Protesti su prilika za PROTEST!

Srpski predstavnici u državnoj i entitetskoj vlasti zakazali su za 14. maj u Banjaluci istovremene proteste. To je jedinstvena prilika da građani izraze svoje nezadovoljstvo ponašanjem i jednih i drugih. Kako? Jednostavnim bojkotom njihovih „mitinga“!

Piše: Borislav Radovanović

Koliko sam uspio shvatiti Milorad Dodik i njegovi sljedbenici, kao opozicija, pozivaju građane da izraze nezadovoljstvo radom vlasti državnog nivoa. Sa druge strane, Mladen Bosić i Savez za promjene, opet kao opozicija, vrbuju građane za iskazivanje nezadovoljstva radom entitetskih organa i institucija. Djeluje da se jedna „opozicija“ konfrontira sa drugom, no to je logički neprihvatljivo obzirom da su u oba slučaja nedvosmisleno u pitanju akteri vlasti. Suštinski, dakle, nema ovde nikakvog opozicionog djelovanja, nego se jedna vlast bori protiv druge u cilju širenja sopstvene moći i uticaja.

Elem, i jedni i drugi (krajnje neprimjerenom retorikom) nastoje vrbovati građane da u što masovnijem obimu izađu na proteste. Kako zasad stvari stoje akterima protesta odziv građana važan je zbog nekakve čudne „igre licitiranih brojeva“. Počelo je od pet hiljada, preraslo na 10-15, pa do fantastičnih 40 i fantazirajućih 100 hiljada. Šta, po njima, građani predstavljaju u tom „nagonjenju“? Da su bar planirali (standardno!) šatre, prasiće, pivo i Cecu, pa da čovjek porazmisli o njihovim pozivima.

Ovako, trebalo bi da građani protestvuju protiv jednih „dobrouhljebljenih guzovana“, a za račun drugih jednako „dobrouhljebljenih guzovana“, samo kako bi „pobjednici“ još bolje punili svoje nezajažljive guzice. Ili bi se trebalo izražavati za i protiv pojedinih politika? Ideja i vizija sadašnjosti i budućnosti? Nije problem, ali za tako nešto elementarno je potrebno da im bar neko saopšti te ideje i vizije.

Znam, ovde se u posljednjih tri decenije na proteste poziva po matrici „PROTIV“, ili zarad izražavanja protivljenja postojećem stanju i uređenju. Početkom 90-ih građani su na kompletnom jugoslavenskom prostoru masovno protestvovali protiv „diktature“ komunista i za „nagradu“ su dobili vladavinu „nacionalista“ (u stvari loše preodjevenih komunista). Dodatno su „nagrađeni“ ratovima, razaranjima, nezapamćenom pljačkom i teškim osiromašenjem. Nakon nekih 7-10 godina odazvali su se pozivima kojekakvih „demokrata i liberala“, a protiv nacionalista, i dobili novo „presvlačenje dresova“ od strane istih i već debelo izraubovanih igrača. 

Generalno, svako naše protivljenje postojećim pokazalo se kao „upoznavanje“ sa nečim još gorim. No, nekako mi se čini da na personalnom planu nema nikakvih promjena, ili ima tek „kozmetičkih“. Pune dvije decenije u krug nas vrte jedne te iste „barabe“ i prosto je fascinantno kako nisu narodu dozlogrdili. Ili možda jesu?

U redu, možda je ovaj naš „trust mozgova“ doista dozlogrdio i bogu i narodu, no, kako im to saopštiti? Vrlo jednostavno – ostajanjem u kući ili, još bolje, obavljanjem kakvog korisnog posla u bašti ili voćnjaku. Predlažem da u trenucima odmora malčice „proćaskamo“ direktno ili preko društvenih mreža, te proanaliziramo da li smo ovakvim našim „PROTESTOM“ poslali adekvatnu poruku i lažnim opozicionarima-vlastodršcima i kompletnom društvu. U stvari cilj je postali poruku nekim novim ljudima da napokon građani traže nove političke ideje i odnose.

U ovakvoj političkoj „kaljuži“ teško da se ozbiljni, odgovorni, obrazovani i čestiti pojedinci odluče na bavljenje politikom. I moramo biti krajnje iskreni i samokritični, te priznati da i svi mi zajedno doprinosimo teškim prilikama kakve trpimo. Kad smo sebe doveli u poziciju da se naša kolektivna i pojedinačna svijest bazira na 10-ak baraba i bitangi, osvjedočenih lažova i lopina, trebalo bi da ozbiljno porazmislimo o "mentalnoj higijeni". Hajde da se, za početak, bar pokušamo distancirati od takvih, a potom da unutar javnog diskursa uputimo sasvim jasan javni poziv LJUDIMA koji imaju određene ideje ili prijedloge oko rješavanja nagomilanih problema.

Kako uputiti takav javni apel? Opet, vrlo jednostavno! Tako što ćemo se distancirati od ovakvih „protesta“, predizbornih mitinga, pa čak i od besmislenog glasanja. Pa ćemo se distancirati od medija koji nisu u stanju realizovati kvalitetne programe primarno zasnovane na pluralizmu ideja i mišljenja, kakvi nisu voljni javnosti pokazati da u ovoj zemlji živi na desetine hiljada mudrih i moralnih pojedinaca voljnih da govore istinu ili bar iskreno. Bar danas je svako od nas „svojevrstan medij“, a društvene mreže nam omogućavaju neograničen prostor izražavanja mišljenja.

U konačnici: šta dobijamo tim pružanjem prilike novim ljudima da prezentuju nove ideje? Pa valjda dobijamo mogućnost izbora unutar širokog spektra „ponude“, umjesto dosadašnjeg – ne „jednoumlja“, nego „bezumlja“. Dobijamo mogućnost korigovanja pojedinih ideja, njihovog širenja ili suzbijanja (ako su nam neprihvatljive), te razmjene mišljenja. Ukratko, dobijamo politiku u onom esencijalnom obličju – opštedruštvenog dijaloga.