U MAKEDONIJI BJESNI RAT!

Из мојих задњих јавних иступа видљиво је да сам Македонију издвојио као државу посебно угрожену тероризмом, но, очекивао сам спорадичне нападе и одржавање високих тензија. Ово шта се данас дешава у Куманову личи на прави  рат и свакако је неочекивано!

Не треба посебно образлагати колико је таква одлука предсједника Македоније изиритирала америчку дипломатију, навикнуту да ту државу перципира као своју марионету и слијепог послушника. Изненадно приближавање Путина и Иванова је нешто из чега можемо очекивати и овако оштре и тешке реакције Англоамериканаца  према "непослушној" Македонији. 
Одлично сам свјестан да данашњи хаос у Македонији нико не повезује са Сједињеним Државама, но, овим питањем се бавим дуже вријеме и процјене доносим на бази анализа какве сам својевремено радио. На крају текста објављујем дио општебезбједносне анализе из фебруара прошле године (већ помињане у мојим јавним иступима), а гдје је разрађено на бази чега цијеним да иза ове дестабилизације Македоније стоје амерички хегемони. 
Прије годину и нешто (у вријеме сачињавања анализе) Македонија није била "актуелна" са аспекта америчких глобалних пројекција, међутим, потоњи догађаји су то свакако промијенили. Ту прије свега мислим на реализацију руско-кинеских пројеката о којима сам говорио у свом интервјуу датом Фронталу. Одлука македносног предсједника Иванова само је симболичан чин којим је исти декларисао промјену политичког опредјељења и нешто шта је "подразумијевало" англоамеричку реакцију/одмазду. Не треба се заваравати по питању због чега је управо данас изведен овај терористичко-екстремистички напад, Македонији је јасно дато на знање шта може очекивати у случају сличних будућих авантура.
Међутим, услиједила је једна крајње индикативна реакција македонске и српске полиције. Конкретно, Македонска полиција је напустила погранични појас са Србијом и снаге са тог подручја дислоциране су ка Куманову. Истовремено, Вучић је наредио да се 450 припадника српске жандармерије упути на македонску границу ради обезбјеђења српских територија, али и својеврсне помоћи македонским колегама. Та синергија српско-македонских безбједносних агенција испољена већ првог дана дестабилизације Балкана од изнимне је важности за садашња, али и будућа, дешавања. То да ће Србија, Македонија и Босна и Херцеговина доживјети озбиљну  дестабилизацију  изазвану  споља (од стране америчке администрације), а чији ће иницијатор бити радикално-исламистичке организације унутар албанске и бошњачке провeнијенције, најављујем дуже од године. Због  таквих сумњи радује ме (срећа у несрећи!) овакав потез македонских и српских власти. Само јединственим и  добро координираним (и на бази високог степена међусобног повјерења)  акцијама служби безбједности ове три државе могу сачувати мир и стабилност на својим територијама. 
Можда нас управо опасности какве нам пријете врате на питање "крње Југославије" као најбољег облика самозаштите и опстанка уопште!?

Примјећујем да су моји текстови и интервјуи у вези терористичког напада у Зворнику посљедњих дана привукли пажњу читалачке публике. Прекључе је Блог забиљежио рекордних 495 посјета, а епицентар пажње читалаца свакако је био усмјерен на моје оцјене терористичке опасности у нашем окружењу. Ипак, како то обично бива - нисам срећан због потврђивања мојих предвиђања. Баш супротно, жалости ме то што су моја предвиђања поново материјализована, а то значи људска страдања и патње.

Како извјештавају медији рано јутрос кумановску полицију напала је велика терористичка група, а процјене се крећу између 40 и 70 екстремиста. Окршај који је услиједио произвео је бројне жртве на обе стране, а међу становницима Куманова и Македоније влада паника. Међутим, у овом тексту нећу износити податке о броју страдалих из простог разлога што ће читаоци са тим бити "бомбардовани" од стране других медија. Задржаћу се на узроцима и околностима какви су довели до ове и овакве ситуације.    

Писао сам и говорио о томе како је Македонија кључна за кинеске и руске пројекте (Турски гасовод, Пут свиле и Кина + 16), који су таквих капацитета да средњорочно (период 5-10 година) могу промијенити геополитичке односе у свијету. Свијест о важности своје земље и развојним потенцијалима недвосмислено је показао предсједник Македоније Ђорђе Иванов ОДЛУКОМ ДА  ПРИСУСТВУЈЕ ВОЈНОЈ ПАРАДИ У МОСКВИ поводом обиљежавања 9. маја и 70-годишњице побједе над фашизмом.

ДИО ОПШТЕБЕЗБЈЕДНОСНЕ АНАЛИЗЕ ИЗ FEBRUARA 2014. г.:

"У контексту поменутог дуализма у међународним односима потребно је и позицију Европске Уније (ЕУ) посматрати кроз једну сасвим другачију призму. Концепт „евроатранских интеграција“ потребно је разложити на конкрено европске и  „атланске“ (или НАТО) интеграције. Утицај САД на институције ЕУ произвео је својеврсно суштинско одступање од економско-политичких интеграција какве су идејно замишљене од стране креатора пројекта ЕУ, те њихово подређивање ширењу англоамеричке доминације у правцу истока, односно према Русији. Јасно видљиво је да су бројне „пуноправне“ чланице ЕУ примљене у ту заједницу само због англоамеричких геостратешких интереса, те да је то једини „стандард“ какав испуњавају у погледу достизања предприступних услова. Са друге стране и руско поимање улоге ЕУ треба посматрати у контексту новонасталих околности. То што је готово разореној Русији прије 20-ак година одговарало стварање ЕУ (под Њемачком као носиоцем моћи) као својеврсне „тампон зоне“ између те државе и САД данас више нема никаквог значаја. Осим спречавања даљег кориштења ЕУ као инструмента ширења америчке доминације, актуелна политика Русије једнако институције ЕУ или поједине државе чланице посматра као претпоставку ширења сопственог утицаја на евроазијском простору. Ту долазимо до различитих „политика“ према Балкану какве ће се овдје нужно манифестовати у виду промјена, па и могуће дестабилизације.

У посљедњих 15-ак година (након оружане интервенције на СРЈ из 1999. године) постојао је јасан континуитет смањивања америчког војног пристуства на овим просторима (дакле, примјене „тврде моћи“), те штићење сопствених интереса и свођење утицаја на инструменте „меке моћи“. То је у условима постојеће глобалне униполарности и потреба за ангажовањем на другим просторима било очекивано, међутим, успостављање биполарности и ширење руског утицаја на ове просторе подразумијева сасвим нов англоамерички приступ „балканском питању“.  Већина политичких и оружаних догађања у посљедних 25 година оквирно се тичу успостављања доминације над црноморским регионом, гдје се сврстава и „традиционални Балкан“, при чему је могуће извести јасну етиологију од разбијања СФРЈ до актуелних сиријских дешавања. Дијалектички уобзиривши различите облике безбједносног дјеловања (од класичних оружаних сукоба до појава какве препознајемо као „арапска прољећа“ или „наранџасте револуције) увијек у позадини дешавања можемо препознати примјену ФИД операција као окосницу изазивања сукоба или промјена. Тиме долазимо до два централна питања:

- прво, какве промјене је потребно произвести на Балкану, те,

- друго, каква је улога ФИД операција у намјераваним промјенама?

Са аспекта британско-англоамеричких стратегија је неприхватљиво успостављање Коридора 10, односно у ширем смислу копнено повезивање Средње Европе, преко Балкана, са Грчком (и даље према блискоисточним земљама), илити успостављање европских копнених коридора на правцу сјевер-југ. Обзиром на 300-годишњи континуитет британске доминације путем „таласократије“ (владавине путем мора), гдје је каснија англоамеричка позиција само продужетак идентичне стратешке орјенације, то је неприхватљиво да се билокојој европској држави или савезу држава дозволи развијање „теулократије“ (владавине путем копна). Оквирно, америчка глобална доминација и данас се примарно заснива на директној контроли најважнијих поморских коридора, док се копнена контрола евроазијског простора одржава древном римском стратегијом divide et impera (завади па владај) и спречавањем успостављања копнених (трговачких) коридора. То аутоматизмом подразумијева континуирано изазивање сукоба међу евроазијским народима или државама, али и својеврсну политику дисконтинуитета. Билокоји политичко-економски процес интегративне природе на простору Евроазије може трајати само до одређеног нивоа у ком не угрожава англоамеричку глобалну доминацију, и на низу примјера је могуће конкретно увидјети како су одређене интеграције разбијане чак и најбруталнијим методама попут изазивања оружаних сукоба, криминалних ликвидација, терористичких напада и слично (или примјеном ФИД операција).

Углавном, уобзиримо неколико важних геополитичких и геостратешких момената, као што су:

-    могућност успостављања биполарности у глобалним односима, каква од Сједињених Држава нужно захтјева реакције у циљу спречавања ерозије властите доминације, али и предупређивања нових војних савеза,

-       спречавање даљих интегративних процеса ЕУ на бази изворишне идеје, као политичко-економске зајединице,

-          подређивање ЕУ интеграција америчким геостратешким интересима,

-        јачање руског политичког и економског утицаја на Балкан (кроз Јужни ток, политичку подрушку у односу на Косово, инвестиције и ино), какав даље нужно води и ка ширењу безбједносно-политичког утицаја,

-  нужност да се „политиком дисконтинуитета“ на Балкану одржава нестабилност друштвених односа и билокаквих интеграција,

-     нужност поновног америчког директног војног присуства на Балкану ради очувања позиције на овој важној геостратешкој локацији и друго.

Уобзиривањем ових елемената долазимо до премисе (процјене) да ће убрзо доћи до промјене америчке политике у односу на Балкан, а каква ће се даље манифестовати у виду директног војног пристуства. Овдје долазимо до већ јасно израженог политичког захтјева САД да Србија и БиХ уђу у НАТО савез. На први поглед приступање Србије и БиХ у НАТО сасвим једноставно обезбјеђује „задовољавање“ предње наведених интереса САД. Међутим, из низа разлога (дијелом већ наведених) процјењујем да то неће ићи у тако једноставној форми, него да ће прво услиједити одређена дестабилизација овог простора, а тек потом интервенција каква ће обезбједити директно америчко војно присуство.

У односу на Балкан, Сједињене Државе усмјерене су на двије најважније неуралгичне такче: албанску и босанско-херцеговачку. Англоамеричко-албанско „партнерство“ данас се манифестује кроз задржавање контроле над потезом Албанија-Косово-Македонија, а примарно ради спречавања успостављања Коридора 10 до Грчке. Тај албанско-шиптарски „инструмент“ дестабилизације Балкана јасно стоји на располагању Сједнињеним Државама. Међутим, територијалне претензије и спремност на оружана дејства какве Шиптари испољавају у радикалној форми указују да тај фактор за сада неће бити употребљен за дестабилизацију Балкана. Конкретно, нити један свјетски центар моћи више није спреман на даље територијално-државотворне промјене. Значи, остаје „ на располагању“ друга неуралгична тачка – Босна и Херцеговина."