КОЛЕКТИВНА АМНЕЗИЈА ИЛИ СУМЊА

Када је неко рођен на Балкану за вријеме социјалистичког уређења и тадашњег система друштвених/етичких вриједности, а посебно под утицајем знања стечених у таквом систему образовања ( прилагођеном одржавању система), инстинктом и свијешћу прилагођава се таквом систему. Онда неочекивано, у трену, долази до успостављања дијаметрално супротног друштвеног уређења, гдје догме до тада научене више не вриједе, па чак до мјере да се сматрају непријатељским. Проблем настаје када ово ново уређење намеће своје догме, супростављене претходним, и тражи од појединца и колективитета прилагођавање готово „преко ноћи“. То је као да тражите од неког да првих двадесетак година свог живота сматра непријатељским према себи самом, или да их избрише из сјећања (као вјештачка амнезија), а у сврху прилагођавања новом друштву и његовом систему вриједности, па чак до мјере да је таква амнезија питање опстанка. Када сам крајем 1980-их чуо термин “нови свјетски поредак“, уосталом као и остатак тадашњег друштва, једноставно томе нисам придавао пажњу. Тек данас наслућујем како је поменута појединачна и колективна амнезија, каквој сам изложен, у ствари један велики експеримент који је требао да ме прилагоди тренутном друштвеном уређењу и његовом систему вриједности, односно новом свјетском поретку.

Друго, рођење на Балкану мени и сличнима једноставно је додијелило један, или више њих, крвави рат који је поново наметао неке своје догме и тражио прилагођавање. У почетку, будимо искрени, учествовање у рату није нам тешко „падало“, а посебно у контексту свијетле ратничке традиције наших предака. Докле сеже моје знање о прецима нити једна генерација није избјегла ову „обавезу“. Данас се питам од куд толики ратови? Да ли је то питање нашег менталитета у ком смо толико крвожедни па стално изазивамо сукобе или, пак, живимо на простору у ком нас ратови не „заобилазе“? Анализирајући посљедњих стотињак година примјећујем како народи на овом простору накада нису ратовали у некаквом „класичном“ смислу да два народа започну рат због неког сукоба или интереса. Не негирајући чињеницу да су овдашњи народи у сваком рату били на супростављеним странама, ипак чињеница је и да се то увијек дешавало у контексту већих глобалних или регионалних сукоба. Ово намеће сумњу да ми (читај: овдашњи народи) не тражимо ратове, него ратови траже нас. Ова сумња ме је „натјерала“ да истражим ратове на нашем простору у посљедњих стотињак година.