СИСТЕМ БЕЗБЈЕДНОСТИ БИХ

Пише: Борислав Радовановић

Теоријски  безбjедносне  појаве у основи разврстају се у  двије  групе: појаве  стварања  безбjедности  и  појаве  разарања  безбjедности, које се сагледавају кроз призму  система безбjедности и појава угрожавања безбедности. Логиком да угрожавање условљава системско штићење безбједности, на првом кораку анализираћемо појавне облике угрожавања БиХ, њених ентитета Републике Српске и Федерације БиХ, Дистрикта Брчко и нижих облика колективитета. Даљим слиједом анализе облике угрожавања дијелимо на угрожавања изазвана спољним факторима и угрожавања као производ дјеловања унутрашњих фактора. Управо овдје долазимо до кључног облика угрожавања овог друштва, односно спољног/иностраног дјеловања различитих држава, организација, група и појединаца какве представљају најтежи извор безбједносне, политичке, економске и ине дестабилизације БиХ и њених подсистема. Готово у правилу у стручној литератури, нормативи и општој перцепцији сусрећемо тврдње како се Б-Х друштво развија „након" рата, међутим, ако уобзиримо један од основних постулата безбједносних наука да се рат води оружаним и неоружаним средствима поставља се једноставно питање ко и којом научном методом је утврдио да је овдје рат окончан? Можда би „класичне“ безбједносне доктрине могле подржати овакав став, међутим, највећи глобални генератор оружаних сукоба Сједињене Америчке Државе (САД) су почетком 1980-их битно редефинисале безбједносну политику и геостратегије са циљем урушавања Варшавског пакта и испуњавања сопствених хегемонистичких циљева ((Револуција у војним пословима – РМА, „Маршалов план“  - твррац Ендрју Маршал ( Andrew Marshall) звани Једи (Yoda)]. Уобзиривши 200-годишње континуирано британско-америчко настојање за успостављањем глобалне хегемоније долазимо до оцјене како је у питању само усавршавање претходних стратегија, прилагођено тадашњим техничко-технолошким, општедруштвеним и интересним условима. Шире: Ендал, Вилијам Стољеће рата II, Тајни геополитички план америчке Владе, Детекта, Загреб, 2008.б.)). Oвдје проналазимо извориште фамозног пројекта глобализације у свјетском поретку, заснованог на принципу детериторијализације. За „демаскирање“ пројекта глобализације довољно је мишљење „главног“ америчког геополитичког стратега Бжежинског ((Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzeziński), Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 2001.)) о праву и обавези САД да искористе новонастале свјетске прилике ( распад Варшавског пакта) и овладају човјечанством. У тражењу спољних утицаја на изазивање оружаних сукоба на нашим просторима, поново је довољан Бжежински када тврди како овладавање простором  Евроазије у суштини значи владавина Свијетом, док Ценоморски регион (гдје сврстава и „традиоционални“ Балкан) дефинише као полазну тачку у овом освајачком походу ( Јефтић, Невенка, Геополитика Црноморског региона, часопис Међународни проблеми бр. 2-3, Београд, 2007.) 

Даље, перцепција према којој се оружани сукоб у БиХ треба посматрати одвојено од укупних дешавања на простору бивше Југославије (СФРЈ) у научној и теоријској примјени нема утемељења. Оваква перцепција може се користити у дневно-политичке сврхе, али уколико нас интересује објективна истина као научни циљ и идеал онда догађаје у протеклих 30-ак година морамо свеобухватно анализирати. Стратегију да се изабрана држава или народ;  у оквиру глобалних хегемонистичких претензија, на првом кораку напада; дјеловањем јединственог политичко-финанцијско-обавјештајног апарата дестабилизује и дезорјентише Британци су осмислили још почетком 19-ог вијека, а средином прошлог вијека „братски“ подијелили са Англо-американцима ((Британска тајна служба СИС (Secret Intelligence Service) је током II св. рата директно обучавала америчке кадрове који су касније формирали Средишњу обавјештајну службу – ЦИА  (Central Intelligence Agency) (стр. 108), чиме је обезбједила дуготрајни утицај на безбједносни систем САД. Овдје је потребно посебно истаћи како је британско-америчка склоност ка преварним договорима/уговорима, непоштивању или кршењу договореног, нуђењу крајње неприхватљивих споразума и слично аморално понашање, а све на бази пријетње или примјене бруталног насиља, у ствари дио њихове стратегије)). Супростављајући се наметању перцепције о „распаду“ Југославије  Ковачевић је децидан: „Југославија је разбијена и то у крвавом рату“ (Брацо Ковачевић и сарадници, Конфликти, зборник радова, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2012), на бази одлуке САД-а донесене још 1982. године (Директива бр. 54 Савјета за националну безбједност и Директива НСДД бр. 133 из 1984.г. под назовом „Политика САД према Југославији“). Након дугогодишње дестабилизује југословенске заједнице финансијским путем, врхунац слиједи примјеном познатог Бушовог сецесионистичког закона (Тhe Foreign Operations Appropriation Law 101-513) из 1990. године, којим је обустављена финансијска помоћ Југославији. „Сасвим је евидентно, да је овим мјерама америчка Влада потпалила фитиљ на Балкану. Три седмице послије изгласавања поменутог закона о санкцијама, 5-ог новембра 1990-те ЦИА је, у средствима информисања, објавила извјештај да ће се ‘Југославија дезинтегрисати уз грађански рат могуће већ наредне године’,” (Трамошљанин, Боро, Узроци националних сукова у другој Југославији, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2011.) шта је укупно довољно за идентификовање главног спољног иницијатора оружаних сукоба на простору СФРЈ. 

Међутим, посебно обиљежје ових оружаних сукоба чини директно учешће иностраног фактора ( САД, Велика Британија и др.) у виду примјене борбених дејстава. Директно оружано дјеловање у два наврата 1995. и 1999. године манифестовало се у еквивалентно немјерљивим штетним посљедицама: највећим етничким чишћењем у новијој историји, употребом монструозних средстава (шире: Пантелић, М., Голубовић, Д., Утицај осиромашеног уранијума на здравље становништва и човјекову околину,http://www.tfc.kg.ac.rs/), масовним страдањима и разарањима, изазивањем тешких физичких и психичких обољења и поремећаја и ино (опширније: Радовић, Бора, Југословенски ратови 1991-1999 и неке од њихових  друштвених последица, у Тортура у рату, посљедице и рехабилитација, зборник радова,  http://www.ian.org.rs). Посљедице неоружаних дејстава су једнако страшне: успостављање „вазалног“ односа и различитих облика политичког протектората; успостављање економског ропства (кредитног, платног, социјалног); уништавање привреде и финанцијског система, тешко нарушавање животне средине еколошким криминалитетом; потпуна идеолошка дезорјентација готово свих облика колективитета; „кривотворење историје“ ради дезорјентације у погледу националног идентитета; потпуна културна, образовна и етичка дезорјентација; негативни утицаји на појединачни и колективни интелектуални развој и бројне друге тешке посљедице.  

На сљедећој разини анализе, ради спознаје објективне истине, морамо уобзирити и друге оружане сукобе реализоване у оквиру истог хегемонистичког плана: Кувајт 1991.г., Авганистан 2001.г., Ирак 2003.г, као текућа дешавања у Либији, Египту, Сирији и другим државама, па чак и прилично извјестан сукоб у Ирану. Сви ови сукоби, укључујући и наш, реализовани су по истом „сценарију“ у три корака:

     - први, стварање друштвеног „хаоса“ обједињеним политичким, економским и обавјештајним дјеловањем; помагање опозиционих и екстремистичких организација и покрета; инструментализовање (обука, наоружавање, финансирање) паравојних организација и њихово усмјеравање против владајућег државног апарата; те изазивање унутрашњих оружаних „сукоба ниског интензитета“ ((„сукоб ниског интензитета“ Пентагон је у Правилу ФМ 100-20 из 1976.г. дефинисао у оквиру примјене нешто шире стратегије ФИД операција (Foreign Internal Defence) или “Унутрашње одбране пријатељске земље“, извор: Комарчевић,М., Пејановић, Љ., Живојиновић М.: Технологија примјене ФИД - операција у процесу разбијања Југославије, http://kpolisa.com)).

        - други, техникама информационог ратовања стварање претпоставки за укључивање у постојећи сукоб; директна војна интервенција на страни паравојних организација и „рушење режима“; успостављање контроле над дијелом или цјелокупном државом; запосједање  природних, привредних, финанцијских и инфраструктурних ресурса нападнуте државе (какви су и били почетни циљ хегемона).

        - трећи, успостављање нове власти и друштвених односа; задржавање војне доминације агресора ради спречавања остваривања суверенитета нове власти; стварање „слабе државе“ чији су капацитети довољни за штићење интереса агресора/хегемона, а неспособни за стварање квалитетног система безбједности; стварање претпоставки за будуће изазивање оружаног сукоба  на освојеној или сусједној територији.

Даљим слиједом анализе долазимо до злоупотребе међународног права током предње наведених оружаних сукоба. Перципирајући како „многи теоретичари одбацују тврдњу да је међународно право доиста право“ јер не располаже потребним апаратом принуде, САД-е (свјесне да тренутно располажу највећом силом) злоупотребљавају ово право у правцу остваривања сопствених хегемонистичких интереса. Међутим, овдје је потребно апострофирати једну посебну околност кршења међународног права, а тиче се манипулативног скривања објективне истине путем „правосудног позоришта“. Након сваког ратног похода САД-е и савезници ad hoc организују међународни или национални суд са задатком да „утврди“ како су на одређеном подручју заиста чињени злочини, као оправдање за извршено подстрекавање на рат, изазивање рата или агресију. Осим тога овакви судови треба да „превиде“ чињенице о употреби забрањених средстава (осиромашени уранијум, графитне и касетне бомбе и сл.), затим кориштење терористичких метода, учествовање САД-а и савезника у најтежим злочинима и ино. Оваквим стварањем лажних „правних извора“ обезбјеђују се претпоставке за прекрајање историје какво ће сасвим извјесно наступити у будућности. Оквирно, овакви „трибунали“ треба да обезбједе пресумпцију невиности стварним прекршиоцима међународног права.

У анализи постојећег система безбједности БиХ, прво се морамо вратити на систем какав „баштинимо“ из бивше СФРЈ. Некадашња држава је безбједност развијала на практичном, научном и теоријском нивоу. Квалитет тог система можда најбоље осликава чињеница да је више деценија успјешно штитио државу и друштвено уређење од разноврсних тешких облика спољних и унутрашњих угрожавања. Када уобзиримо чињеницу да је овај систем више од деценије „одолијевао“ предње представљеним директним нападима најјачих сила Свијета, онда развијеност и функционалност система не смијемо доводити у питање. Са друге стране актуелни систем безбједности БиХ можемо оквалификовати као систем карактеристичан за „слабе државе“. Овакав систем је развијен у довољној мјери да штити интересе хегемона, међутим, недовољан да на унутрашњем  плану испуни основне функције: безбједност, јавна добра и владавину права. Е сад, питање је како смо дошли до овако дијаметрално супротног система безбједности. Једноставно, поратни протекторат дјеловао је двосмјерно: прво, наше претходне безбједносне доктрине и праксу „прогласио“ је недемократским и оспоравао је њихову примјену; друго, најквалитетније кадрове је удаљио из праксе. У данашњем тренутку тешко је створити „рецепт“ по ком ће ово друштво развијати систем безбједности, међутим, у сваком случају на првом кораку треба умањити утицај држава и организација  какве су нас довеле до оваквог хаотичног стања ради испуњења сопствених хегемонистичких циљева. Идејна рјешења, искуства и помоћ треба црпити примарно од ЕУ и појединих држава чланица ове организације, али и од држава попут Русије која је успјела одбранити се од хегемонистичких напада креатора глобализације, нормално уз изналажење властитог идентитета и стварање адекватне праксе и доктрина.