире у односу на новонастале околности. Развија се међународно кријумчарење војног оружја, муниције и опреме (заосталих из рата); међународно врбовање ради проституције и организовање проституције; производња и међународно кријумчарење наркотика; кријумчарење имиграната; тешка разбојништва; организовање различитих облика коцкања и игара на срећу и друго. Као специфичан облик криминалног дјеловања, а посебно карактеристичан за ову организацију, развија се фалсификовање или кривотворење. Када обим овог облика криминала покушавам представити најчешће то чиним кованицом „индустрија фалсификата“. У том контексту треба посебно истаћи учешће полицијских службеника и службених лица других институција, без којих је оваква криминална активност немогућа. По мојим процјенама од рата до данас Центри Приједор и Бања Лука регистровали су преко 10 000 крадених и кривотворених моторних возила, и то је свакако бројка над каквом би се требало забринути. Затим, треба поменути и податак да је приједорски Центар издао на стотине личних докумената (личних карата и пасоша) србијанским криминалцима, а током агресије на СРЈ (1999.) за ту намјену била је уведена и „ноћна смјена“. О кривотворењима диплома, разних увјерења, потврда и сличних докумената потребних за остваривање права је илузорно и говорити (као и о пословним и осигураничким преварама, утајама, фиктивном прометовању и ино). Сљедећи карактеристичан појавни облик криминала по ком је Приједор био „препознатљив“ манифестовао се у нападима експлозивним направама и паљевинама. Крајем 2002. године у два мјесеца догодило се 20-ак таквих напада (што је превише и за Чикаго 20-их година прошлог вијека) на полицијске службенике, на друге криминалце, рекетиране привреднике, вјерске објекте и ино. Могао бих овако набрајати у недоглед, али сматрам да је поента јасна.

Полако долазимо до једне криминалне и социо-патолошке појаве какву морамо посебно разјаснити уколико желимо схватити монструозне злочине о каквима говормо. У питању су сексуалне девијације! Приједорска регија је након рата била посебно позната по бројним ноћним баровима чија је основна дјелатност била проституција. У пресуди Милораду Милаковићу стоји да је само његова криминална организација експлоатисала преко 240 проститутки, а каквима је приједорска полиција „ревносно“ одобравала боравак (обзиром да су углавном потицале из иностранства) као „плесачицама“. Гдје су тек друге „јавне куће“ какве су дјеловале самостално? Тих поратних година у Приједору се баш „плесало“ преко сваке мјере и човјечности. Но, понашање приједорске полиције треба истаћи и са аспекта конзумирања сексуалних услуга. Значајан дио проститутки држан је у буквално ропском односу, а како замислити осјећаје тих дјевојака када по њима „плешу“ припадници полиције и других служби које би их требало да заштите.

Међутим, сексуалне девијације предметне криминалне групе нису могле бити задовољене преко распрострањене проституције, него се ту развија и један посебан облик сексуалног злостављања младих дјевојака, а почесто и малољетних дјевојчица. Унутар ове криминалне групе увијек је функционисао један број младих „војника“ намијењених за прљаве послове. Но, ти младићи су имали и један посебан „задатак“, а који се састојао у проналажењу и врбовању (обећањима запослења или новца, скупих поклона, па све до употребе наркотика и физичког насиља) младих дјевојака и дјевојчица, те њиховом подвођењу под остале припаднике криминалне групе или њима блиске особе. Сексуална злостављања најчешће су чињена од стране групе починилаца (групна силовања) и уз насиље какво само монструми могу осмислити. Покојни Раде Радиновић је овој криминалног групи приступио након готово двије деценије постојања и послије неколико десетина сличних „војника“, те започео са описаним обликом подвођења. За своје „услуге“ био је награђиван са 150-200 марака, али углавном није учествовао у злостављањима каква су чињена над жртвама које је подводио. У Приједору је општепозната чињеница да су таквим облицима сексуалног злостављања подвргаване десетине жртава, али су ријетко усљеђивале пријаве против злостављача, баш из разлог и општепознатих веза између злостављача и полиције. И оно мало пријављених случајева окончано је тако што је Српска исплаћивала одштете злостављачима. Скарадно!

Сложене криминалне конструкције, сасвим разумљиво, садржавају бројне мотиве и побуде чињења тешких злочина, али се један мотив издваја као карактеристичан. У питању је СПРЕЧАВАЊЕ ДОКАЗИВАЊА ПОЧИЊЕНИХ ЗЛОЧИНА! Моја професионална оцјена јесте да су Ирена Предојевић, Гордана Милосављевић и Дорис Баило убијене како би се спријечило процесуирање сексуалних злостављања каквима су подвргаване, а Врбан Предраг и Сеад Канурић су убијени како би се спријечило доказивање злочина над овим дјевојкама, док је Раде Радиновић уцијењен да изврши самоубиство пријетњом да ће му у супротном бити убијено дијете. Радиновић је био кључна особа за разоткривање предметних и бројних других јавности непознатих злочина, а за његово такво страдање (по мојим информацијама) плаћено је 50 000 марака. У контексту убистава треба посматрати и придруживање предметној криминалној групи младог Горана Котарана (након прогона из Шведске), а посебно су индикативне пријетње припадника групе тиме што располажу „највећим европским убојицом“. Оружје пронађено код Котарана интересантно је са аспекта предметних и других тешких злочина, но, неким „чудом“ није адекватно криминалистички обрађено.

Ко су највећи монструми!?

Прије одговора на ово питање морам истаћи како предметне истраге још увијек сматрам отвореним и не могу откривати детаље важне за њихово законто окончавање. Међутим, могу говорити о околностима у каквима су службене активности вођене. Везано за убиства Ирене Предојевић, Врбана и Канурића истичем како сам био добро упознат са тим догађајима и предузиманим службеним активностима обзиром да су се то тицало предметне криминалне групе каквом сам се годинама професионално бавио, но, своја знања и активности нисам експонирао због познатих веза инкримисаних лица са мојим претпостављенима. Поједина сазнања о овим убиствима по први пут откривам приликом једне криминалистичке обраде, којој је присуствовао и тужилац Тегелтија. И два дана након тога добијам прве пријетње од лица инволвираних у ове злочине.

Потом на обали ријеке Сане долази до проналажења мртвог тијела Гордане Милосављевић и овај догађај се тужилаштву пријављује као задесна смрт утапањем. Колеге ме обавјештавају о сазнањима да у конкретном случају није у питању никакво утапање, него убиство почињено од стране Раде Радиновића. Након одређених провјера, а неких 5-6 дана након проналажења тијела покојне Гордане, сачињавамо двије информације у каквима износимо низ података на каквима базирамо оцјену да је у питању убиство. Докази и обавјештења какви касније пристужу све више указују на основаност наших тврдњи, међутим, наши претпостављени остају на становишту да је у питању задесна смрт. Због таквих понашања супростављам се претпостављенима и више пута тражим да колегама и мени омогуће даљи рад по овом предмету, но, то је редовно одбијано. Иритирани таквим ставом претпостављених, колеге и ја самоиницијативно започињемо са низом криминалистичко-оперативних активности над Радом Радиновићем. Предметног смо учестало приводили у службене просторије и подвргавали криминалистичким обрадама. Након пуштања практиковали смо да Радиновића пратимо и након сваке наше активности други припадници криминалне групе су се састајали и расправљали о томе шта се догађа. Индикативни су били „протести“ појединих припадника ове групе према нашим претпостављенима због „злостављања“ Радиновића. Данас откривам да је Радиновић негирао убиство Гордане Милосављевић, али је о том догађају дао низ корисних сазнања. Истовремено, био је врло конструктиван у помагању расвјетљавања убистава над Иреном Предојевић, Врбаном и Канурићем, те низом кримена повезаних са тим догађајима. Дакле, осим реакција појединих припадника групе, пратили смо и реакције наших претпостављених и све то је указивало на недвосмислену спрегу између истих и настојање да се службене активности спријече. Са једне стране добијали смо учестале пријетње од стране криминалаца, а од наших претпостављених излагани смо разним монтираним унутрашњим поступцима, притисцима, уцјенама, манипулацијама и ино.

Преко пола године трајало је такво крајње накарадно стање, све до пријаве нестанка Дорис Бајило. Четвртг дана од пријаве нестанка и након лоцирања сигнала њеног мобилног телефона, наши претпостављени „дозволили“ су нам ангажовање по том предмету. За свега неколико сати утврђена је повезаност Радиновића са нестанком ове дјевојке и на бази тога исти је лишен слободе. Након пар сати криминалистичке обраде Радиновић признаје убиство Дорис Бајило и води нас до мјеста извршења злочина, када је пронађено и њено тијело. Тужилац и колеге започињу са истражном радњом увиђаја, а ја враћам Радиновића у службене просторије. Прије окончања увиђаја Радиновић признаје и убиство Гордане Милосављевић. Сутрадан нас води на Козару и показује нам мјесто убиства, те објашњава из којих разлога и како је мртво тијело касније превезао на мјесто гдје је пронађено. Његово признање у потпуности одговара доказима и обавјештењима претходно и тада прикупљеним, те потврђује оно шта смо колеге и ја тврдили мјесецима. Уз извјештај Радиновић је предан тужилаштву и одређена му је мјера притвора.

Убрзо након тога дознајем и за нове податке везане за смртно страдање наше суграђанке Душанке Станковић из 2005. године. Након откривања њеног страдања претпостављени су ми наложили да провјерим алиби Раде Радиновића, међутим, три године након тога дознајем да су у тренутку издавања задатка од мене затајили постојање материјалних доказа и важних података какви су упућивали на тешко убиство, умјесто на задесну смрт како је то годинама било пријављено тужилаштву. Тек након пријетње да ћу затражити судску наредбу за претресање његове канцеларије, мој непосредни претпостављени предао ми је бурму покојне Душанке. Криминалистичким обрадама над више лица, али овога пута уз предочавање материјалног доказа (бурме) убрзо утврђујем основ сумње да је у конкретном случају Радиновић починио тешко убиство. На основу тога од надлежног судије за претходни поступак затражио сам Радиновићево довођење из притвора ради саслушања у својству осумњиченог, међутим, у први мах поступајући судија је одбио такав захтјев. Оно шта ми у том тренуцима није било познато јесте да је у притворској јединици КПЗ Туњице почињено монструозно злостављање са смртном посљедицом притвореника Ферида Мемића, са чим се Радиновић доводио у везу, те да је то произвело одређено сукобљавање на релацији правосуђе - полиција. Дан прије Радиновићевог самоубиства чуо сам се телефоном са поступајућим судијом и након разјашњавања нејасноћа договорили смо његово довођење у Приједор након викенда. Међутим, у међувремену догодило се његово самоубиство. Тада усљеђује за мене крајње неочекиван став руководства полиције Српске како се Радиновићевим самоубиством прекидају истраге око убистава због којих је притворен, те да ја нисам „надлежан“ за његово самоубиство. Ту се као посебно индикативно јавља одбијање МУП-а РС-е да ми предочи Радиновићево опроштајно писмо, гдје сам увид у исто тражио због претпоставке да би могло садржавати податке о убиствима каква сам процесуирао и истраживао. Схвативши са каквом ситуацијом се сусрећем, оцијено сам како је по мене „најздравије“ да одем на вишемјесечно боловање. Неких три године након Радиновићевог самоубиства из емисије „60 минута“ дознајем да сам директно помињан у Радиновићевом опроштајном писму, а пуних четири године од спорног догађаја омогућен ми је увид у копију писма. Увидом сам утврдио како је по ини пут дошло до „цурења информација“ важних за кривичне предмете каквима сам се бавио, односно да Радиновић зна потатке и околности какве су довеле до његовог процесуирања. Надлежни органи су након тога наставили „по старом“ тако што истрагу око убиства Ирене Предојевић воде засебно од осталих убистава (ево већ 10 година), и поред чињенице да МУП РС-е располаже поприличном служненом документацијом каква указује на потребу сасвим другачијег приступа спорним догађајима. То неспорно знам јер сам највећи дио те документације лично сачинио и доставио.

Дакле, на бази предње изнесеног тврдим да, осим Горана Котарана и Раде Радиновића, постоје и други „монструми“ директно инволвирани у спорне догађаје, а налазе се и у криминалнм круговима и у структурама полиције. Нема потребе да помињем њихова имена обзиром да ће се лако препознати, а у МУП-у РС-е такође (кроз поменуту службену документацију) знају о коме је све ријеч, као и о бројним другим јавности непознатим случајевима и догађањима везаним за предметна убиства. Но, става сам да постоје и много већи „монструми“ од ових из предметне криминално-полицијске организације, а у питању су носиоци политичко-институционалне моћи Републике Српске. Да бих образложио овакав став морам јавности дјелимично објелоданити садржај два документа. Први документ представља представку на рад полиције и приједлог контроле рада полиције какав сам 2011. године упутио институцијама надлежним за контролу рада полиције – Предсједнику Републике, Влади РС-е, Одбору за безбједност НС РС-е и Уставном суду РС-е. Други документ представља одговор Уставног суда, али и доказ постојања такве представке обзиром да од осталих тијела очекујем негирање постојања овог акта. Ипак, наводим да су ме службе предсједника неколико мјесеци „пребацивале“ од једне до друге, те од једног до другог телефонског броја. Народни посланици и чланови Одбора за безбједност, др Ненад Стевандић и Зоран Ђерић, обећали су да ће поменута представка бити разматрана на овом Одбору, но убрзо су обећано „заборавили“. Што се тиче Владе Српске истичем да сам се обраћао чак тројици министара унутрашњих послова, но, моји наводи о постојању тешке криминализације у структурама полиције за њих нису „занимљиви“. Надам се да ће након овакве моје реакције бар одлучити да мене санкционишу због „штетног понашања по углед полиције“, кад већ немају воље да истражују криминалце у сопственим редовима.

Оно шта је посебно индикативно у односу на ову представку јесте мој покушај да инстутиције надлежне за контролу рада полиције „мотивишем“ предлогом контроле у односу на кривичне предмете у каквима је дошло до монструозних страдања двадесетак грађана Српске. Осим наведених убистава, овом представком покушао сам реактивирати и службене активности на сузбијању тешких облика криминализације полиције у односу на велики број кривичних предмета у домену зеленашења, изнуда, рекетирања, прања новца, тешких облика привредног криминалитета и ино. Општепознато је да је у Приједору у 10-ак случајева дошло до самоубистава жтрава зеленашења и изнуда, да је стотине породица годинама буквално држано у ропском односу од стране локалних зеленаша (удружених са „колегама“ из полиције), да су десетине локалних привредника уништене и да им је имовина отета, те да је све то вишеструко повезано са уништавањем приједорских индустријских капацитета (подсјећам да је Приједор некад био индустријски град). Давне 2007. године унутар тадашње Јединице за посебне истраге УКП и ЦЈБ Бања Лука нашла се група руководилаца и оперативаца каква је започела са службеним активностима поводом организованог облика зеленашања и изнуда (уз саизвршилаштво појединих припадника полиције), али и спреге полиције са прометовањем наркотицима, крађама и кривотворењима моторних возила, пословним и свим другим облицима превара, фалсификатима и иним криминалним актиностима. Могао бих у недоглед анализирати како су безобзирно и незаконито спречаване службене активности на плану сузбијања криминализације унутар структура полиције и какав став о томе су заузели носиоци политичко-институционалне моћи, но, овдје ћу се задржати на само два параметра. Носиоце политичко-институционалне моћи Српске нису „дотакла“ тешка страдања невиних грађана, како сам то наивно очекивао. Друго, већина руководилаца и оперативаца ангажованих на кривичним предметима какве сам навео у овом акту, и који су покушали сузбијати криминализацију полиције, касније су удаљени са позиција на каквима су били, а „колеге“ којима су се бавили – чак су унапређивани. Таква понашања ја перципирам као врхунац монструозности и не либим се да то јавно кажем! 

Borislav Radovanović: O HRVATSKOJ NARCISOIDNOSTI

Sumirajući utiske povodom inauguracije nove hrvatske predsjednice, gospođe Kolinde Grabar Kitarović, nekako dolazimo do neizbježnog pitanja – postoje li granice hrvatske narcisoidnosti?

Od svega prezentovanoga sa Markovog trga složio bih se samo sa jednom, nebrojeno puta ponovljenom, konstatacijom – gospođa Kolinda je zaista lijepa žena. No, čim vizuelni efekti dobiju svoj audio element (čitaj: čim progovori) moramo se zapitati da li izbor gospođe Kolinde za Hrvatsku predstavlja civilizacijsko napredovanje ili nazadovanje?

U odgovoru na ovo pitanje prisjetimo se kako je inauguralni govor nove predsjednice na poseban pijedеstal postavio „oca nacije“ Franju Tuđmana. Mogu gospođa Kolinda i njeni istomišljenici, usljed vlastite narcisoidne zaslijepljenosti, Franju Tuđmana predstavljati kao „civilizacijsku vrijednost“, međutim, u odnosu na ostatak čovječanstva premalo je onih koji dijele njihovo mišljenje. Franjo Tuđman je „nusproizvod“ one krajnje vulgarizacije Marksove filozifske misli kod nas prepoznatljive po izvedenici „marksizam“, a šta ostatak čovječanstva misli o tim i takvim kvazikomunistima manje-više je poznato. Sad, šta reći o „marksisti“ koji je „evoluirao“ do nivoa koketiranja sa surogatima nacizma i fašizma (čitaj: ustaštvom)? Veličanje Franje Tuđmana povlači cinizam tipa – hrvatska nacija je baš onakva kakav joj je i „otac nacije“. Pozivanje na djela FranjeTuđmana teško da se može podvesti pod civilizacijsko napredovanje, no, kada pojedincom i kolektivitetom dominira narcisoidnost i instrumentalizovana dezorjentacija teško je uočiti vlastite zablude.

Ipak, bezgranična narcisoidnost ponajviše se ogledala kroz neprekidno „kokodakanje“: Hrvati, Hrvatska, hrvatsko, svehrvatsko... Prosto degutantno bilo je slušati kontinuirano egocentrično ponavljanje: „Mi Hrvati i 'drugi'...“ (čitaj: ostatak univerzuma). No, čak i hrvatska egomanija razlikuje „druge“ ili „ostale“ kroz dvije suštinske kategorije. Prva je ona balkanska i slavenska od koje Hrvati uporno nastoje pobjeći, dok se kao druga nameće ona evro-atlantska kakvoj tako zdušno streme. Tu možemo samo zamišljati kako je hrvatska narcisoidnost pogođena činjenicom da je ta tako priželjkivana evro-atlantska „civilizacija“ inauguraciju nove hrvatske predsjednice svela na nivo ambasadora i izaslanika. Sa druge strane, da upravo ta za Hrvate neprihvatljiva balkansko-slavenska kategorija nije „uveličala“ inauguraciju, pa to bi se pretvorilo u pravu katastrofu (socio-patološkog karaktera). Da politički predstavnici eksjugoslavenskih „državica“ svojim prisustvom  nisu podržali ovu  inauguraciju, gospođa Kolinda morala bi se zadovoljiti „veličinama“ poput Marka Perkovića Tompsona, Ćire Blaževića, Zdravka Mamića, generala Markača i remetinačkog „gosta“ Milana Bandića.Takva struktura zvanica teško da bi zadovoljila hrvatsku narcisoidnost.

Takve prilike (ili bolje reći neprilike) proizvele su da je „glavna sporedna uloga“ u ovom inauguralnom scenskom prikazu dodijeljena srbijanskom premijeru Aleksandru Vučiću. Pitanje nestalih, kakvo je predsjednica Kolinda Grabar Kitarović apostrofirala kao najvažnije pitanje hrvatsko-srpskih odnosa, mediji su „uredno“ proslijedili premijeru Vučiću. Projekti kao što su „Turski gasovod“ (kako je predsjednik Putin „prekrstio“ Južni tok), „Put svile“, „Kina + 16““ i ino jasno pretenduju ka mijenjaju geopolitičkih odnosa na globalnom nivou, a ove naše prostore nedvosmisleno vraćaju u epicentar globalnih dešavanja. Zanimljivo je da hrvatsko-srpske političke „elite“ ne osjećaju potrebu da razgovaraju o razvojnim šansama kakve ovakvi projekti nude, ili bar o opasnostima kakve veliki geopolitički obrti u pravilu prate.

U daljem, treba istaći i prisustvo B-H predsjedništva. Prilično otužno bilo je posmatrati prisustvo dvojca Ivanić-Izetbegović na ovom proslavljanju pobjede zagovornika uvođenja trećeg entiteta u Bosni i Hercegovini. Nakon što je izostalo njihovo oštro političko upozorenje gospođi Grabar Kitarović da politički zahtjevi tipa uvođenja trećeg entiteta, a posebno ako su upućeni iz Zagreba, predstavljaju grubo miješanje u ustavno uređenje druge države, doživjeli smo da Ivanić i Izetbegović još aplaudiraju zagovornici takvih zahtjeva. I sve to kako bi umilostivili svog „partnera“ Dragana Čovića. No, kako u sve šizofrenijoj Republici Srpskoj moramo ozbiljno voditi računa o izbalansiranosti političke kritike, nužno je cinično primijetiti da Milorad Dodik, inače najgorljiviji zagovornik trećeg entiteta, nije ni pozvan na inauguraciju.

Sad, bilo kako bilo, vratimo se premijeru Vučiću i pitanju zbog čega je upravo njemu dodijeljena uloga „druge zvijezde ceremonije“? Da li je učinjeno zbog njegovog značaja ili, tek, u funkciji isticanja hrvatske samobitnosti? Trebalo je još jednom (u nepreglednom nizu sličnih manifestacija) nedvosmisleno pokazati da Hrvatska i Srbija, odnosno Srbi i Hrvati, predstavljaju različite, odvojene i nespojive kategorije.

Odgovor na pitanje zbog čega Hrvati tako i toliko uporno manifestuju otklon spram Srba prilično je jednostavan. Sigmund Frojd je poodavno uočio i definisao fenomen „narcisoidnosti malih razlika“. Pojednostavljeno rečeno u pitanju je iracionalno-narcisoidno isticanje razlika između vrlo sličnih kategorija. Ponekad isticanje razlika između pojedinih subjekata, kakve niko drugi ne primjećuje, može djelovati čak i zabavno. No, iz fenomena „narcisoidnosti malih razlika“ izveden je fenomen „animoziteta malih razlika“ i to teško da možemo podvesti pod zabavu. Naime, u nebrojeno slučajeva dokazano je da su sukobi između vrlo sličnih kolektiviteta vrlo teški i brutalni. Hrvatsko-srpska sukobljavanja uvijek treba posmatrati kroz prizmu upravo tih narcisoidnosti i animoziteta malih razlika ukoliko težimo ka objektivnoj istini o uzrocima i karakteru sukoba.

Kažu da je o utiscima iluzorno raspravljati, no, teško se oteti utisku da ukupna dešavanja oko ceremenije inauguracije nove hrvatske predsjednice, gospođe Kolinde Grabar Kitarović, predstavljaju tek puku demonstraciju hrvatske narcisoidnosti. U civilizacijskom smislu to je naprosto nemoguće podvesti pod nekakvo napredovanje. Dakle, preostaje nam opcija prema kojoj možemo govoriti samo o civilizacijskom nazadovanju, sa trendom dalje negativne materijalizacije u vidu sve izglednije pobjede HDZ-a na ovogodišnjim parlamentarnim izborima.

ПУТИН ДОЛАЗИ „ЈУЖНИМ-НАБУКО ТОКОМ“

Кажу да историјске личности не постају такве само захваљујући индивидуалним својствима, него и околностима у каквима битишу. За Владимира Путина већ сад можемо закључити како је у питању „прави човјек у право вријеме на правом мјесту“. Обједињавање енергетских пројеката Јужни ток и Набуко је потез какав може темељно промијенити човјечанство, а поприличан број индиција указује како је то управо намјера „Владимира Великог“.

Пише: Борислав Радовановић

Nova trasa Južnog toka

Од почетка различитих „арапско-прољетних“ криза и сиријског сукоба, преко украјинског грађанског рата, па све до актуелних блискоисточних догађања и Исламске државе, оквирно можемо оцијенити да је Владимир Путин повлачио изнуђене потезе . Можемо слободно рећи да је Путин тек одговарао на потезе противника у овој замишљеној игри на „великој шаховској табли“ (према Збигњеву Бжежинском). Но, његов споразум са турским предсједником Тајипом Ердоганом од 1. децембра може се сматрати маестралним потезом какав темељно мијења позицију ове замишљене „партије“. Покушаћемо овим текстом отворити поједине геополитичке, геостратешке и економско-енергетске димензије руско-турског споразума, а какве би у коначници могле довести до чак и у овом тренутку незамисливих глобалних промјена.

Поменути споразум (напокон!) разоткрива многе нејасноће у политици Тајипа Ердогана. Из везаних текстова видљиво је како позиција и понашање Турске дуже вријеме интригира човјечанство. На питања због чега је Турска приступила пројекту Јужни ток (без Турске готово неизводивог), због чега је одбијала вишеструке америчке захтјеве за ангажовањем у сиријском сукобу и трпила озбиљну унутрашњу дестабилизацију инструментализовану због такве политике, те због чега данас трпи оружане провокације Исламске државе на својим границама, одговор је јасан и јединствен – због ЈУЖНОГ ТОКА!

Тек нова верзија и „копнена траса“ Јужног тока кроз Турску открива пуни потенцијал овог енергентског коридора – односно могућност обједињавања пројеката Јужни ток и Набуко. Већ поменути руско-турски споразум указује да Русија тим гасоводом намјерава дистрибуирати 63 милиона кубика природног гаса, шта недвосмислено указује како Јужни ток није „обустављен“, него само преусмјерен другом трасом. Но, питање је коју количину гаса надаље нaмјеравају дистрибуирати ови нови партнери. Из горње мапе је видљиво како турски географски положај врло једноставно омогућава изградњу дионице од Ирана и Азебеjџана до Јужног тока. Идентично је могуће изградити дионицу са ширег сиријско-ирачког подручја. Дакле, најважнији ресурсни потенцијали са каквима је калкулисао пројекат Набуко овом „Новом Јужном току“ су на располагању.

Прије него разјаснимо различите еконoмске, политичке и стратешке аспекте новог „Јужног-Набуко тока“ морамо се запитати због чега Путин изводи ову представу за јавност око наводног одустајања од Јужног тока? У везаним текстовима дјелимично је објашњено какве активности Сједињене Државе предузимају у циљу спречавања реализације Јужног тока, уз истовремено пројектовање низа блискоисточних оружаних сукоба са крајњим циљем „оживљавања“ пројекта Набуко. Сасвим је разумљиво да овакве грандиозне пројекте (обједињавања Јужног тока и Набуко-а) Путин у датим околностима мора скривати „к’о змија ноге“. При том Путин управо користи тактику противника: декларативно обуставља пројекат, а на терену дјелује дијаметрално супротно. Надаље, из паничне реакције у ове хладне дане видљиво је колико је Путин одабрао фантастичан тајминг за застрашивање дезорјентисане Европе.

Сад, вратимо се на питање шта Турској доноси овакав пројекат? Рађене су бројне анализе и утврђене су исплативости Јужног тока или Набуко гасовода појединачно. Какву економску рачуницу можемо извести из обједињавања та два пројекта у овом тренутку можемо само замишљати, али је неспорно да ће се приходи мјерити у стотинама милијарди евра и у вишедеценијском периоду. Оно шта Бугари нису успјели схватити јесте чињеница да бити „први дистрибутер“ у оваквим енергентским пројектима доноси огромну корист, међутим, пословични Турци то свакако схватају. Примјетно је да бројни аналитичари указују како Турска добија гас за унутрашње потребе по шест одсто нижој цијени, али та корист постаће тек „кап у мору“ уколико дође до обједињавања пројеката Јужни ток и Набуко, како се овдје наслућује.

Но, и геостратегијски аспекти новонастале позиције су буквално фантастични. У везаним текстовима је наглашено како је украјинска криза изазвана да би се Русија „избацила“ из актуелних блискоисточних сукоба. Речено је да су Сједињене Државе инструментализовале Исламску државу са два „задатка“: први, сламања сиријског режима; те, други, произвођења већег регионалног сукоба са Турском и Ираном као носиоцима истог (као противницима!). Међутим, посљедњи потези Путина и Ердогана такав сценарио чине неизводивим. Најважнији фактор англоамеричких пројекција против Ирана (дакле, Турска) у оваквој консталацији односа постаје, чак, својеврстан стуб руско-иранских извозничких потенцијала. Русија и Турска стварају „заштитни штит“ према Ирану и, оно као приде, тој земљи омогућавају дистрибуцију свог највећег ресурса – природног гаса. Сличне рефлексије могу се очекивати и у односу на Сирију, Ирак и земље њиховог непосредног окружења.

У односу на геополитичке аспекте овог споразума такође можемо извести занимљиве димензије. И прије Великог рата и разбијања Отоманског царства, Турска је постала марионетом у британско-америчким рукама. Тек у партнерству са Русијом и Ираном, још заснованом на огромном заједничком интересу, Турска постаје регионална сила, каква позиција јој објективно и припада. Обзиром да сада Турска постаје „примарни“ енергетски дистрибутер према Европи могло би се догодити да ненадано престану вишедеценијска изругивања око турских захтјева за пријем у Европску Унију. Већ сад је познато да ће овај нови гасни коридор даље ићи преко грчке територије. Огроман интерес какав економски сломљеној Грчкој сад долази „из правца Турске“ у многоме ће промијенити односе између ове двије деценијама закрвљене државе.

Траса новог „Јужног-Набуко тока“

Да би уопште схватили идеју Јужног тока, односно енергетског снабдјевања југа Европе природним енергентима нафтом и гасом, морамо се вратити у далеке 50-е године прошлог вијека. Италијан Енрико Матеи познат је по кованици „Седам сестара“, како је назвао седам америчко-британских компанија које су глобално доминирале нафтним прометом. У циљу обезбјеђивања Италије нафтом и природним гасом, Матеи се „опасно“ почео мијешати у послове „Седам сестара“ , а једна од првих озбиљнијих материјализација тога био је уговор о набављању иранске нафте. Потом слиједи „посао вијека“ у ком је договорена изградња совјетског нафтовода преко земаља Варшавског уговора. Енрико Матеи је договорио трампу нафте за челичне цијеви великог промјера потребне за изградњу овог нафтовода и за ту потребу изграђена је челичана у Таранту. Погинуо је у сумњивој авио-незгоди 1962. године, пред договорени састанак са Џоном Кенедијем (убијеним наредне године). За оне најнеупућеније – Енрико Матеи је оснивач италијанске државне компаније „ЕНИ“ (Ente Nazionale Idrocarburi).

И много каснија идеја енергетског снабдјевања Јужне Европе природним гасом, односно пројекта Јужног тока, потиче од компанија ЕНИ и Гаспром. Почетна идеја о односу удјела у капиталу од 50:50 није заживјела, али је и 20 одсто ЕНИ-јевих дионица значајно у том огромном пројекту. Шест деценија ЕНИ настоји реализовати овај пројекат и тешко је замислити Италију тек као крајњег „конзумента“ природног гаса, како је то било замишљено у првобитној верзији Јужног тока (оној преко Бугарске). Управо у Италији треба тражити сљедећу дионицу овог гасовода. Како је то приказано на мапи, након Турске и Грчке, управо југ Италије (преко Јадранског мора) треба посматрати као продужетак овог гасовода кроз Италију до швајцарске границе. Ту можемо очекивати рачвање гасовода у правцу Француске и Пиринеја, на једној страни; те, према Централној Европи (Швајцарска, Аустрија, Мађарска) и Југоисточној Европи (Словенија, Хрватска, Србија, БиХ...), на другој страни. Француски удио од неких 15-ак одсто у Јужном току значајно се увећава уколико дође до обједињавања ова два пројекта (Јужног тока и Набуко), но, због чега и Француску не би посматрали као даљег дистрибутера према Шпанији и Португалу? Њемачких 15-ак процената удјела у том пројекту само је додатни основ због ког треба очекивати реализацију истог. Оно шта Бугарска, Србија и Мађарска нису могле „прогурати“ унутар бриселске администрације, од Грчке, Италије, Француске и Њемачке је сасвим изгледно. Уосталом, антимонополистички захтјеви ЕУ упућени Гаспрому и имају функцију увећавања удјела у капиталу овог пројекта од стране европских компанија.

На крају, за оне „русофиле“ којима се чини незамисливим да Јужни ток до Србије и Републике Српске дође преко Мађарске (или чак Хрватске!), треба утјешно рећи како постоји могућност изградње својеврсне „балканске вертикале“ од Грчке до Мађарске (шта обезбјеђује некакав „кружни ток“ овог гасовода), како је то и на мапи представљено. Ту повезано долазимо до питања изводивости Коридора 10, као пројекта не мање значајног од Јужног тока, али не треба сметнути са ума да велики пројекти повлаче и велике ризике. Било како било, „Владимир Велики“ (Путин) повукао је маестралан потез какав би дугорочно могао промијенити човјечанство, а надати се да у наредном периоду неће заборавити своју „српску браћу“. Но, како наш народ каже: „Свако зло за неко добро“, па можемо рећи како је можда и добро да нас пројекат „Јужни-Набуко ток“ заобиђе. Овако представљен пројекат Сједињене Државе могу дугорочно предуприједити једино изазивањем некаквог великог (можда и глобалног) оружаног сукоба и управо због такве опасности овакве „велике игре“ треба и препустити „великима“. У једном давно написаном раду изнио сам премису како будућност човјечанства лежи на „осовини“ Париз-Берлин-Москва-Пекинг-Анкара, те да су те регионалне силе удружено способне америчко-британске хегемоне „вратити на њихова острва“ и човјечанство увести у нову еру мира и напретка. Потоња дешавања полако потврђују ову премису (и наду у бољу будућност!)

Везани текстови:

http://evroazija.info/b-radovanovic-putin-je-otisao-cekamo-obamu-da-li-je-nabuko-mrtav/

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=41768

Б.РАДОВАНОВИЋ: ПУТИН ЈЕ ОТИШАО, ЧЕКАМО ОБАМУ – ДА ЛИ ЈЕ НАБУКО МРТАВ

Величанственом војном парадом 16. oктобра у Београду демонстрирали смо српску војну моћ, присуством Путина и његових МИГ-ова 29 показали смо са чим треба да рачунају наши непријатељи, саопштили смо да пројекат Јужни ток опстаје упркос актуелним препрекама, те позвали свјетске компаније да преко Србије извозе у Русију. Годинама се питам гдје је врхунац српске заслиjепљености и увијек изнова бивам изненађен.

Барак Обама и Владимир Путин

Кажу да је војна парада уприличена поводом „датума“ ослобађања Београда и 100-годишњице Великог рата. Присуство нашег несумњиво највећег савезника манифестовано је увиду Владимира Путина, но, остаје питање због чега су изостали остали наши савезници? Ако се присјетимо како су нас ти и такви„савезници“ бјесомучно бомбардовали (у свим ратовима) можемо закључити да њихово присуство и не приличи обиљежавању српских страдања. Међутим, да ли смо лажним савезницима одаслали такву поруку?

Дознали смо од наших највиших званичника како ће Србија без обзира на све градити своју дионицу Јужног тока, а колико разумих крак тог гасовода кроз Републику Српску је неупитан (има да „комшијама“ од зависти поцркају све краве!). Сад, Бугарска се љетос нашла у троуглу притисака Сједињених Држава, Европске Уније и Русије да се изјасни поводом тог пројекта и прилично мудро је оборила владу, па тиме и изјашњавање ододила за преко пола године. Са друге стране, Србија већ довршава „слијепу улицу“ названу Коридор 10, па нас не треба зачудити грађење дионице гасовода за коју је још увијек неизвјесно на шта и гдје ће се повезати. Спорења великих сила око Коридора 10 несумњиво су један од важнијих узрока оба свјетска рата и на нашу срећу америчка контрола на потезу ЦрнаГора, Косово и Македонија још увијек предупређује довршавање тог пројекта, па тиме и ново глобално сукобљавање. Идентична ситуација постоји и у односу на Јужни ток, тако да нас ни тај пројекат тренутно не угрожава, но, питање је колико нашем миру доприносимо демонстрацијама „војне моћи“ и још моћнијих заштитника?

Даље, са овог скупа српски премијер Александар Вучић, уз јасну подршку руског предсједника, позвао је свјетске компаније да своје производе преко Србије извозе на свима примамљиво руско тржиште. На тренутак помислио сам како су Сједињене Државе безобзирном силом остатак човјечанства натјерале на увођење санкција Русији како би Србији створиле „развојну шансу“.
На крају овог неозбиљног дијела текста морам се осврнути и на наше дичење чињеницом да је руски предсједник баш Београд одабрао за једну овакву међународну посјету. Покушавам пребројати државе и пријестонице какве би Путину у овом тренутку приредиле овакав дочек и још увијек нисам искористио прсте једне руке. Да ли је понашање остатка човјечанста према Владимиру Путину етичк и ицивилизацијски прихватљиво (?) о томе можемо расправљати, али је неспорно да на овакве манифестације пријатељства према њему и Русији у овом тренутку готово нико није спреман. Осим Срба, нормално!

Како се човјечанство налази у једној изутетно тешкој и сложеној ситуацији у даљем тексту настојаћу бити озбиљнији и образложити страховања каква су ме и навела на писање истог.
У тексту „Украјинска замка за Путина“ (види везани текст), објављеном још марта мјесеца и на самом почетку спорних дешавања, указао сам како украјинска криза има за функцију елиминацију Русије из будућих пројектованих дешавања на подручју Блиског Истока и Каспијског базена. Колико је та процјена била утемељена већ у овом тренутку можемо дати оцјену, међутим, са ове временске дистанце и уобзиривањем других повезаних политичких и оружаних сукоба можемо извести и нешто шире закључке.

На првом кораку анализе нужно је схватити општи контекст актуелних дешавања. Упроштено посматрано постоје два конкурентска пројекта са истим циљем, а то је експлоатација гаса са блискоисточног и каспијског регона, трасирање гасовода преко Балкана и дистрибуција према потрошачима Европске Уније. Оба пројекта су вишедеценијског карактера и базично заснована на огромном профиту какав обећавају. О геополитичким и геостратешким аспектима ових пројеката илузорно је и говорити обзиром да је још увијек немогуће сублимирати све могуће директне и индиректне материјализације моћи и утицаја какве ови конкурентски пројекти обезбјеђују. Један пројекат је познат по званичном називу Јужни ток, док се овај конкурентски константно јавља у различитим верзијама и под различитим називима, али га за потребе ове анализе можемо представити по оном идејно-изворишном називу – Набуко.

Уобзиримо податак да је пројекат Набуко званично обустављен због немогућности обезбјеђивања довољних изворишних капацитета, али то још увијек можемо тумачити и као привремену одлуку – до момента стицанја контроле над потребним извориштима. Актуелна догађања недвосмислено демантују прокламовано одустајанје од пројекта Набуко. Дакле, тај пројекат заснован је на извориштима у простору од Либије и Египта, па све до Азербејџана и Ирана (захвативши Сирију, Ирак, Турску, Израел, Јордан и Сауд. Арабију). Изузев вијерног америчког сателита Саудијске Арабије, која од набројаних држава за посљедњих двије-три године није била захваћена различитим облицима дестабилизације? За оне неупућене треба истаћи како су Сједињене Државе од 1976. до 1993. године развиле низ стратегија оружаних и неоружаних дејстава у облику контролисаних сукоба или хаоса. Разумљиво је да сваки амерички „противник“ у ствари представња специфично друштво, шта подразумијева и одређено стратегијско прилагођавање, али divide et impera увијек чини стратегијску основу. У Либији и Египту дестабилизацију је било могуће извести кроз тзв. арапска прољећа, но, примарне претпоставке за такве ФИД операције носио је „демократски потенцијал“ какав је објективно постојао у тим друштвима. У односу на Сирију морало се калкулисати са нешто мањим унутрашњим демократским потенцијалом, али и са много квалитетнијим и компактнијим системом безбједности. Посебну околност доносила је и Асадова чврста контрола над системом безбједности, а знамо да и најјачи системи безбједности примарно овисе о политичкој вољи и контроли.

Јужни ток и Набуко

Даљим слиједом долазимо до феномена Исламске државе Ирака и Леванта (ИСИЛ). Ова паравојна радикално-исламистичка организација буквално хара простором Ирака и дијелова Сирије, а безбједносне доктрине јасно указују да снажне војне организације не настају „преко ноћи“ (стварање таквих структура подразумијева вријеме, финансије, људство, организацију, материјално-техничке ресурсе, инструментализовање и ино). Но, покушајмо схавтити основну функцију/задатак ИСИЛ-а. На првом кораку то је свакако потпуно сламање режима Башара ел Асада, а даљи задатак је преношење сукоба на простор Ирана (као најважније мете актуелних пројектованих сукоба), те увођење Турске у постојеће сукобе. Оног тренутка кад ИСИЛ у постојеће сукобе уведе и Турску и Иран, креаторима овог „контролисаног хаоса“ преостаје само да произведу прво директно сукобљавање те двије велике силе. Ирански вјерски вођа ајатолах Али Хамнеи у односу на ИСИЛ већ се изјаснио како је у питању тек пуки англоамерички инструмент изазивања међумуслиманских сукоба. Са друге стране моћна Турска трпи борбе на својим границама, па и озбиљне унутрашње немире, али остаје на становишту да се неће умијешати у овај сукоб, шта указује на свијест о томе како се овај пројектовани сукоб може по њу тешко одразити. Додуше, можда су и турски и ирански званичници послушали упозорења познатог америчког истраживача Вилијама Енгдала, који је актуелна дешавања предвидио прије више од двије године.
Дакле, овај дио анализе можемо резимирати тиме да је на блискоисточном и каспијском подручју изазван низ планских дестабилизација са циљем произвођења једног великог сукоба. Државе власнице гасних залиха треба да се међусобним сукобима исцрпе до мјере у каквој неће имати снаге супроставити се будућој „миротворачкој мисији“ Сједињених Држава, а понајмање америчком експлоатисању њихових природних ресурса – потребних за реализацију пројекта Набуко!

Међутим, до сада наведено представља само дјелић геополитичких и геостратешких активности Сједињених Држава. Осим дејстава усмјерених на успостављање контроле над извориштима природног гаса потребних за реализацију пројекта Набуко, Сједињене Државе истовремено предузимају и цио сет активности усмјерених на спречавање руског конкурентског пројеката. И ове активости начелно можемо перципирати кроз више димензија: пресијецање главног енергетског чворишта између Русије и ЕУ, оног украјинског; предупређивање изградње Јужног тока као конкурентског пројекта; стварање и ширење конфронтација на релацији Русија – ЕУ; пресијецање свих руско-евроских интегративних процеса: економско исцрпљивање и слабљење оба субјекта и ино.

Владимир Путин је маестрално избјегао директни руско-украјински сукоб и, при том, присвојио по њега изнимно важну стратешку тачку – Крим. Но, то је уједно и максимум онога шта је уопште могао остварити. Како је то претпостављено у везаном тексту, украјинском кризом Русија је у потпуности „дисквалификована“ из актуелних блискоисточних догађања (шта је и био амерички примарни циљ!). Тако се полако потврђује и моја претпоставка како ће украјинска криза потрајати неколико година, таман док Англоамериканци не реализују своје блискоисточне циљеве. Но, морамо нешто детаљније проанализирати и активности усмјерене ка спречавању реализације Јужног тока. Турско приступање овом пројекту резултирало је социјалним и политичким превирањима (добрано споља инструментализованим). Идентично се понавља и у односу на вишеструка турска одбијња америчких захтјева за војно ангажовање против Асада, или данас против ИСИЛ-а. Како је предње речено, Бугарска је маестралним потезом избјегла конфронтације са много јачим и међусобно супростављеним „партнерима“, па тиме и избјегла озбиљнију унутрашњу дестабилизацију. Више него јасне америчке поруке како би се Србија требала позиционирати у односу на Јужни ток и актуелна дешавања изгледа да наша политичка елита није схватила озбиљно, па је, поред декларисања на руску страну, своју позицију додатно манифестовала и предметном демонстрацијом „војне моћи“. И Република Српска би врло вјеројатно уприличила сличну војну параду да није „проблемчића“ – немања војске.

Почетак градње Јужног тока у Бугарској

На крају долазимо до питања колико су рационална наша потоња понашања. Сједињене Државе су несумњиво најважнији генератор разбијања Југославије и произвођења једног деветогогодишњег оружаног сукоба какав је изњедрио више малих и нестабилних колонија. Но, усљед каснијих потреба за ангажовањем на другим (поменутим) неуралгичним тачкама, наш колонизатор је напустио овдашње просторе. Тиме је створена изванредна прилика да у колико-толико слободним условима развијамо новостворене државе и друштва, да започнемо интегративне процесе какви би нам обезбиједили много бољу позцију у односу на постојећу и предстојећу врло турбулентну геополитичку ситуацију; да јачамо економски и привредно; да зауставимо постојећу општу дезорјентацију и започнемо друштвено оздрављење, да штитимо сопствене интересе и ино. Шта смо конкретно учинили по овим питанјима види се и летимочним погледом.
Уколико је неко наивно помислио како ће англоамеричке пројекције заобићи овдашње просторе и српски народ, такве морам разочарати. Ред ствари сасвим природно на прво мјесто ставља успостављање контроле над гасним извориштима, па тек након тога трасирање енергетских коридора. То америчке хегемоне недвосмислено враћа на наше просторе, уз незаобилазно питање – да ли сте са нама или против нас? Уколико то питање посматрамо кроз пројекат Набуко онда до тога врло вјеројатно неће доћи наредних пар година. Но, наше декларисање у вези конкурентског Јужног тока могло би постављање тог питања убрзати и до нама незамисливо блиског тренутка. Кад к томе додамо наше „параде поноса“ (војног, сексуалног и иног карактера) не би нас требала зачудити војна претходница неке будуће Обамине посјете. Нашем парадирању ради демонстрирања обрамбене моћи Албанци су се већ наругали једоставном употребом дрона са окачемом заставом Велике Албаније, а шта тек можемо очекивати од много озбиљнијих противника?

Везани текст: „Украјина, замка за Путина“

АУТОР: БОРИСЛАВ РАДОВАНОВИЋ

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА У НАШИМ ЊИВАМА

Бројни стручњаци указују да ће у 21. вијеку ратови бити вођени око незагађених извора воде, обрадивог земљишта, шума и других природних ресурса. Мислим да гријеше, јер зашто ратовати за нешто одавно напуштено, обезвријеђено, заборављено...

Пише: Борислав Радовановић

Глобализација, нови свјетски поредак, алијенација и слични феномени одавно су присутни у нашој спознаји, но, залуд нам било кад исте још увијек доживљавамо као „декаденције Запада“ и непримјећујемо у нашем непосредном окружењу. Поједини узбуњивачи у нашој свијести указивали су на опасност и временом једноставно утихнули пред страстима кладионица, ТВ-сапуница, ријалити програма, електронских „дружења“, ма усљед опште дезорјентације и аутодеструкције. Понекад, доиста ријетко и најчешће натјерани неком муком, задесимо се на нашим запуштеним њивама или шумама и помислимо како би лијепо било пронаћи купца за то „бескорисно насљеђе“. Врло скоро доћи ћемо у прилику да у бесцијење продамо то шта су наши преци вијековима крвљу бранили, жуљевитим рукама одржавали и уз одрицања чували за своје насљеднике – односно нас овако муњене.

Но, покушајмо за тренутак стишати емоције и рационално размотрити поједине актуелне друштвене процесе. Оно шта оквирно називамо транзицијом (читај: бјесомучна пљачка и уништавање) садржи и појаве какве су „општепознате“, али у појединим димензијама испољавања ипак латентне у мјери потпуног непрепознавања. Једна од тих општепознатих димензија глобализације свакако је ирационална урбанизација. Диљем свијета егзистирају мегаградови са десетинама милиона становника, а стотине милиона којекаквих „метросексуалаца“ сањају да доспију у те људске кошнице. Сад, запитајмо се како настају и материјализују се такве наоко ирационалне тенденције или друштвени процеси?

Хтјели ми то признати или не, но, финанцијски центри моћи су примарни креатори друштвених токова, процеса и промјена. Ови центри моћи су у позицији да одређене категорије друштва развијају, а друге да уништавају. То се идентично манифестује и у односу на одређене економско-привредне процесе, друштвене промјене или токове. И та нерационална и свакако претјерана урбанизација заправо је циљно и плански реализована активност финанцијских центара моћи. О чему се ради? Једна од првих транзицијско-пљачкашких активности 90-их година прошлог вијека на цјелокупном простору бившег Источног блока манифестовала се у виду промјена власничке структуре банкарског сектора (основног инструмента финанцијског дјеловања). У готово свим посткомунистичким земљама уништене су домаће банкарске институције и продаване за буквално симболичне износе. Обзиром да постколонијална и посткомунистичка друштва чине гро човјечанства, ваљда је једноставно схватљиво да неколико финанцијских центара моћи доминира глобалним процесима и промјенама, но, малени смо ми да перципирамо тако велике и сложене конструкције, тако да је у даљем најбоље усмјерити се на наше непосредно окружење.

Сви се добро сјећамо како су својевремено поједини наши економски „стручњаци“ и политички моћници хвалили се тиме што су домаће банке добро „утопили“ за чак (!?) један евро. Затим моћне инобанке започињу креирање домаћег друштвеног амбијента, а према већ прилично развијеним стратегијама опште дезорјентације, разарања домаће привреде, успостављања контроле у сфери размјене (трговине), јачања увозничких капацитета, стварања економског робља и сличних активности погубних по друштво у каквом се материјализују. Кредити су свакако најважније средство „специјалних операција“ уништавања држава и друштава, но, прије тога морамо разјаснити одређена претходна чињења и дешавања, а карактеристична за ове наше просторе.

Југославија је разбијена кроз два основна корака:

• први, разбијањем државе и најважнијих субјеката њеног функционисања (попут предсједништва или ЈНА), те,
• други, разбијањем српског етничког бића као примарног конституенса те јужнославенске државе.

Разбијање ове државе, примјенивши модерну терминологију, представља „удружени злочиначки подухват“ домаћих и иностраних актера, гдје је лични интерес неспорно био примарни мотив овог противправног и антицивилизацијског чињења. Још током рата започиње та фамозна транзиција, илити боље речено пљачкашка и ратнопрофитерска промјена структуре власништва над нашом „заједничком“ (друштвеном) имовином, па и стварање неких нових економских „елита“. У први план истичу се неки чудни „привредници“: млади, набилдани, тетовирани и брзи на пиштољу, но, ипак се политичко-безбједносна олигархија у позадини догађања јасно разазнаје као креатор бјесомучне пљачке. Након рата ова нова економска „елита“ доминира новоствореним друштвима са обе стране Дрине, а све до потпуног слома српског народа какав наступа након 2000. године. Тек тада, након успостављања апсолутне контроле над свим политичким односима и процесима унутар српског етничког корпуса, на ове просторе стижу „инопартнери“ наших олигарха и започиње процес каквом је овај текст посвећен.

Само констатације ради треба рећи да су у тренуцима пристизања „дашка демократије“ на ове наше српско-српске просторе капитал и финанцијска моћ били концентрисани код малог броја домаћих ратно-санкцијских профитера и иностраних банкарских мешетара. На другој страни грађани су имали жеље, хтијења и реалне потребе, али нису располагали „почетним капиталом“, а истини за вољу ни претјераном мудрошћу. Усљед таквих околности започиње наше понирање у амбис, за који мислимо да смо дотакли његово дно, међутим, позната индијска народна каже: „Увијек може бити горе.“ и то ћемо тек спознати.

Дакле, кредитне махинације оквирно изводе се на два нивоа – општем и појединачном. Оно шта је чињено на општем нивоу можемо посматрати кроз појаве познате као грчки, шпански или португалски „синдром“, али суштина је иста – финанцијским манипулацијама од државне администрације вјештачки се ствара  средњи сталеж (најбољи друштвени сталеж ствара се из ове паразитске категорије).  Повлађивање партократским и политиканстским интересима доводи до тога да се држава све више кредитно задужује, а најгоре, ова државно-паразитска категорија временом расте, баш као што расте и незајажљивост њених кључних актера, па кредитима никад краја. На другој страни, и на појединачном плану кредитна задуживања грађана прелазе економске и уопште здраворазумске границе, а то се посебно испољава у поменутој државно-паразитској категорији. Но, покушајмо проанализирати структуру грађанима доступних кредита. Примарно се пласирају тзв. ненамјенски кредити са готово зеленашким каматама. Затим слиједе намјенски кредити, али „неким случајем“ инструментализовани за куповину аутомобила, техничких производа или роба из земаља које истовремено и доминирају нашим банкарским сектором. Врхунац манипулације слиједи у сфери тзв. стамбених кредита. Јесте да банке не условљавају грађане гдје ће и за шта искористити добијене кредите, али имовина у руралним подручјима сведена је на буквално симболичку вриједност, тако да је засигурно огромна већина стамбених кредита реализована у неколико урбаних центара.

Углавном, било како било, данас имамо ситуацију презадужене државе каква више није у могућности финанцирати сопствену огромну државо-паразитску категорију, а, опет, та категорија друштва је кредитно „заробљена“ до границе буквалног схватања коријена те ријечи (од роб, робовати). И онда долазе избори са већ отрцаним паролама о томе како су наши природни ресурси та „сламка спаса“ за коју се хватамо приликом даљег пропадања у амбис. Но, запитајмо се гдје су ти наши природни ресурси, у каквом су стању, како да их искористимо за сопствено спасење и, на крају, да ли су још увијек наши? Актуелне политичке елите врхунац управљања природним ресурсима виде у давању у концесије наших ријека, у ненаплаћивању експлоатације дрвета у већ опустошеним шумама, у дестимулисању пољопривреде и све тако неким „велеумним“  идејама. Истовремено, десетине хиљада сеоских имања наших „новоурбанизованих“ грађана зарасла су у коров, шикаре и претворена у „терете“ овисне о одавно онемоћалим родитељима. За најдуже 10-ак година ће „биолошке неминовности“ у потпуности опустошити на стотине наших села, а тиме пресјећи и ту посљедњу везу ове наше „новоурбанизоване“ популације са њиховим насљедствима, односно имовином на руралним просторима. Дакле, овакве тенденције можемо сублимирати као отуђивање популације од природних ресурса. Кад к томе додамо чињеницу да је вриједност имовине на руралним просторима (а гдје се природни ресурси налазе) сведена на ниво апсолутне обезвријеђености, онда није тешко претпоставити да ће промјене власничке структуре на овим просторима ићи по већ познатим „принципима ваучерске приватизације“.

Дакле, кад слушамо или читамо о нашим „природним ресурсима“, треба да схватимо како су то управо наше њиве, ливаде, шуме, извори, потоци, ријеке... Но, покушајмо присјетити се у каквом су стању ти наши „потенцијали“ и кад смо ономад посљедњи пут исте обишли. Је л' оно кад смо старој мајци однијели лијек? Но, пустимо то и покушајмо замислити једну објективно могућу димензију наше будућности. Замислимо како се изненада појавио домаћи или ино купац за наше насљеђено, а ионако запуштено, напуштено и готово безвриједно сеоско имање. Затим, замислимо своју „срећу“ јер смо се ненадано запослили и свако ујутро одлазимо на посао у новоизграђену фабрику питке воде, какав индустријско-прерађивачки погон, или на плантажу воћа/поврћа, или на фарму - зашто не? Е онда, замислимо како зарађене плате трошимо у тржним центрима (нормално у власништву наших послодаваца), и то управо на робе које производимо као „срећни радници“. Они малчице мудрији можда схвате како су наши кредитори, послодавци и „даваоци услуга“ код којих задовољавамо своје основне потребе у ствари једна те иста лица, односно иста она ратнопрофитерска и финанцијскомешетарска инострана и домаћа багра каква нас је управо довела у данашњу позицију. Они најмудрији можда схвате како се тај нови животни амбијент у ствари своди на пуко задовољавање основних потреба, какво је робљу обезбјеђивано и у античка или средњовјековна времена. Већина неће ништа схватити, а шта је и разумљиво за оне „способне“ да неколико година свог живота посвете каквој турској или латиноамеричкој сапуници. На крају, било како било, замишљали ми ово или оно, једно је неспорно - глобализација је ушла у наше њиве...

Аутора текста можете пронаћи на Твитеру под @BorislavRadovan