среда, 06. мај 2015.

ОТВОРЕНО ПИСМО МИНИСТРУ ДРАГАНУ ЛУКАЧУ




Поштовани министре,

обраћам Вам се поводом недавног  терористичког напада на наше колеге у Зворнику. Овај догађај и његове рефлексије на друштво имају такву тежину да просто намећу потребу једне озбиљне ЈАВНЕ РАСПРАВЕ какву кандидујем овим обраћањем.
 
Борислав Радовановић 

Вама, господине министе, познат је мој принципијелни став да нећу одустати од ЈАВНЕ РАСПРАВЕ о проблематици каква годинама разара министарство на чијем Сте челу и, тиме, озбиљно нарушава стање безбједности и саме темеље Републике Српске. Наша полиција, умјесто да обавља своју уставну и законску функцију, те чини  стуб друштва, све више постаје извориште проблема и фактор несигурности. Злочин у Зворнику је само још једна у низу потврда онога о чему говорим низ година – о потреби увођења ПРИНЦИПА ОДГОВОРНОСТИ у раду полиције.

Но, прије него отворимо питања персоналне и системско-организационе одговорности за овај догађај, морамо проанализирати неке друге аспекте овог догађаја, какве је јавност већ кандидовала као важна питања. Једно од првих питања упућених Вама и другим носиоцима функција у полицији Српске оквирно сводило се на то – да ли је полиција овакав акт могла очекивати и превенирати? Негативан одговор, какав је услиједио, био је очекиван, али то не значи да је истинит и чињенично утемељен. Вама лично, обзиром да сте кратко вријеме на челу министарства и уопште у структурама полиције (након повратка), можда и нису лично познати одређени подаци, али то се никако не може односити на „труст мозгова“ на највишим позицијама у полицији Српске. За њих вриједи правна квалификација„знали су или су могли знати“ – ДА СУ ТО ХТЈЕЛИ!

Иритиран бројним изјавама типа „изненађености“ овим терористичким нападом већ сутрадан сам одеаговао ауторским текстом и медијским изјавама у каквима тврдим супротно од онога шта се јавности подастире. Указао сам на службену документацију у каквој сам више пута за посљедњих готово пет година указивао како је очекивати да ће управо полицијски објекти бити примарна мета терористичких напада на простору Српске. Но, оно важније – указао сам да одређен број колега, посебно оних специјализованих у области заштите од тероризма и екстремизма, дијели такво мишљење на бази бројних индикатора какве смо анализирали. Значи, у структурама наше полиције постојало је то АНАЛИТИЧКО ЗНАЊЕ о испољавању оваквог вида опасности  и то је непобитно! Због чега свијест/знање о таквој опасности унутар  јединица  специјализованих у овој области није преточена у адекватно превенирање напада – то је питање какво хитно морамо расправити, уколико  тежимо ка томе да сличне акте убудуће предуприједимо.

Да би схватили због чега врхунски оспособљени руководиоци и оперативци задужени за спречавање тероризма и екстремизма нису адекватно одреаговали на ову зворнучку ситуацију морамо уобзирити позицију у какву су нескривљено доведени. Како их обично називам, „труст мозгова“ у врху наше полиције годинама континуирано девастира капацитете линијског или хоризонталног управљања, иако је у питању важна компонента у раду криминалистичке полиције и штићењу друштва од најтежих облика угрожавања. При том, то чине зарад сопствених интереса, моћи и утицаја. Хијерархијски или вертикални облик управљања јесте доминантан у систему какав је успостављен у полицији Српске, међутим, они који зарад сопствених позиција и утицаја користе системске могућности – требало би да и по питању одговорности имају исте критерије. Конкретно, да први и одговарају за пропусте, а у односу на овај терористички напад  постоји  вишеструка основаност покретања  питања  одговорности. Годинама уназад „труст мозгова“, осим што девастира криминалистичку полицију, буквално разара нижи и средњи ниво руковођења унутрашњим организационим јединицама. Код њих се све своди на „послушност и подобност“, на разне облике непотизма (пријатељске, интересне, рођачке, кумовске и све до „швалерских“ веза), па до криминално-коруптивних повезивања.

Ту долазимо до позиције у какву је доведен оперативни састав заштите од тероризма. У односу на „труст мозгова“ они једноставно немају никаквих могућности да проблематику којом се баве наметну као важну, па чак и примарну (како би то требало чинити). Истовремено, у односу на унутрашње организационе јединице (полицијске станице и сл.) такође немају могућност наметања обавеза из домена своје надлежности и то, просто, пошто је нижи и средњи ниво управљања једино посвећен и одговоран „трусту мозгова“ који их је поставио. Уз то треба посебно истаћи да нижим и средњим нивоом управљања доминирају кадрови неадекватног степена и врсте образовања, недовоље стручне и искуствене оспособљености, али зато високо изражених сујета, страховања за „функције“, склоности ка незаконитостима и неправилностима, а посебно ка гажењу и подређених и свих могућих професионалних стандарда. Ти нивои управљања нити имају стручно-интелектуалних способности, нити опредјељености и вољности, за суочавање са иоле  тежим  или сложенијим облицима  криминалне опасности. За њих је једино важно да „трусту мозгова“ благовремено сачине и доставе манипулативне  „статистичке показатеље“. Усљед властите махнитости за „статистичким доказивањем“ професионалне способности, познато Вам је то, почели су расвјетљеност кривичних дјела приказивати и у обиму од 110 одсто (више од пријављеног).

И сад, господине министе, у ситуацији  кад изнад себе имају „труст мозгова“, испод себе „труст мозгова“, а шта можемо очекивати од (поново кажем!) врхунских оперативаца задужених за проблематику тероризма и екстемизма? Ваљда мислећи да немају довољно обавеза, тим колегама „увалили“ су и ратне злочине. Овдје је потребно истаћи праву слику „борбе против тероризма“ каква постоји у нашој полицији. Врло мали број професионалаца покрива комплетну Републику, раде све предмете у домену своје надлежности, учеству у међународним акцијама, затим у разним пројектима и едукацијама, и да не набрајам шта све им није стављено у обавезу. У односу на оно мало колега у унутрашњим организационим јединицама, какве успију заинтересовати за ангаживање на сложеним предметима, морају водити рачуна да „заобилазе“ њихове претпостављене како не би повриједили њихове „концепције рада“ (рјешавања деликата незнатне друштвене опасности и фингирања статистика).

Господине министе, годинама је такво стање у односу на ову проблематику, а ништа боље стање није Вам ни у области организованог криминалитета, као сљедећег тешког изворишта опасности по друштво. Залуд имамо квалитетне кадрове кад им није омогућено да проблематику каквом су задужени позиционирају као приоритетну у односу на цио систем. Колико им год било криво због оваквог етикетирања стојим на становишту да је „труст мозгова“ комплетан систем усмјерио на маргиналне појаве и крајње накарадне праксе, док најтежи облици угрожавања друштва леже на малом броју „ентузијаста“. И, шта је најгоре, тај број је сваким даном све мањи из различитих разлога, а један од најгорих јесте тај што рад на сложеним кривичним предметима најчешће доведе до откривања спреге између „труста мозгова“ и криминалаца, након чега је најједноставније оперативца удаљити са радног мјеста. То знам и из властитог искуства, а колико су та удаљавања са радних мјеста законита и правилна говори и то што актере истих називам „труст мозгова“ (алудирајући на „слабу памет“).

Значи, да резимирамо овај дио, уколико желите постићи некакав напредак у штићењу Српске од тероризма под хитно треба отворити питање одговорности највиших руководилаца полиције због недовољене и неадекватне ангажованости цјелокупног система по питањима ове проблематике. Неприхватљиво је најтеже облике угрожавања друштва ставити у обавезу малом броју оперативаца, а пет хиљада полицијских службеника усмјеравати на маргиналне појаве и опасности. 

Уколико случајно сумњате у моје наводе, предложио бих Вам да од организационих јединица специјализованих за тероризам и екстремизам затражите податке о:
-       броју регистрованих припадника вехабијског покрета,
-       њиховим идентификационим подацима,
-       криминалним везама, активностима, склоностима чланова и симпатизера покрета,
-       средствима каква користе (од возила, телефона, рачунара, па све до медија),
-       специјалним знањима и вјештинама какве посједују,
-       теренским организацијама, окупљалиштима, плановима, намјерама и ино.

Затражите, господине министе, који вам драго податак и зачудићете се у како рекордном року ће исти  бити достављен. Није никаква тајна да ови професионалци изванредно стручно и предано раде свој посао, а то што су доведени у ситуацију немогућности конкретног реализовања нужно потребних акција – то питање треба поставити „трусту мозгова“. Овдје намјерно не помињем одређене раније проблеме каквима су припадници ових јединица излагани, а требало би да знате о чему је ријеч. Уколико Вам није познато, па просто организујте састанак са колегама и послушајте њихова искуства. При том их упитајте да ли је ово шта се постделиктно чини на терену ових дана прифесионално прихватљиво  или није?

Само "труст мозгова" може смислити будалештину каква се данима манифестује широм Српске. Поставити полицајце наоружане "дугим цијевима" поред важних објеката и саобраћајница, ширити међу грађанима страх и неповјерење, може само "труст мозгова". Па полицијски објекти и службеници су изабрани као мета напада управо да би се грађанима одаслала порука о властитој несигурности. И сад, мајка води дијете у обданиште, посматра полицајца са пушком у руци испред и пита се колико могу бити сугурни и она и дијете? Могуће је да би након пар дана "наша мајка" заборавила овај инцидент, али је на то свакодневно подсјећа полиција. То није порука какву треба одашиљати у оваквим ситуацијама. Додуше, ако је додатно застрашивање грађана "задатак полиције", онда можемо схватити овакве манифестације. Но, професионално то  је неприхватљиво и то ће Вам рећи сваки стручњак. Истовремено, тиме што полицајце постављамо по улицама као "марионете" запитајмо се да ли их онемогућавамо у теренском ангажовању. Притив тероризма се бори благовременим и квалитетним информацијама, а никако "парадирањем" и махањем пушкама. Оваквим поступцима наша полиција управо слиједи матрицу какву су само пожељети могли идејни креатори овог терористичког напада!

На крају, господине министре, тиме што Сте овај сегмент заштите Српске подигли на ниво управе, већ Сте испољили свијест о томе како треба капацитирати рад на овој проблематици. Оно шта бих Вам лично препоручио јесте да питања активирања управе, персонала, активности, модалитета, технолошких ресурса и ино рјешавате директно са професионалцима о каквима Вам говорим, а никако са „трустом“ мозгова неспособним да чувају и „нацртану краву“, а камо ли Републику Српску. Ово и овакво јавно обраћање не чиним због Вас лично (још увијек Вама изражавам подршку), него управо због „труста мозгова“ о ком говорим. Друштво какво такви штите налази се у озбиљним проблемима, што се свакодневно неспорно и доказује!


С поштовањем,


„забрањени аналитичар“
Борислав Радовановић