УКРАЈИНСКА ЗАМКА ЗА ПУТИНА

Пише: Борислав Радовановић

Да ли тренутна „крени-стани политика“ Владимира Путина у односу на украјинску кризу указује на свијест о томе да је по сценарију Запада упао у замку могућег изазивања руско-украјинског братоубилачког рата? 

На другој страни, прослављени свјетски шампион Виталиј Кличко и други „легитимни“ представници свакодневно упућују апеле за помоћ поводом својеврсне руске окупације дијелова Украјине. Сад, запитајмо се да ли ће Кличко неколико година чекати одговор на своје апеле, баш као што је и Хитлер чекао Черчилов одговор поводом напада на Пољску? Рудолф Хес је морао починити „двоструко вјешање“ јер британско-англоамерички тајни договори никада се не материјализују у обећаном обличју и то су Украјинци требали научити из њемачких погрешака.

Ипак, да би спознали како је украјинско-руско становништво доведено у позицију сасвим изгледног тешког крвопролића нужно је проанализирати етиолошке аспекте одређених претходних процеса и дешавања. Ту, на првом кораку анализе, морамо уобзирити познату изреку да „Британци воле ратовати туђим рукама“. Да би схватили овакву вишеструко потврђену методу безбједносног дјеловања морамо уобзирити теорије Александра Дугина о томе како се геополитички процеси манифестују у два основна појавна облика: „таласократије“ или владавине путем мора, те „теулократије“ или владавине путем копна. Већина познатих геополитичара данашњице начелно одваја епохe британскe и англоамеричкe глобалне доминације, али уобзиривши методолошки јединствен образац дјеловања и јасно изражено савезништво ова два субјекта, то се може тумачити и као феноменолошки јединствена појава. У том смислу потребно је схватити да се британско-англоамеричка глобална доминација примарно заснива на контроли најважнијих поморских коридора (дакле, на таласократији). Међутим, како то истиче један од водећих англоамеричких геополитичара Збигњев Бжежински, тек потпуна контрола над простором Евроазије представља „владавину Свијетом“. Ту се отвара једноставно питање: како ове двије географски периферне нације, и поред неспорне поморске моћи, могу контролисати (па изгледно и освојити) огромни евроазијски копнени простор? На то питање Бжежински одговара – примјеном древне римске стратегије divide et impera (завади, па владај). Ова британско-англоамеричка алијанса, дакле, вијековима одржава сопствену глобалну доминацију континуираним генерисањем сукоба између евроазијских народа и држава.

 Познати амерички истраживач Вилијам Енгдахл у свом раду „Стољеће рата“ недвосмислено је оптужио Велику Британију за изазивање Првог свјетског рата, те изузетно квалитено и аргументовано разобличио „Велику игру“ каквом је овај рат намјерно, циљно и плански произведен. Концепцијски посматрано Велики рат представља једну прилично једноставну замисао – међусобно сукобљавање двије нејвеће евроазијске заједнице, германске и славенске. Неспорно је да су се ова два корпуса народа својски учествовала у овом монструозном пројекту, али њихови ратни планови били су оквирно везани за 1917. годину, но то је циљно промијењено Сарајевским атентатом. Када неприпремљене противнике уведете у сукоб, онда можете рачунати са много већим страдањима и њиховим прекопотребним исцрпљивањем. Дакле, стратегијски елемент „завади“ произвео је ресурсну девастацију евроазијског простора до мјере послијератне неспособности супростављања британској хегемонији каква је успостављена Версајским споразумом, односно претпоставку за материјализовање елемента „па владај“.

Ипак, тек Други свјетски рат представља перфидну подвалу наивном остатку човјечанства на каквој би се Черчилу могло честитати, нормално да није страховитих страдања каква је тај рат произвео. На руско-љевичарски тоталитаризам инструментализован је њемачко-десничарски, а у суштини понавља се славенско-германско крвопролиће и послијератна британско-англоамеричка хегемонија. Данас дознајемо како је Мусолини још 1917. године био на „платном списку“ британске обавјештајне службе, па себи постављамо питање да ли је наука феномен фашизма разјаснила у контексту објективне истине? Аналогно томе, научници тек данас отварају питање извора финанцирања (читај: Енглеска банка) економски ирационалне Хитлерове предратне привреде (важне претпоставке наредног свјетског рата), па тиме и питања етимолошких и феноменолошких аспеката нацизма. За напоменути је да Енгдахл у поменутом раду занимљиво појашњава како британско-англоамерички „Пројекат Хитлер“ започиње још 1922. године.

Потоњи хладноратовски период оквирно прате идеолошке љевичарско-десничарске будалаштине и лажни мит о демократији по „стандардима“ Западне цивилизације. При том човјечанству промиче спознаја да се капитализам, као облик друштвеног уређења, вјештачки одржава на перфидним манипулацијама, па и чињеница да 100-тињак најбогатијих породица континуирано шире богатство, моћ и утицај. У периоду од 1976. године, па све до 1993., Сједињене Државе развијају низ специјалних стратегија политичко-финанцијско-обавјештајно-оружаних дејстава и произвођења контролисаних сукоба, оквирно познатих као ФИД (Foreign Internal Defence) операције, а са недвосмисленим циљем разбијања Источног блока. У основи ове стратегије базиране су на произвођењу унутрашњих сукоба на двије разине: идеолошкој (комунистичко-антикомунистичкој) и етничкој. Већина бивших чланица Источног блока је избјегла унутрашње сукобе и крвопролића тако што су починиле самопоробљавање у односу на Сједињене Државе. Бивша СФРЈ, а базично због опредјељења српског народа, није починила такво самопоробљавање и догодило се разбијање државе и крвави рат (дакле, јединствен рат од 1990. до 1999. године). Глобална дезорјентација, каква је манипулативно и злонамјерно произведена, користи се касније за низ бруталних крвопролића попут оних у Ираку и Авганистану, па све до ових „модерних“ појава типа „арапских прољећа“ или „обојених револуција“.

Но, „бумеранг ефектом“ западни центри моћи долазе у проблем сецесионистичких дјеловања на свом простору, различитих друштвених расловајања и међусобних сукобљавања, па све до директног оспоравања таквог њиховог противцивилизацијског понашања. И раније су сличне ситуације унутрашње угрожености рјешаване произвођењем глобалних криза какве унутрашње проблеме подређују спољној опасности, хомогенизују популацију, те друштво усмјеравају у жељеном правцу. Међутим, такве манипулације нужно захтјевају постојање некаквог снажног „противника“ каквим ће популација бити застрашена и уједињена у „обрани“. То нас поново доводи до Руске Федерације и њеног „страшног“ предсједника Владимира Путина (новог Стаљина), као идеалног манипулационог инструмента.

 Сиријска предзамка 

Прва замка Путину поставља се инстументализовањем сиријске кризе! По већ увјежбаном „прољетно-арапском сценарију“ изазива се тешка дестабилизација, хаос и оружано сукобљавање у Сирији. Потом слиједи масмедијско прокламовање америчке најаве директне оружане интервенције у тој земљи. Сједињене Државе у овом тренутку траже начина да се извуку са ирачког, авганистанског, либијског и других подручја, а заиста је било наивно повјеровати у њихову спремност и способност упуштања у један директан рат са војском попут сиријске. Створена је манипулативна перцепција да је Путин са неколико ратних бродова и повлачењем „црвене линије“ зауставио америчку агресију на ту земљу, иако таква намјера никада није ни постојала. Замка је била у томе да се (сасвим очекивано) Путин јавно позове на међународно право какво Сирији гарантује суверенитет и територијални интегритет, те брани агресију на исту.

 Након таквог Путиновог позиционирања (на Западу је чак „изабран“ за личност године), слиједи нова ФИД операција на простору руских примарних интереса – у Украјини, каква и представља коначну замку за овог лидера. Украјинска „обојена револуција“ је одлично темпирана у контексту премисе да Путин неће реаговати током одржавања Олимпијских игара у Сочију, тако да је прије окончања игара остварена прва фаза операције у виду смјене легитимних власти и стварања хаоса у земљи. Потом слиједи (опет очекивана) Путинова реакција у виду војног штићења виталних руских интереса на кримском полуострву. Тиме су обе сукобљене стране маестрално доведене у позицију из какве је готово немогуће изнаћи излазно рјешење. Актуелне украјинске власти (ето изоставимо њихове унутрашње „ДОС-овске“ проблеме) већ данас уочавају како ће изостати војна помоћ Запада, иако је врло вјеројатно тајно обећана, али не могу пристати на директну окупацију или отцјепљење дијелова сопствене државе. На другој страни, Руска Федерација мора штитити сопствене виталне интересе у црноморском региону и руску заједницу у Украјини, али то подразумијева гажење свих јавно прокламованих опредјељења каква су заступана у контексту Сирије, Србије и Косова, па и Републике Српске.

 Овдје се поставља једноставно питање: шта је потребно да се произведе крвопролиће између 30-ак милиона Украјинаца на једној, те 7-8 милиона њихових проруски орјентисаних судржављана и моћне Руске Федерације на другој страни? Одговор је прилично једноставан – ПРВА ЖРТВА! Мање-више већ је општепознато да након првих жртава наступа предвидив слијед догађаја какав неминовно води ка крвоплолићу. То што нити једна страна у сукобу, као ни земље непосредног окружења, није адекватно припремљена за један овакав оружани сукоб, па то је са аспекта идејних креатора оваквих „замки“ управо идеална позиција. Сарајевски атентат и Први свјетски рат, како је предње поменуто, на то јасно указују.

 Уколико се овај „црни сценариј“ чини монструозним, уобзиривањем одређених премиса долазимо у позицију спознаје да постоји и много црња димензија. Без обзира на руску ратно-ресурсну снагу нужно је претпоставити да Украјина у том сукобу може одолијевати мјесецима, па чак и неколико година, а посебно у контексту спољне помоћи. Међутим, ту би Кличко и компанија требали уобзирити чињеницу да су хрватско-бошњачки „савезници“ у нашем посљедњем рату на директну војну интервенцију Сједињених Држава морали чекати двије-три године. Очекивати је да ће и Украјинци првотно бити остављени да сами исцрпљују руску војску до граница сопствених могућности. Уколико након тога и дође до оружане реакције Сједињених Држава, то ће бити учињено са подручја Пољске, Румуније и других околних држава (НАТО чланица) и само са једним циљем – увођењем тих држава у шири регионални сукоб против Руске Федерације. Како је предње речено, оквирна замисао разбијања Источног блока у основној замисли и предвиђа унутрашње конфликте народа и држава тог простора (дакле, „рат туђим рукама“). Потом слиједи понављање историје у виду успостављања послијератне хегемоније на бази неспособности других субјеката да се супроставе конструкторима сукоба.

 На крају, потребно је прокоментарисати и српску острашћеност Путиновим „противмјерама“, каква је наспорно видљива на друштвеним мрежама. Примјетни су индикатори какви конкретно указују да се на подручју БиХ-е проводи једна ФИД операција чија ескалација у виду „босанског прољећа“ може се очекивати наредних мјесеци. Оквирно, потребно је у БиХ-и произвести општу дестабилизацију и хаос, као претпоставку поновног војног позиционирања Сједињених Држава у овој земљи. Довољан је јавни позив двојице чланова Предсједништва БиХ-e ради спречавања „хуманитарне катастрофе“ да би амерички „миротворци“ поново се овдје војно позиционирали. Англоамеричко војно присуство у БиХ-и треба посматрати кроз двије равни. Прво, само у ситуацији такве окупације могуће је произвођење уставно-политичких промјена какве су планиране за ову државу, а примарно се односе на укидање ентитета и кантона. Друго, у виду опетованог војног позиционирања према Србији. Тиме се Србија доводи у позицију опредјељивања по питању спремности на самопокоравање, уласка у НАТО, одустајања од руских инвестиција (примарно од Јужног тока) и политичког утицаја. Као алтернатива остаје јој нова политичка дестабилизација, нови оружани сукоб са Шиптарима и нови „Милосрдни анђео“. По питању руског супростављања таквом рјешавању „балканског питања“ не треба заборавити да ће Руска Федерација бити забављена украјинском кризом. Дакле, у контексту актуелних дешавања тешко да можемо пронаћи основа за какво српско радовање.

 Аутора текста можете пронаћи на Tвитеру под @BorislavRadovan