Борислав Радовановић: Следећи су Приједор, Вишеград, Фоча...

Поштовани читаоци,

ради једноставније доступности интервјуа датог Фронтал-у, исти  Бам нудим у оваквој форми:

Прије терористичког напада у Зворнику наш саговорник није био посебно запажен у електронским медијима. 

Али веома брзо је имао шта рећи, и изнијети у први мах смјеле процјене. Довољно да још једном и са више детаља провјеримо зашто га, за почетак, напад на станицу зворничке полиције, није изненадио?

Послије терористичког напада на ПУ Бугојно, подсјетићу 2010. године, оцјенио сам како унутар кредибилног дијела бошњачке популације није дошло до адекватне осуде овог чина, а посебно кад уобзиримо етничку припадност жртава. Помислио сам како би сличан напад на полицијске објекте у Приједору, Вишеграду, Зворнику, Бијељини или Фочи одреаговала међународна и домаћа јавности. Изанализирао сам велики број индикатора и оцјенио да ће управо полицијски објекти бити примарна мета терористичких напада на простору Српске. О томе сам сачинио стручну анализу и доставио је МУП- РС-е. Након тога консултовао сам се са више колега специјализованих за ту област и закључили смо како су овакве претпоставке вишеструко утемељене.

Затим, у фебруару прошле године сачинио сам опширну општебезбједносну анализу угрожености Републике Српске и њених институција од насилног мијењања уставно-политичког поретка у контексту тадашњег социјалног бунта и политичких тензија. У том документу поново сам устврдио да су објекти МУП-а Српске највише изложени опасности од терористичких напада. Потоње поплаве из темеља су пореметиле укупне политичке процесе у земљи и окружењу, тако да нашим институцијама ова питања више нису била занимљива. Залуд сам указивао да извори опасности карактеристични за тадашње предизборно вријеме неће нестати у постизборном периоду, него се материјализовати у још тежем појавном облику. Данас се то недвосмислено потврђује. 

Како оцјењујете терористички напад на зворничку полицију?

Овај догађај управо слиједи матрицу какву сам претпоставио у поменутим анализама. Имамо ситуацију у којој дио јавности неспорним жртвама терористичког напада, посебно погинулом колеги Драгану Ђурићу и рањеном Жељку Гајићу, оспорава статус жртава само због некаквог списка наводних злочинаца. При том треба у обзир узети да исте групе и појединци; који данас жртве квалификују као злочинце, злоупотребљавају њихово страдање зарад подстрекавања на нове злочине, те сатанизују и српство и Српску; годинама „ревносно“ сачињавају и објављују овакве спискове преко за ту сврху створених портала и других медија. Такво дјеловање је у функцији инструментализовања управо оваквих злочина какав се догодио у Зворнику.

На другој страни имамо младог Нердина Ибрића, својевремено жртву ратног злочина, данас инструментализовану у злочинца. При том не смијемо пренебрегнути чињеницу да је Ибрић постао жртва сопственог кримена. Као криминалиста истичем како је оваквим исходом друштво остало без било какве могућности да од „извора кримена“ дозна какве то побуде, околности, утицаји и оно доводе појединце и групе у стање свијести способно за оваква чињења.

Сматрате да је овај догађај важан и у контексту спречавања сличних терористичких напада убудуће?

Свакако! Једно од кључних питања каква и струка и друштво морају поставити у односу на овај догађај јесте – да ли је у питању акт самоубилачког тероризма? Ту претходно, аналогије ради, морам истаћи свој лични утисак да терористички напад на америчку амбасаду у Сарајеву није био акт убилачког карактера, него баш супротно – самоубилачког! Довољно је посматрати снимке понашања Мевлида Јашаревића и схватити да он једино чека „одговор“ на његове провокације, а може се претпоставити како је очекивао реакцију америчких маринаца који обично чувају њихове амбасаде.

Овај Јашаревићев акт је недвојбено требао да послужи некој другој сврси или неком будућем терористичком нападу, а упитно је колико је и сам починилац знао све околности онога за шта је инструментализован. Но, у његовом случају имамо изражено кајање, одрицање од вехабијске заједнице и признање да је инструментализован као средство.

Да ли је млади Ибрић инструментализован за овај чин или је то учинио својевољно никада нећемо дознати од њега као аутентичног извора (све друго су посредна сазнања). При том, важно је истаћи како никада нећемо дознати ни какве су природе биле његове намјере, односно да ли су садржавале самоубилачке елементе.

Питања убилачких и самоубилачких аспеката овог терористичког напада испадају важна за схватање феномена радикално-исламистичких организација?

Да бих објаснио значај ових питања морам се позвати на нашег уваженог патолога др Жељка Карана. Он указује да акти суицидне природе начелно сублимирају психичке поремећаје. Примарни природни нагон јесте онај за самоодржањем и сваки самоубилачки акт управљен је против овог нагона, односно противприродан! Сад, друго је питање то да ли је манипулацијама свијешћу могуће произвести противприродна понашања, или конкретно чињења самоубилачког карактера. Недвојбено је утврђено да јесте(!) и сваки учесник рата зна да су оружана дејства у каквима је учествовао садржавала и настојање да се противник физички елиминише и свијест о сопственом угрожавању. Дакле, компоненте убилачко-самоубилачког понашања.

Бар петина становништа Босне и Херцеговине, примарно мислим на учеснике рата, има искуство о томе како је инструментализацијом свијести једноставно произвести противприродна понашања. Само настојање да се убије други човјек садржи противприродност у домену својеврсног кршења другог природног нагона, оног о продужењу врсте. Сопствено угрожавање у том контексту увијек иде против нагона за самоодржањем као примарног природног нагона. Дакле, како год то посматрали де факто на дјелу имамо масовно инструментализовање свијести у правцу противном есенцијалним природним нагонима. Односно, имамо масовни поремећај свијести!

По вама, људску свијест није тешко инструментализовати, чак до нивоа противприродних понашања?

Управо тако. Жалосно је да у овој земљи постоји тако неразвијена свијест о томе да смо својевремено у оној огромној, репрезентативној већини били инструментализовани за рат и све оно шта је тада чињено. Данас нас не требају чудити оваква дешавања ако у обзир узмемо изузетно ниску безбједносну културу, доминацију мантри типа „нека комшији цркне крава“ и уопште подложност популације манипулацијама. Оваква „колективна слуђеност“ је изванредна база за развој екстремистичких организација и покрета, а такве групације предводе врхунски обучени кадрови, са финансијски и логистички моћном инфраструктуром иза себе. Инструментализовати једног Нердина Ибрића за овакав чин је тек „дјечија игра“ за организације глобалног нивоа попут вехабистичке.

Мој колега Алаксандар Миладиновић прије неколико година објавио је одличан стручни рад у ком је анализирао стратегије, тактике, облике и средства дјеловања више познатих радикално-исламистичких организација. У суштини Александар указује како терористичке организације користе методе обавјештајних служби и то у много учинковитијој форми обзиром да су ослобођене од правних ограничења. То нас не треба чудити обзиром да је већина високопозиционираних актера исламистичких организација обучавана од стране америчких, британских, руских и иних обавјештајних служби. Тако стечена знања се преносе на ниже нивое и надаље је све ствар утренираности. Захваљујући сопственим ранијим мешетарењима са исламистима данашње безбједносне заједнице најмоћнијих држава „муку муче“ са својим некадашњим „ученицима“.

У једном ТВ гостовању говорили сте о спрези организованог криминала, екстремизма, рата у БиХ и овог терористичког напада.

Покушао сам јавност испровоцирати питањем гдје је нестало више од половине наоружања заосталог из рата. Дио су грађани предали институцијама и уништен је или легално продан, али ту говоримо о мање од 10-15 одсто. Дио грађани и данас крију, и ту можемо говорити о мање од 10 одсто. Гдје је „нестао“ остатак?

Дакле, истим оним кријумчарским каналима организованог међународног криминала, каквима је увежено у земљу прије и током рата, оружје из БиХ-е извезено је на друга конфликтна подручја. Својевремено сам се бавио том проблематиком и одговорно тврдим да је српским оружјем са Козаре наоружавана шиптарска ОВК. То је наша стварност!

Даље, истим тим илегалним каналима у БиХ-у су „увезени“ исламски/џихад ратници, какви су касније створили организације цивилизацијски неприхватљиве овим просторима и популацији (посебно ту мислим на Бошњаке, некада суи генерис појаве муслимана на глобалном нивоу најближих западноевропској цивилизацији). Данас смо свједоци „извозничког лобија“ џихадиста из Босне и Херцеговине у Сирију, Ирак, Афганистан и слична беспучја.

Ту бих посебно апострофирао питање – какве то џихад-ратнике овдје производимо? Говоримо о особама чија је свијест изманипулисана до мјере у каквој им живот ништа не значи (противприродност). Сјетимо се Емраха Фојнице (из Јашаравићевог поступка) када захваљује богу на ослобађању из затвора, а потом гине у самоубилачком нападу у Ираку (бар по наводима монструозног портала ВијестиУммета). Зар је ослобађање доживио као прилику да шехидски погине!?

Све сте ставили у шири контекст помињући и Трилатералну комисију?

То нас управо доводи до саме есенције проблема са којима таворе и ови простори и човјечанство. Организовани криминал, екстремизам, ратови, економске кризе, разне мистериозне болести, глобална дезорјентација и друго само су средства у рукама центара моћи или организација какве препознајемо као Трилатерална комисија, или њена „старија сестра“ Билдербершка група (основана давне 1954. године и чији је први предсједник био холандски принц Бернард, иначе нацистички официр злогласних СС трупа). Без обзира да ли говоримо о Трилатералцима (Комисија основана 1973. г.) или Билдерберговцима увијек наилазимо на имена попут Збигњева Бжежинског (главног идеолога), Давида Рокфелера (финансијера), Хенри Кисинџера, Била и Хилари Клинтон, Тони Блера, Мадлен Олбрајт, Хелмута Кола, Маргарет Тачер, Франсоа Мирерана, Карла Билта и низа познатих моћника какви су нам деценијама загорчавали животе. И госпођа Колинда Грабар Китаровић прво је постала члан Трилатералне комисије, па предсједница Хрватске.

Познати амерички истраживач Вилијам Енгдал већину поменутих подводи под „Јодине ратнике“ (по Ендрју Маршалу званом Јода, идејном творцу РМА плана разбијања Источног блока и Југославије), и идентификује као носиоце успостављања актуелне америчке глобалне хегемоније. Годинама сам проучавао феномене глобализације, Новог свјетског поретка и добро знам о каквим монструмима говорим.

Вјерујте да све чешће наизглед ирационалне потезе предсједника Српске Милорада Додика посматрам кроз призму његовог учешћа на прошлогодишњем састанку Трилатерале у Београду, и у том контексту добијају некакав смисао. Произвођење дестабилизације и „контролисаног хаоса“ је омиљена метода монструозних организација о каквима говорим.

Говорите о прошлости, али вјероватно да желите да укажете на будућност ових простора. Какво је тренутно стање и на које околности ваља рачунати кад анализирамо политичку и безбједносну ситуацију овог подручја?

Прошла година јасно је указала да се Балкан и Србија посебно враћају у епицентар глобалних збивања. Прво је руски предсједник Владимир Путин у Београду указао на важност тадашњег пројекта Јужни ток. У односу на Турски гасовод треба истаћи да је овај пројекат само добио много већу и по човјечанство важнију димензију. Наиме, Путин тренутно гради својеврсно економско-политичко савезништво држава посједница природног гаса и држава транзитора. Већ се назире огромно савезништво на простору од Русије и Ирана, па све до Турске и Грчке. Један такав пројекат има снагу да дугорично анулира већ традиционалне анимозитете низа држава Црноморског и Медитеранског региона. Анимозитете какве су Британци и Англоамериканци деценијама „његовали“ Путин данас настоји елиминисати и овај простор заштитити од хегемоније из прошлости и оне планиране за будућност.

Потом је кинески премијер Ли Кећијанг у истом том Београду представио пројекте Пут свиле (успостављање Коридора 10 и 11), те Кина + 16, какви дугорочно подразумијевају огромне кинеске инвестиције и пренос кинеске технологије на ове просторе. Дакле, осим инфраструктурних димензија ових пројеката, морамо схватити да је управо то есенцијална претпоставка реиндустријализације Балкана. И то не билокакве реиндустријализације, него усвајање врхунске технологије каквом данас располаже Кина.

Но, ми смо познати по ”сађењу тикава са ђаволом”, па смо угостили и Трилатералце. Свјесно смо да нам такви неће донијети ништа добро (као и у прошлости), али наши моћници не размишљају о колективом добру, него само о личним интересима. Било како било, састанак Трилатерале само је још једна потврда да се Балкан поново позиционира као простор “ломљења копља” између великих сила. Куриозитет је да ће се овогодишњи састанак Билдерберговаца одржати у Аустрији, значи, на самом ободу Балкана.

Да не одлутамо превише, какве везе има појачана терористичка активност са тим враћањем Балкана у позицију сукобљавања интереса споља?

Осим Зворника, морамо у обзир узети и недавни албански терористички напад на полицијску станицу у околини Липкова у Македонији. Македонија се тренутно налази пред историјском одлуком да ли ће Турски ток „скренути“ од Грчке ка Србији и даље ка Мађарској.

Македонија је, затим, кључна за Коридор 10 и пројекат Кина + 16 у даљој материјализацији кинеских пројеката. Дакле, Македонија и Србија представљају простор кроз какав треба да се реализују и кинески и руско-турски пројекти од глобалног значаја, какви треба да средњорочно окончају америчку глобалну доминацију и успоставе неке много боље односе и промјене на планетарном нивоу.

Обзиром на америчку чврсту контролу над исламистичким организацијама албанске и бошњачке провенијенције не треба нас чудити њихова употреба у циљу дестабилизације и спречавања поменутих пројеката, какви су у директној конфронтацији са америчким интересима.

Турска се показала кључном за поменуте руско-кинеске пројекте и у тој земљи одавно постоји свијест о сопственој важности. Та земља готово четири године трпи америчко насиље, инструментализоване кризе и оружане сукобе на својим границама. Све то трпи због одбијања да учествује у огромном међумуслиманском сукобу на простору Блиског Истока и са циљем разбијања Ирана. Са друге стране, у савезништву са Русијом, Кином, Ираном и другим блискоисточним земљама Турска има прилику постати регионалном силом (умјесто што је деценијама била тек британска и америчка марионета) и још више унаприједити своју економију.

Како гледате на позицију Европске Уније спрам пројеката о каквима говорите?

То што „бриселска администрација“ и „европски НАТО јастребови“ презентују ове пројекте кроз мантре о „неусклађености са принципима ЕУ“ треба посматрати само као настојања да се зарад америчких интереса одгоди неизбјежно. То да је природни гас енергент будућности и да Европа мора обезбједити снабдјевање истим једноставно је неупитно. Истовремено, Пут свиле не треба посматрати само као цестовне и жељезничке саобраћајнице од лука Пиреј и Бар до Мађарске, каквима ће кинеска роба ићи ка тржишту ЕУ од 500 милиона грађана, те Русије и других европских земаља од преко 150 милиона. Наивно је посмислити да Европска Унија и њен генератор Њемачка истим тим саобраћајним коридорима неће дистрибуирати своје робе према Кини и земљама индијског полуострва, које чине готово половину човјечанства (преко три милијарде). Овакве пројекте је дугорочно могуће спријечити једино свјетским ратом, но, и ту Американци и савезници имају „проблемчић“ у виду чињенице да такав рат неспорно губе.

Због такве позиције Американцима је преостало једино да дестабилизацијом Блиског Истока и Балкана одложе оно неизбјежно – нестанак једне велике империје и окончање њихове глобалне хегемоније. Тешко да ће Трилатералци (па чак и са Додиком), Билдерберговци, Јодини ратници и остали мешетари, чак и уз коришћење свих радикално-исламистичких организација заједно, бити у стању спријечити глобално престројавања односа и снага о каквима говорим.

Шта очекивати даље?

У својим текстовима, па и у анализама поменутим на почетку интервјуа, више пута сам објашњавао да саме догађаје у домену социјалног бунта, терористичких напада и других облика дестабилизације морамо посматрати двојако. Прво их теба посматрати кроз призму њихове саме материјализације каква може бити циљно произведена или као неартикулисана реакција популације на стање у друштву. Но, много важнија је призма каснијих каналисања дестабилизација и криза од стране појединих центара моћи. Чак и да је овај терористички напад у Зворнику посљедица одлуке појединца (Ибрића) или мање групе, већ сад је неспорно да његова даља „каналисања“ стварају озбиљну кризу и претпоставку хаоса. То је оно што никако не смијемо себи учинити и као друштво и као појединци. Годинама указујем да је бошњачко-српско искрено помирење кључно за бројне позитивне процесе и промјене локалног, регионалног, па и глобалног нивоа. То што је једно такво помирење претпоставка наше боље будућности не треба ни посебно истицати (подразумијева се!), но, морамо схватити да такви процеси имају и много шири значај. Управо због таквог значаја морамо прихватити и чињеницу да постоје они којима такве позитивне промјене не одговарају. Каквима треба „топовско месо“ за њихове монструозне пројекције и личне интересе.

Значи, од Бошњака и Срба, и свих других облика колективитета карактеристичних за ове просторе, очекујем да се поводе здравим разумом. Конкретно, морамо тежити ка миру и стабилности, а никако ка сукобима и хаосу. Зар ништа нисмо научили из стравичних страдања каква су обиљежила прошли вијек? У том смислу од институција и ентитета и државе очекујем високу професионалност, од политичара опрезност и понашање какво је манифестовао начелник општине Зворник господин Зоран Стевановић, док од грађана очекујем да размишљају о будућности своје дјеце. Зар је циљ да наши данашњи поступци производе будуће злочине и несреће, да жртве злочина из раног дјетинства постају злочинци након стасавања, односно да стварамо околности у каквима нећемо моћи успоставити јасну разлику између жртава и злочинаца? Нужно је да схватимо како и баналним „лајковима“ или исхитреним коментарима на друштвеним мрежама креирамо злочинаштво! 

Извор: Фронтал