Etiologija organizovanog kriminaliteta u RS-oj (Republici Siciliji)

Piše: Borislav Radovanović

Analizirajući pitanje postojanja i djelovanja organizovanog kriminaliteta kao jedne od najopasnijih globalnih društvenih pojava, sa posebnim osvrtom  na područje Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, možda začuđujuće, započeću citatom Hegela: „ Posljednji vrhunac unutrašnjosti je mišljenje. Čovjek nije slobodan ako ne misli, jer onda se on odnosi prema nečemu drugome.“. U svom djelu Filozofija povijesti, Hegel, još početkom prošlog vijeka, obrazlaže pragmatizam Protestantske crkve manifestovan u višestogodišnjem nastojanju širenja vlastitih ubjeđenja, ali uz bitan element u vidu korištenja nasilja ( ratovi, pobune i sl. ). Pred kraj prošlog vijeka, pa do današnjice,  dolazimo do vrhunca širenja Protestantizma na teritorije slavenskih naroda sa ciljem zauzimanja prirodnih bogatstava kojima su ovi narodi raspolagali. Ovde na prvom mjestu dolazimo do raspada SSSR početkom 90-ih godina, koji se sa aspekta pojave organizovanog kriminaliteta posebno odrazio na način da je gotovo „preko noći“ oko milion pripadnika vojnih, policijskih, državnobezbjednosnih i drugih službi ostalo bez posla, a time i bez osnovnih egzistencijalnih pretpostavki za normalan život. Potrebno je posebno naglasiti kako u ovoj kritičnoj masi značajan udio čini kategorija pripadnika specijalnih jedinica i visoko obučenih pripadnika nacionalne bezbjednosti i obavještajnih službi, a koja ubrzo čini okosnicu tzv. Ruske mafije, bar u ovom današnjem, modernom, obličju.

            Dalje, u okviru istog projekta, unutar južnoslavenskih naroda istovremeno dolazi do krvavih ratova, kakve sa današnje perspektive, a uobzirivši osnove vojnih doktrina, sa pretjeranom sigurnošću i ne možemo nazvati ratovima, jer više liče na masovnu pljačku vlastitog i drugih naroda od strane određenog kruga političko-vojnih oligarhija unutar teritorija nad kojima su vladale. Ovakav stav jednostavno je braniti činjenicama da su određeni uski krugovi iz sfere politike i oružanih snaga kontrolisali sve robne i novčane tokove unutar sopstvenog područja, te se na ovaj način enormno bogatili. Bogatstvo prikupljeno tokom ratnih dešavanja, potom ista lica „ ulažu“ u proces privatizacije ( tokom tranzicije ) čime  dodatno šire bogatstvo i uticaj. Bitno je napomenuti kako se ovo dešava unutar tek formirane države BiH i njenih entiteta, koji tek treba da definišu i uspostave osnovne društvene odnose i institucije, a kakvo stanje odlično pogoduje daljem bjesomučnom „pljačkanju“ društva i građana. Ovde dolazim do gornjeg Hegelovog citata o slobodi mišljenja, kakvo meni lično prilično onemogućava „teorijsko“ sagledavanje problema. Naime, sa jedne strane prihvatljivi su naučno i empirijski zasnovani stavovi većine teoretičara o obilježjima organizovanog kriminaliteta iz korištene literature, ali sa druge strane, kao profesionalac, sudionik sam proteklih dešavanja i o organizovanom kriminalu imam profesionalna saznanja.

            Uglavnom ono što predstavlja osnov mog vlastitog razmišljanja, nastalog objedinjavanjem teorije i prakse, jeste da li u našem društvu postoji i djeluje organizovani kriminalitet? Ako postavimo tezu da se organizovani kriminalitet kao negativna pojava manifestuje u jednom društvu, koje ga prepoznaje i bori se protiv njega, pri čemu organizovani kriminalitet čini određena manjinska društvena grupa kriminalaca i njihovih kriminalnih saradnika u institucijama društva, onda dolazimo do objektivnog viđenja ove pojave kakvo zastupa većina teoretičara. Ovde je bitno da postoji kritična masa građana ( ogromna većina ), politička volja, razvijeno krivično zakonodavstvo i potrebni pravni instrumenti, razvijene institucije društva i drugi faktori suprostavljanja organizovanom kriminalitetu, koji su spremni i sposobni prepoznati takvu pojavu, te se istoj sveobuhvatno i sadržajno suprostaviti. Sa druge strane, ukoliko je jedno društvo u potpunosti politički, ekonomski, pravno i ino neuređeno, u kom nosioci političke moći i državnih organa ili instutucija ne poštuju zakone vlastitog društva, u kom je većina građana kontinuirano izložena kršenju osnovnih prava, a istovremeno funkcionisanje društva je takvo da su i sami prinuđeni kršiti propise radi egzinstencijalnog preživljavanja, onda organizovani kriminalitet nije primarno pitanje takvog društva, nego je to pitanje osnovnog uređenja i građanskog „sazrijevanja“. Ovakvo stanje u našem društvu možda je najbiliže onom kakvo teorija poznaje iz istraživanju postojanja „Mafije“ tokom IXX vijeka na Siciliji, kada nije utvrđeno postojanje nekakve organizovane strukture kriminaliteta, nego je opšta kriminalizacija društva  nastala usljed tranzicije društva i slabe centralne vlasti.

O inicijativi Predsjednika RS-e za demilitarizaciju BiH-e

Piše: Borislav Radovanović

            Slučajno pronađoh davno zaboravljeni komentar takođe „zaboravljene“ inicijative predsjednika Srpske za pokretanje postupka demilitarizacije BiH-e, pa pomislih da i komentar i inicijativu „sačuvam“ od zaborava.

            Na prvom mjestu konstruktivno kritički analiziram sadržajni element inicijative u pogledu potrebe za vršenjem demilitarizacije u BiH za koji smatram da sa aspekta bezbjednosnih doktrina nema utemeljenost. Jednostavno, stručno pojmovno demilitarizaciju treba posmatrati kao proces umanjivanja oružanih kapaciteta na nekom području, a kakvi su prethodno stvoreni u prekopotrebnom obimu, bilo da su u pitanju zakoniti vojni ili paravojni kapaciteti. Primjera radi, proces demilitarizacije u BiH izvršen je nakon rata u okviru demobilizacije i razoružavanja vojnih i paravojnih organizacija na bazi činjenice da njihovo postojanje u tom obimu više nije bilo svrsishodno i funkcionalno opravdano. Danas primjeniti pojam demilitarizacije u odnosu na Oružane snage BiH (u okviru Ministarstva odbrane BiH) je prilično diskutabilno jer ova organizacija ionako u bezbjednosnom smislu ne predstavlju element sistema bezbjednosti kakav fe facto ostvaruje svoju namjenu i funkciju, čime je i njegova zakonska utemeljnost obesmišljena. Konkretno, sistem bezbjednosti analizira se kao uređen skup sadržajnih komponenti: vojske, policije, pravosuđa, civilne zaštite, privatne bebjednosti i niza drugih elemenata, kakvi u okviru svoje nadležnosti funkcionalno djeluju u pravcu ukupnog štićenja bezbjednosti društva. U ovom slučaju vojnu komponentu (Oružane snage BiH) treba analizirati kroz prizmu ostvarivanja sopstvene funkcije u okviru ukupnog sistema bezbjednosti BiH. Ostale ( prednje navedene) komponente sistema bezbjednosti BiH organizacijski i funkcionalno ostvaruju svoju nadležnost/namjenu, pa time i opravdavaju financijska sredstva kakva društvo izdvaja za njihovo postojanje i djelovanje. Djelovanje ovih komponenti sistema bezbjednosti možda nije na zadovoljavajućem nivou, ali one de facto djeluju i bar dijelom opravdavaju izdvojena financijska sredstva Sa druge strane, Oružane snage BiH ne ostvaruju svoju primarnu funkciju u vidu štićenja društva od najtežih oružanih oblika spoljnjeg i unutrašnjeg ugrožavanja (rata, agresije, terorizma, prirodnih i tehničkih katastrofa i ino), niti za ostvarivanje takve funkcije imaju razvijene organizacione i tehničko-tehnološke kapacitete, pa time ukupno nema ni svrsishodne opravdanosti sredstava izdvojenih za njihovo (ne)djelovanje. Postoji i suprotan „stav“ prema kom se vojna komponenta sistema bezbjednosti razvija radi predupređivanja teških oblika ugrožavanja ili za ono apstraktno „ako dođe“ do takvog ugrožavanja. Međutim, takav stav treba da odgovori na dva pitanja: prvo, kakvim oblicima teškog ugrožavanja je ovo društvo objektivno izloženo, drugo, da li vojna komponenta našeg sistema vrši funkciju predupređivanja i da li je funkcionalno upotrebljiva za slučajeve reaktivnog delovanja? Odgovore na ova pitanja kakve čujemo u javnosti možemo svesti na nekakvo apstraktno „ako“, a izdvojena budžetska sredstva su realna kategorija i ne zasnivaju se na apstrakcijama. Analogno ovome, analizirati opravdanost financijskih sredstava izdvojenih za Ministarstvo odbrane BiH, kao logističkog tijela ovako nefunkcionalne vojne komponente,  je prilično obesmišljeno. Da zaključim, ovu inicijativu sadržajno ne treba predstavljati kao proces demilitarizacije, nego kao proces reforme sistema bezbjednosti BiH u smislu da njegovu vojnu komponentu organizujemo na način u kom će faktički ostvarivati svoju primarnu funkciju i opravdati budžetska sredstva izdvojena za tu namjenu.

            Prije predstavljanja ideje na kom konceptu treba zasnivati reformu sistema bezbjednosti BiH moramo kratko analizirati ulogu Republike Srpske u ovom sistemu. Republika Srpska čini uređen i funkcionalan podsistem ukupnog sistema bezbjednosti BiH, kakav u značajnoj mjeri financira vojnu komponentu državnog sistema, a na drugoj strani ne dobija gotovo ništa u smislu štićenja njenih građana i kolektiviteta od najtežih oblika ugrožavanja, kakve bi joj Oružane snage BiH trebale obezbjediti. Ovdje Republika Srpska ima političko, pravno i faktičko uporište za traženje reorganizacije sistema bezbjednosti BiH u pravcu da bar dijelom uložena sredstva materijalizuje u vidu podizanja kvaliteta bezbjednosti. Međutim, koncept kakv želim predstaviti donosi i bitan kvalitativan pomak na planu štićenja pojedinca i svih oblika kolektiviteta na nivou BiH.

            Konkretno, vojnu komponentu sistema bezbjednosti BiH, odnosno Oružane snage BiH, treba ukinuti, a njihov operativni sastav, ili dio sastava u smislu pojedinaca koji ispunjavaju opšte i posebne uslove, angažovati u vidu specijalizovanih vojno-policijskih formacija tipa žandarmerije, karabinjera i slično. Uobzirivši i tradiciju, smatram da je naziv Žandarmerija najbliži formi onoga što predlažem. Konceptualno ovakve specijalizovane vojno-policijske jedinice Bosni i Hercegovini, njenim Entitetima i nižim oblicima kolektiviteta, upravo nude mogućnost da unutar postojećeg sistema bezbjednosti popune sadašnju objektivno postojeću prazninu u domenu štićenja bezbjednosti od najtežih ili određenih posebno opasnih pojavnih oblika ugrožavanja. Ovakve žandarmerijske jedinice u sadejstvu sa Državnom graničnom službom BiH značajno bi doprinijele bezbjednosti u oblasti sprečavanja i suzbijanja prekograničnog šverca kao izuzetno rasprostranjenog oblika ugrožavanja i nanošenja nemjerljive materijalne štete ovom društvu. U domenu javne bezbjednosti ovakve jedinice obično čine okosnicu uspostavljanja kontrole u slučajevima socijalnih nereda i svih oblika masovnog nasilničkog djelovanja, za kakve nadležne policijske agencije u BiH nemaju ukupno dovoljne, a posebno ne usko specijalizovane, kapacitete. Na planu borbe protiv terorizma, paradržavnih militantnih organizacija, nacionalno ili vjerski radikalno nastrojenih pokreta međunarodnog ili lokalnog karaktera, žandarmerija bi bila stub obrane ovog društva. Upravo višenamjenski karakter žandarmerijskih jedinica društvu garantuje da će sredstva uložena u njihovo organizovanje i funkcionisanje biti višestruko materijalizovana u vidu bezbjednosti kao potrebe.

            Nadalje, pitanje funkcionalne primjene ovako ustrojene oružane komponetne sistema bezbjednosti je jednostavno rješivo i treba ga prepustiti struci, međutim, pitanje njene organizacije u ovako osjetljivoj situaciji u BiH dovodi nas do političke volje (dogovora) o stvaranju ovakvog koncepta. Zagovornicima državnog/unitarističkog ustrojenja BiH ovakav koncept nudi odličan polazni osnov za realizaciju takve politike u parafraziranom smislu da Oružane snage BiH nazovu Žandarmerijom, izvedu iz kasarni i upotrijebe na terenu za realizaciju zadataka kakvi ispunjavaju njihov politički koncept. Obzirom da za takav koncept nema potrebnog političkog i pravnog koncenzusa dolazimo do modela kakav nudi tripatitano i izbalansirano upravljanje žandarmerijom, pa čak sa prilično umanjenim uticajem politike na funkcionisanje ovakvih jedinica. Naime, u suštini žandarmeriju je potrebno organizovati kao tri organizaciono i funkcionalno odvojene jedinice, uz stvaranje mogućnosti da posebnim pravnim mehanizmima obezbjedimo korištenje kompletnog sastava ili neke njegove organizacione jedinice na kompletnom prostoru BiH, efikasno i u skladu sa objektivnom potrebom. U suštini žandarmerijske jedinice treba organizovati po principu brigada otprilike jednake veličine i strukture. Prvu brigadu bi trebalo ustrojiti u okviru Državne granične službe BiH i staviti pod rukovođenje Direktora ove institucije, normalno preko komandanta brigade. Drugu brigadu treba ustrojiti u okviru MUP-a RS i staviti pod rukovođenje Direktora policije, dok treću u okviru Federalne uprave policije u FBiH i podrediti njenom Direktoru. Ukoliko opisane brigade organizujemo u kolokvijalno procjenjenom obimu od npr. 1 000 pripadnika direktorima navedenih policijskih agencija dodijelili smo reprezentativne snage kakvima bi štitili društvo od specifičnih oblika ugrožavanja sa kakvima se njihove službe suočavaju, a sadašnji kapaciteti su nedovoljni za efikasno i uspješno predupređivanje ili  reaktivno otklanjanje opasnosti. Direktor DGS-a dobio bi referentne snage kakvima bi istovremeno čak na više kritičnih lokacija mogao sprečavati prekogranični šverc i druge oblike prekograničnog ugrožavanja, gdje bi manevarske sposobnosti ovakve jedinice posebno doprinosile ostvarivanju primarne funkcije. Direktori entitetskih policija dobili bi respektabilne snage specijalizovane za održavanje reda u oblasti okupljanja građana, a posebno u domenu uspostavljanja kontrole nad nasilnim masama. Zatim, u oblasti proaktivnog i reaktivnog štićenja društva od različitih oblika organizovanja radikalnih ideoloških skupina, a posebno u domenu štićenja u slučajevima terorističkog, gerilskog i inog oružanog djelovanja, žandarmerija samostalno ili u sadejstvu sa specijalnom policijom čini okosnicu odbrane/napada. Dalje, u odnosu na nasilnički organizovani kriminal, izvođenje makro blokada, pretraga terena, spašavanja života i imovine u slučajevima prirodnih ili tehnoloških katastrofa, ovakve jedinice čine okosnicu djelovanja. Razradom niže strukture ovakvih brigada  kroz npr. odrede dolazimo do mogućnosti da terirorijalno po principu već ustrojene organizacije prednjih policijskih agencija razmjestimo žandarmerijske snage na bazičnim lokacijama (npr. gradovima) čime dodatno jačamo njihovu efikasnost. Jednako po principu užeg specijalizovanja možemo razvijati timove (protuterorističke, spasilačke i sl.) kakvi bi činili udarnu snagu u odnosu na pojedine specifične ili bezbjednosno rizične situacije ili izazove.

            U daljem treba analizirati pitanje mehanizama kakvi bi omogućili upotrebu kompletnog ili pojedinih dijelova sastava žandarmerije za otklanjanje situacija kakve zahtjevaju dodatne snage. Ovdje naglašavam kako policijske agencije u BiH već imaju prilično razvijenu profesionalnu saradnju u realizaciji osnovnih zadataka. Unutar ovakve međupolicijske saradnje direktori agencija su svakako nosioci prava na odlučivanje i upravljanje, tako da i oblast operacionalizacije žandarmerije ne donosi posebnu specifičnost. Sadejstvo žandarmerijskih jedinica okvirno bi trebalo urediti po principu da direktor nadležne policijske agencije, po iskazanoj potrebi, upućuje zahtjev direktoru/direktorima druge policijske agencije za dodjeljivanje dodatnih žandarmerijskih snaga radi izvršenja konkretnog zadatka, ograničenog sadržajem, vremenski i prostorno. Ovaj stavlja na raspolaganje određenu jedinicu žandarmerije podnosiocu zahtjeva, gdje je mogućnost zloupotrebe minimalna jer se rukovođenje ionako ostvaruje preko komandnog sastava te jedinica i u okvirima opšteg poštivanja načela zakonitosti u primjeni ovlaštenja, kakvi predstavljaju dovoljan okvir predupređunja zloupotreba. Direktor policijske agencije iz čijeg sastava je žandarmerijska jedinica upućena na izvršenje zadatka i dalje zadržava pravo osnovnog rukovođenja jedinicom do mogućnosti povlačenja iste sa zadatka, dok direktor policijske agencije kom je određena jedinica stavljena na raspolaganje svakako odgovara za njenu zakonitu upotrebu (u domenu individualne i rukovodne odgovornosti). Treba istaći kako su situacije kakve bi zahtjevale angažovanje kompletnog sastava žandarmerije na izvršenju istog zadatka u praksi izuzetno rijetke i u pravilu se tiču ekstremnih oblika ugrožavanja, gdje je prioritet štićenje ili spašavanje života i imovine, dok se pitanja pravne forme odgađaju kao sekundarna.  Ono što je potrebno posebno naglasiti organizaciju i nadležnost žandarmerijskih jedinica, procedure njihovog angažovanja, pa čak i pitanja eksteritorijalnog djelovanja u posebnim okolnostima moguće je normativno urediti unutar i sa manjim izmjenama već postojećeg odnosnog zakonodavstva, dok detaljnija razrada u vidu podzakonske normative je svakako u nadležnosti Ministarstava, pa čak i direktora policijskih agencija.

            Na kraju analize dolazimo do pitanja ekonomske opravdanosti ovakvog oblika reorganizovanja sistema bezbjednosti BiH. Ovakvom reorganizacijom sistema bezbjednosti dolazimo do mogućnosti ukidanja Ministarstva odbrane BiH, kakvo i u sadašnjoj formi i organizaciji je diskutabilno, a ekonomski potpuno neopravdano. Dio nadležnosti ovog Ministarstva za kakvima postoji objektivna potreba možemo prenijeti na Ministarstvo bezbjednosti BiH, pa čak i prevesti dio stručno neophodnog personala. Osim toga, Oružane snage BiH sadrže niz nesvrsishodnih, birokratizovanih i funkcionalno nepotrebnih službi (kadrovske, pravne, financijske  i ine logistike) kakvima pomenute policijske agencije već raspolažu i ovdje možemo razmišljati samo o širenju u domenu angažovanja uskospecijalizovanih i visokoobučenih kadrova. Ako unutar OS BiH kao posebnu kategoriju izdvojimo profesionalce kakvi suštinski čine operativni i funkcionalno upotrebljiv sastav dolazimo do procjene kako ova kategorija ne prelazi broj od 3 000 pripadnika (i to je prilično upitan obim). Ovakvom računicom dolazimo u situaciju da društvo kvalitetno iskoristi one prave (psihofizički i stručno osposobljene) profesionalce kakvi će budžetska sredstva izdvojena za njihovo angažovanje višestruko vratiti na polju bezbjednosti kao jedne od primarnih potreba. Na drugoj strani, ogromna financijska sredstva ušteđena ukidanjem potpuno nepotrebnih i budžetsko-parazitskih organa i službi možemo preusmjeriti na dodatno opremanje i osposobljavanje žandarmerijskih jedinica. Pretpostaviti je kako bi ovako ušteđena sredstva bila dovoljna i da dodatno osnaživanje ostalih komponenti sistema bezbjednosti BiH.

Borislav Radovanovic Blog: КОЛЕКТИВНА АМНЕЗИЈА ИЛИ СУМЊА

Borislav Radovanovic, bloger. teorija zavjere

КОЛЕКТИВНА АМНЕЗИЈА ИЛИ СУМЊА

Када је неко рођен на Балкану за вријеме социјалистичког уређења и тадашњег система друштвених/етичких вриједности, а посебно под утицајем знања стечених у таквом систему образовања ( прилагођеном одржавању система), инстинктом и свијешћу прилагођава се таквом систему. Онда неочекивано, у трену, долази до успостављања дијаметрално супротног друштвеног уређења, гдје догме до тада научене више не вриједе, па чак до мјере да се сматрају непријатељским. Проблем настаје када ово ново уређење намеће своје догме, супростављене претходним, и тражи од појединца и колективитета прилагођавање готово „преко ноћи“. То је као да тражите од неког да првих двадесетак година свог живота сматра непријатељским према себи самом, или да их избрише из сјећања (као вјештачка амнезија), а у сврху прилагођавања новом друштву и његовом систему вриједности, па чак до мјере да је таква амнезија питање опстанка. Када сам крајем 1980-их чуо термин “нови свјетски поредак“, уосталом као и остатак тадашњег друштва, једноставно томе нисам придавао пажњу. Тек данас наслућујем како је поменута појединачна и колективна амнезија, каквој сам изложен, у ствари један велики експеримент који је требао да ме прилагоди тренутном друштвеном уређењу и његовом систему вриједности, односно новом свјетском поретку.

Друго, рођење на Балкану мени и сличнима једноставно је додијелило један, или више њих, крвави рат који је поново наметао неке своје догме и тражио прилагођавање. У почетку, будимо искрени, учествовање у рату није нам тешко „падало“, а посебно у контексту свијетле ратничке традиције наших предака. Докле сеже моје знање о прецима нити једна генерација није избјегла ову „обавезу“. Данас се питам од куд толики ратови? Да ли је то питање нашег менталитета у ком смо толико крвожедни па стално изазивамо сукобе или, пак, живимо на простору у ком нас ратови не „заобилазе“? Анализирајући посљедњих стотињак година примјећујем како народи на овом простору накада нису ратовали у некаквом „класичном“ смислу да два народа започну рат због неког сукоба или интереса. Не негирајући чињеницу да су овдашњи народи у сваком рату били на супростављеним странама, ипак чињеница је и да се то увијек дешавало у контексту већих глобалних или регионалних сукоба. Ово намеће сумњу да ми (читај: овдашњи народи) не тражимо ратове, него ратови траже нас. Ова сумња ме је „натјерала“ да истражим ратове на нашем простору у посљедњих стотињак година. 

СИСТЕМ БЕЗБЈЕДНОСТИ БИХ

Пише: Борислав Радовановић

Теоријски  безбjедносне  појаве у основи разврстају се у  двије  групе: појаве  стварања  безбjедности  и  појаве  разарања  безбjедности, које се сагледавају кроз призму  система безбjедности и појава угрожавања безбедности. Логиком да угрожавање условљава системско штићење безбједности, на првом кораку анализираћемо појавне облике угрожавања БиХ, њених ентитета Републике Српске и Федерације БиХ, Дистрикта Брчко и нижих облика колективитета. Даљим слиједом анализе облике угрожавања дијелимо на угрожавања изазвана спољним факторима и угрожавања као производ дјеловања унутрашњих фактора. Управо овдје долазимо до кључног облика угрожавања овог друштва, односно спољног/иностраног дјеловања различитих држава, организација, група и појединаца какве представљају најтежи извор безбједносне, политичке, економске и ине дестабилизације БиХ и њених подсистема. Готово у правилу у стручној литератури, нормативи и општој перцепцији сусрећемо тврдње како се Б-Х друштво развија „након" рата, међутим, ако уобзиримо један од основних постулата безбједносних наука да се рат води оружаним и неоружаним средствима поставља се једноставно питање ко и којом научном методом је утврдио да је овдје рат окончан? Можда би „класичне“ безбједносне доктрине могле подржати овакав став, међутим, највећи глобални генератор оружаних сукоба Сједињене Америчке Државе (САД) су почетком 1980-их битно редефинисале безбједносну политику и геостратегије са циљем урушавања Варшавског пакта и испуњавања сопствених хегемонистичких циљева ((Револуција у војним пословима – РМА, „Маршалов план“  - твррац Ендрју Маршал ( Andrew Marshall) звани Једи (Yoda)]. Уобзиривши 200-годишње континуирано британско-америчко настојање за успостављањем глобалне хегемоније долазимо до оцјене како је у питању само усавршавање претходних стратегија, прилагођено тадашњим техничко-технолошким, општедруштвеним и интересним условима. Шире: Ендал, Вилијам Стољеће рата II, Тајни геополитички план америчке Владе, Детекта, Загреб, 2008.б.)). Oвдје проналазимо извориште фамозног пројекта глобализације у свјетском поретку, заснованог на принципу детериторијализације. За „демаскирање“ пројекта глобализације довољно је мишљење „главног“ америчког геополитичког стратега Бжежинског ((Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzeziński), Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 2001.)) о праву и обавези САД да искористе новонастале свјетске прилике ( распад Варшавског пакта) и овладају човјечанством. У тражењу спољних утицаја на изазивање оружаних сукоба на нашим просторима, поново је довољан Бжежински када тврди како овладавање простором  Евроазије у суштини значи владавина Свијетом, док Ценоморски регион (гдје сврстава и „традиоционални“ Балкан) дефинише као полазну тачку у овом освајачком походу ( Јефтић, Невенка, Геополитика Црноморског региона, часопис Међународни проблеми бр. 2-3, Београд, 2007.) 

Даље, перцепција према којој се оружани сукоб у БиХ треба посматрати одвојено од укупних дешавања на простору бивше Југославије (СФРЈ) у научној и теоријској примјени нема утемељења. Оваква перцепција може се користити у дневно-политичке сврхе, али уколико нас интересује објективна истина као научни циљ и идеал онда догађаје у протеклих 30-ак година морамо свеобухватно анализирати. Стратегију да се изабрана држава или народ;  у оквиру глобалних хегемонистичких претензија, на првом кораку напада; дјеловањем јединственог политичко-финанцијско-обавјештајног апарата дестабилизује и дезорјентише Британци су осмислили још почетком 19-ог вијека, а средином прошлог вијека „братски“ подијелили са Англо-американцима ((Британска тајна служба СИС (Secret Intelligence Service) је током II св. рата директно обучавала америчке кадрове који су касније формирали Средишњу обавјештајну службу – ЦИА  (Central Intelligence Agency) (стр. 108), чиме је обезбједила дуготрајни утицај на безбједносни систем САД. Овдје је потребно посебно истаћи како је британско-америчка склоност ка преварним договорима/уговорима, непоштивању или кршењу договореног, нуђењу крајње неприхватљивих споразума и слично аморално понашање, а све на бази пријетње или примјене бруталног насиља, у ствари дио њихове стратегије)). Супростављајући се наметању перцепције о „распаду“ Југославије  Ковачевић је децидан: „Југославија је разбијена и то у крвавом рату“ (Брацо Ковачевић и сарадници, Конфликти, зборник радова, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2012), на бази одлуке САД-а донесене још 1982. године (Директива бр. 54 Савјета за националну безбједност и Директива НСДД бр. 133 из 1984.г. под назовом „Политика САД према Југославији“). Након дугогодишње дестабилизује југословенске заједнице финансијским путем, врхунац слиједи примјеном познатог Бушовог сецесионистичког закона (Тhe Foreign Operations Appropriation Law 101-513) из 1990. године, којим је обустављена финансијска помоћ Југославији. „Сасвим је евидентно, да је овим мјерама америчка Влада потпалила фитиљ на Балкану. Три седмице послије изгласавања поменутог закона о санкцијама, 5-ог новембра 1990-те ЦИА је, у средствима информисања, објавила извјештај да ће се ‘Југославија дезинтегрисати уз грађански рат могуће већ наредне године’,” (Трамошљанин, Боро, Узроци националних сукова у другој Југославији, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2011.) шта је укупно довољно за идентификовање главног спољног иницијатора оружаних сукоба на простору СФРЈ. 

Међутим, посебно обиљежје ових оружаних сукоба чини директно учешће иностраног фактора ( САД, Велика Британија и др.) у виду примјене борбених дејстава. Директно оружано дјеловање у два наврата 1995. и 1999. године манифестовало се у еквивалентно немјерљивим штетним посљедицама: највећим етничким чишћењем у новијој историји, употребом монструозних средстава (шире: Пантелић, М., Голубовић, Д., Утицај осиромашеног уранијума на здравље становништва и човјекову околину,http://www.tfc.kg.ac.rs/), масовним страдањима и разарањима, изазивањем тешких физичких и психичких обољења и поремећаја и ино (опширније: Радовић, Бора, Југословенски ратови 1991-1999 и неке од њихових  друштвених последица, у Тортура у рату, посљедице и рехабилитација, зборник радова,  http://www.ian.org.rs). Посљедице неоружаних дејстава су једнако страшне: успостављање „вазалног“ односа и различитих облика политичког протектората; успостављање економског ропства (кредитног, платног, социјалног); уништавање привреде и финанцијског система, тешко нарушавање животне средине еколошким криминалитетом; потпуна идеолошка дезорјентација готово свих облика колективитета; „кривотворење историје“ ради дезорјентације у погледу националног идентитета; потпуна културна, образовна и етичка дезорјентација; негативни утицаји на појединачни и колективни интелектуални развој и бројне друге тешке посљедице.  

На сљедећој разини анализе, ради спознаје објективне истине, морамо уобзирити и друге оружане сукобе реализоване у оквиру истог хегемонистичког плана: Кувајт 1991.г., Авганистан 2001.г., Ирак 2003.г, као текућа дешавања у Либији, Египту, Сирији и другим државама, па чак и прилично извјестан сукоб у Ирану. Сви ови сукоби, укључујући и наш, реализовани су по истом „сценарију“ у три корака:

     - први, стварање друштвеног „хаоса“ обједињеним политичким, економским и обавјештајним дјеловањем; помагање опозиционих и екстремистичких организација и покрета; инструментализовање (обука, наоружавање, финансирање) паравојних организација и њихово усмјеравање против владајућег државног апарата; те изазивање унутрашњих оружаних „сукоба ниског интензитета“ ((„сукоб ниског интензитета“ Пентагон је у Правилу ФМ 100-20 из 1976.г. дефинисао у оквиру примјене нешто шире стратегије ФИД операција (Foreign Internal Defence) или “Унутрашње одбране пријатељске земље“, извор: Комарчевић,М., Пејановић, Љ., Живојиновић М.: Технологија примјене ФИД - операција у процесу разбијања Југославије, http://kpolisa.com)).

        - други, техникама информационог ратовања стварање претпоставки за укључивање у постојећи сукоб; директна војна интервенција на страни паравојних организација и „рушење режима“; успостављање контроле над дијелом или цјелокупном државом; запосједање  природних, привредних, финанцијских и инфраструктурних ресурса нападнуте државе (какви су и били почетни циљ хегемона).

        - трећи, успостављање нове власти и друштвених односа; задржавање војне доминације агресора ради спречавања остваривања суверенитета нове власти; стварање „слабе државе“ чији су капацитети довољни за штићење интереса агресора/хегемона, а неспособни за стварање квалитетног система безбједности; стварање претпоставки за будуће изазивање оружаног сукоба  на освојеној или сусједној територији.

Даљим слиједом анализе долазимо до злоупотребе међународног права током предње наведених оружаних сукоба. Перципирајући како „многи теоретичари одбацују тврдњу да је међународно право доиста право“ јер не располаже потребним апаратом принуде, САД-е (свјесне да тренутно располажу највећом силом) злоупотребљавају ово право у правцу остваривања сопствених хегемонистичких интереса. Међутим, овдје је потребно апострофирати једну посебну околност кршења међународног права, а тиче се манипулативног скривања објективне истине путем „правосудног позоришта“. Након сваког ратног похода САД-е и савезници ad hoc организују међународни или национални суд са задатком да „утврди“ како су на одређеном подручју заиста чињени злочини, као оправдање за извршено подстрекавање на рат, изазивање рата или агресију. Осим тога овакви судови треба да „превиде“ чињенице о употреби забрањених средстава (осиромашени уранијум, графитне и касетне бомбе и сл.), затим кориштење терористичких метода, учествовање САД-а и савезника у најтежим злочинима и ино. Оваквим стварањем лажних „правних извора“ обезбјеђују се претпоставке за прекрајање историје какво ће сасвим извјесно наступити у будућности. Оквирно, овакви „трибунали“ треба да обезбједе пресумпцију невиности стварним прекршиоцима међународног права.

У анализи постојећег система безбједности БиХ, прво се морамо вратити на систем какав „баштинимо“ из бивше СФРЈ. Некадашња држава је безбједност развијала на практичном, научном и теоријском нивоу. Квалитет тог система можда најбоље осликава чињеница да је више деценија успјешно штитио државу и друштвено уређење од разноврсних тешких облика спољних и унутрашњих угрожавања. Када уобзиримо чињеницу да је овај систем више од деценије „одолијевао“ предње представљеним директним нападима најјачих сила Свијета, онда развијеност и функционалност система не смијемо доводити у питање. Са друге стране актуелни систем безбједности БиХ можемо оквалификовати као систем карактеристичан за „слабе државе“. Овакав систем је развијен у довољној мјери да штити интересе хегемона, међутим, недовољан да на унутрашњем  плану испуни основне функције: безбједност, јавна добра и владавину права. Е сад, питање је како смо дошли до овако дијаметрално супротног система безбједности. Једноставно, поратни протекторат дјеловао је двосмјерно: прво, наше претходне безбједносне доктрине и праксу „прогласио“ је недемократским и оспоравао је њихову примјену; друго, најквалитетније кадрове је удаљио из праксе. У данашњем тренутку тешко је створити „рецепт“ по ком ће ово друштво развијати систем безбједности, међутим, у сваком случају на првом кораку треба умањити утицај држава и организација  какве су нас довеле до оваквог хаотичног стања ради испуњења сопствених хегемонистичких циљева. Идејна рјешења, искуства и помоћ треба црпити примарно од ЕУ и појединих држава чланица ове организације, али и од држава попут Русије која је успјела одбранити се од хегемонистичких напада креатора глобализације, нормално уз изналажење властитог идентитета и стварање адекватне праксе и доктрина.

УКРАЈИНСКА ЗАМКА ЗА ПУТИНА

Пише: Борислав Радовановић

Да ли тренутна „крени-стани политика“ Владимира Путина у односу на украјинску кризу указује на свијест о томе да је по сценарију Запада упао у замку могућег изазивања руско-украјинског братоубилачког рата? 

На другој страни, прослављени свјетски шампион Виталиј Кличко и други „легитимни“ представници свакодневно упућују апеле за помоћ поводом својеврсне руске окупације дијелова Украјине. Сад, запитајмо се да ли ће Кличко неколико година чекати одговор на своје апеле, баш као што је и Хитлер чекао Черчилов одговор поводом напада на Пољску? Рудолф Хес је морао починити „двоструко вјешање“ јер британско-англоамерички тајни договори никада се не материјализују у обећаном обличју и то су Украјинци требали научити из њемачких погрешака.

Ипак, да би спознали како је украјинско-руско становништво доведено у позицију сасвим изгледног тешког крвопролића нужно је проанализирати етиолошке аспекте одређених претходних процеса и дешавања. Ту, на првом кораку анализе, морамо уобзирити познату изреку да „Британци воле ратовати туђим рукама“. Да би схватили овакву вишеструко потврђену методу безбједносног дјеловања морамо уобзирити теорије Александра Дугина о томе како се геополитички процеси манифестују у два основна појавна облика: „таласократије“ или владавине путем мора, те „теулократије“ или владавине путем копна. Већина познатих геополитичара данашњице начелно одваја епохe британскe и англоамеричкe глобалне доминације, али уобзиривши методолошки јединствен образац дјеловања и јасно изражено савезништво ова два субјекта, то се може тумачити и као феноменолошки јединствена појава. У том смислу потребно је схватити да се британско-англоамеричка глобална доминација примарно заснива на контроли најважнијих поморских коридора (дакле, на таласократији). Међутим, како то истиче један од водећих англоамеричких геополитичара Збигњев Бжежински, тек потпуна контрола над простором Евроазије представља „владавину Свијетом“. Ту се отвара једноставно питање: како ове двије географски периферне нације, и поред неспорне поморске моћи, могу контролисати (па изгледно и освојити) огромни евроазијски копнени простор? На то питање Бжежински одговара – примјеном древне римске стратегије divide et impera (завади, па владај). Ова британско-англоамеричка алијанса, дакле, вијековима одржава сопствену глобалну доминацију континуираним генерисањем сукоба између евроазијских народа и држава.

 Познати амерички истраживач Вилијам Енгдахл у свом раду „Стољеће рата“ недвосмислено је оптужио Велику Британију за изазивање Првог свјетског рата, те изузетно квалитено и аргументовано разобличио „Велику игру“ каквом је овај рат намјерно, циљно и плански произведен. Концепцијски посматрано Велики рат представља једну прилично једноставну замисао – међусобно сукобљавање двије нејвеће евроазијске заједнице, германске и славенске. Неспорно је да су се ова два корпуса народа својски учествовала у овом монструозном пројекту, али њихови ратни планови били су оквирно везани за 1917. годину, но то је циљно промијењено Сарајевским атентатом. Када неприпремљене противнике уведете у сукоб, онда можете рачунати са много већим страдањима и њиховим прекопотребним исцрпљивањем. Дакле, стратегијски елемент „завади“ произвео је ресурсну девастацију евроазијског простора до мјере послијератне неспособности супростављања британској хегемонији каква је успостављена Версајским споразумом, односно претпоставку за материјализовање елемента „па владај“.

Ипак, тек Други свјетски рат представља перфидну подвалу наивном остатку човјечанства на каквој би се Черчилу могло честитати, нормално да није страховитих страдања каква је тај рат произвео. На руско-љевичарски тоталитаризам инструментализован је њемачко-десничарски, а у суштини понавља се славенско-германско крвопролиће и послијератна британско-англоамеричка хегемонија. Данас дознајемо како је Мусолини још 1917. године био на „платном списку“ британске обавјештајне службе, па себи постављамо питање да ли је наука феномен фашизма разјаснила у контексту објективне истине? Аналогно томе, научници тек данас отварају питање извора финанцирања (читај: Енглеска банка) економски ирационалне Хитлерове предратне привреде (важне претпоставке наредног свјетског рата), па тиме и питања етимолошких и феноменолошких аспеката нацизма. За напоменути је да Енгдахл у поменутом раду занимљиво појашњава како британско-англоамерички „Пројекат Хитлер“ започиње још 1922. године.

Потоњи хладноратовски период оквирно прате идеолошке љевичарско-десничарске будалаштине и лажни мит о демократији по „стандардима“ Западне цивилизације. При том човјечанству промиче спознаја да се капитализам, као облик друштвеног уређења, вјештачки одржава на перфидним манипулацијама, па и чињеница да 100-тињак најбогатијих породица континуирано шире богатство, моћ и утицај. У периоду од 1976. године, па све до 1993., Сједињене Државе развијају низ специјалних стратегија политичко-финанцијско-обавјештајно-оружаних дејстава и произвођења контролисаних сукоба, оквирно познатих као ФИД (Foreign Internal Defence) операције, а са недвосмисленим циљем разбијања Источног блока. У основи ове стратегије базиране су на произвођењу унутрашњих сукоба на двије разине: идеолошкој (комунистичко-антикомунистичкој) и етничкој. Већина бивших чланица Источног блока је избјегла унутрашње сукобе и крвопролића тако што су починиле самопоробљавање у односу на Сједињене Државе. Бивша СФРЈ, а базично због опредјељења српског народа, није починила такво самопоробљавање и догодило се разбијање државе и крвави рат (дакле, јединствен рат од 1990. до 1999. године). Глобална дезорјентација, каква је манипулативно и злонамјерно произведена, користи се касније за низ бруталних крвопролића попут оних у Ираку и Авганистану, па све до ових „модерних“ појава типа „арапских прољећа“ или „обојених револуција“.

Но, „бумеранг ефектом“ западни центри моћи долазе у проблем сецесионистичких дјеловања на свом простору, различитих друштвених расловајања и међусобних сукобљавања, па све до директног оспоравања таквог њиховог противцивилизацијског понашања. И раније су сличне ситуације унутрашње угрожености рјешаване произвођењем глобалних криза какве унутрашње проблеме подређују спољној опасности, хомогенизују популацију, те друштво усмјеравају у жељеном правцу. Међутим, такве манипулације нужно захтјевају постојање некаквог снажног „противника“ каквим ће популација бити застрашена и уједињена у „обрани“. То нас поново доводи до Руске Федерације и њеног „страшног“ предсједника Владимира Путина (новог Стаљина), као идеалног манипулационог инструмента.

 Сиријска предзамка 

Прва замка Путину поставља се инстументализовањем сиријске кризе! По већ увјежбаном „прољетно-арапском сценарију“ изазива се тешка дестабилизација, хаос и оружано сукобљавање у Сирији. Потом слиједи масмедијско прокламовање америчке најаве директне оружане интервенције у тој земљи. Сједињене Државе у овом тренутку траже начина да се извуку са ирачког, авганистанског, либијског и других подручја, а заиста је било наивно повјеровати у њихову спремност и способност упуштања у један директан рат са војском попут сиријске. Створена је манипулативна перцепција да је Путин са неколико ратних бродова и повлачењем „црвене линије“ зауставио америчку агресију на ту земљу, иако таква намјера никада није ни постојала. Замка је била у томе да се (сасвим очекивано) Путин јавно позове на међународно право какво Сирији гарантује суверенитет и територијални интегритет, те брани агресију на исту.

 Након таквог Путиновог позиционирања (на Западу је чак „изабран“ за личност године), слиједи нова ФИД операција на простору руских примарних интереса – у Украјини, каква и представља коначну замку за овог лидера. Украјинска „обојена револуција“ је одлично темпирана у контексту премисе да Путин неће реаговати током одржавања Олимпијских игара у Сочију, тако да је прије окончања игара остварена прва фаза операције у виду смјене легитимних власти и стварања хаоса у земљи. Потом слиједи (опет очекивана) Путинова реакција у виду војног штићења виталних руских интереса на кримском полуострву. Тиме су обе сукобљене стране маестрално доведене у позицију из какве је готово немогуће изнаћи излазно рјешење. Актуелне украјинске власти (ето изоставимо њихове унутрашње „ДОС-овске“ проблеме) већ данас уочавају како ће изостати војна помоћ Запада, иако је врло вјеројатно тајно обећана, али не могу пристати на директну окупацију или отцјепљење дијелова сопствене државе. На другој страни, Руска Федерација мора штитити сопствене виталне интересе у црноморском региону и руску заједницу у Украјини, али то подразумијева гажење свих јавно прокламованих опредјељења каква су заступана у контексту Сирије, Србије и Косова, па и Републике Српске.

 Овдје се поставља једноставно питање: шта је потребно да се произведе крвопролиће између 30-ак милиона Украјинаца на једној, те 7-8 милиона њихових проруски орјентисаних судржављана и моћне Руске Федерације на другој страни? Одговор је прилично једноставан – ПРВА ЖРТВА! Мање-више већ је општепознато да након првих жртава наступа предвидив слијед догађаја какав неминовно води ка крвоплолићу. То што нити једна страна у сукобу, као ни земље непосредног окружења, није адекватно припремљена за један овакав оружани сукоб, па то је са аспекта идејних креатора оваквих „замки“ управо идеална позиција. Сарајевски атентат и Први свјетски рат, како је предње поменуто, на то јасно указују.

 Уколико се овај „црни сценариј“ чини монструозним, уобзиривањем одређених премиса долазимо у позицију спознаје да постоји и много црња димензија. Без обзира на руску ратно-ресурсну снагу нужно је претпоставити да Украјина у том сукобу може одолијевати мјесецима, па чак и неколико година, а посебно у контексту спољне помоћи. Међутим, ту би Кличко и компанија требали уобзирити чињеницу да су хрватско-бошњачки „савезници“ у нашем посљедњем рату на директну војну интервенцију Сједињених Држава морали чекати двије-три године. Очекивати је да ће и Украјинци првотно бити остављени да сами исцрпљују руску војску до граница сопствених могућности. Уколико након тога и дође до оружане реакције Сједињених Држава, то ће бити учињено са подручја Пољске, Румуније и других околних држава (НАТО чланица) и само са једним циљем – увођењем тих држава у шири регионални сукоб против Руске Федерације. Како је предње речено, оквирна замисао разбијања Источног блока у основној замисли и предвиђа унутрашње конфликте народа и држава тог простора (дакле, „рат туђим рукама“). Потом слиједи понављање историје у виду успостављања послијератне хегемоније на бази неспособности других субјеката да се супроставе конструкторима сукоба.

 На крају, потребно је прокоментарисати и српску острашћеност Путиновим „противмјерама“, каква је наспорно видљива на друштвеним мрежама. Примјетни су индикатори какви конкретно указују да се на подручју БиХ-е проводи једна ФИД операција чија ескалација у виду „босанског прољећа“ може се очекивати наредних мјесеци. Оквирно, потребно је у БиХ-и произвести општу дестабилизацију и хаос, као претпоставку поновног војног позиционирања Сједињених Држава у овој земљи. Довољан је јавни позив двојице чланова Предсједништва БиХ-e ради спречавања „хуманитарне катастрофе“ да би амерички „миротворци“ поново се овдје војно позиционирали. Англоамеричко војно присуство у БиХ-и треба посматрати кроз двије равни. Прво, само у ситуацији такве окупације могуће је произвођење уставно-политичких промјена какве су планиране за ову државу, а примарно се односе на укидање ентитета и кантона. Друго, у виду опетованог војног позиционирања према Србији. Тиме се Србија доводи у позицију опредјељивања по питању спремности на самопокоравање, уласка у НАТО, одустајања од руских инвестиција (примарно од Јужног тока) и политичког утицаја. Као алтернатива остаје јој нова политичка дестабилизација, нови оружани сукоб са Шиптарима и нови „Милосрдни анђео“. По питању руског супростављања таквом рјешавању „балканског питања“ не треба заборавити да ће Руска Федерација бити забављена украјинском кризом. Дакле, у контексту актуелних дешавања тешко да можемо пронаћи основа за какво српско радовање.

 Аутора текста можете пронаћи на Tвитеру под @BorislavRadovan